|
CHRISTINE STONE: GRANICNI POJAS KOSOVA
Specijalno za Antiwar.com
Jedan stari Mercedes vuce se mirnom ulicom i staje. Iz njega izlazi zena srednjih godina u pratnji cetiri tinejdzera - tri devojcice i decaka. Zena (mozda cak i majka ovih cetvoro) udara jednu devojcicu, dok je mladic dodatno udara po ledjima. Zatim se vracaju u kola i odvoze dalje, ostavljajuci zrtvu da jeca na ulici. Dobrodosli u gradic Bujanovac na jugozapadu Srbije u obicno martovsko nedeljno popodne.
Kao i 62% stanovnistva Bujanovca, ovi ljudi su clanovi zajednice etnickih Albanaca koja naseljava jugozapadnu granicu Srbije sa Kosovom. Ovaj region oko Bujanovca i susednih gradova Preseva i Medvedje zabrinjava medjunarodnu zajednicu proteklih par nedelja, kako rastu strahovi da se kosovski sukob moze preneti u ovaj region.
Postoje glasine da nova OVK formacija, UCPMB (Oslobodilacka vojska Preseva, Medvedje i Bujanovca) operise u ovom regionu i regrutuje mlade ljude da joj se prikljuce. Navodno su eksplodirale neke bombe i eksplozivi, pale se kuce i pljackaju, dok je 13 ljudi misteriozno ubijeno u proteklih par meseci. Nakon sto je ubijen sef policije (Srbin) u Bujanovcu u januaru, dva Albanca su ubijena kad su se vracalikuci iz sume gde su isli po drva, a mnogo ovo smatraju za osvetnicki napad. Drugim recima, situacija izgleda neverovatno slicna onome sto se desavalo na Kosovu tokom 1997.-8.godine. Ali koliko je slicna?
Iako je stanovnistvo u dolini Presovo uglavnom albansko, a ucestvovali su u referendumu 1992.godine, kada se glasalo za inkorporaciju u Kosovo, oni se nikad nisu distancirali od Beograda ustanovljavanjem paralelnih struktura vlasti i obrazovanja. Oni su ucestvovali i u drzavnim i u opstinskim izbporima od 1990.godine. Na primer, od 38 poslanika u lokalnoj skupstini Preseva, 32 su Albanci, dok su ostali Srbi. Gradonacelnik Preseva, Riza Halimi, je otvoreni kriticar Beograda, ali izgleda da nije trpeo nikakvo proganjanje ili uznemiravanje zbog toga.
Sve u svemu, primecena je zavojita jugoslovenska politika prema manjinama - znaci po celom gradu su i na srpskom i na albanskom jeziku. Obrazovanje je na albanskom jeziku, iako ima zalbi na njegov kvalitet i nanedostatak nastavnika za strane jezike, narocito engleskog i francuskog. Moze se zamisliti da, da nije bilo kosovskog rata, ove zajednice bi nastavile da zive kao sto su do tada. Ali efekti rata su se neizbezno prosirili kod njih.
Ekonomija je u kolapsu, sa sve vecom nezaposlenoscu zbog sankcija i opste krize u ovom regionu - circa 40% stanovnistva nema posla. Jedna od prezivelih fabrika u Presevu, koja je proizvodila cipele, zatvorena je i pretvorena u vojne kasarne nakon rata, da bi smestila vojnike koji su prethodno bili stacionirani u Orahovcu. Radnici su bili prisiljeni da odu bez konsultacija sa lokalnim vlastima. Ljudi odavde kazu da je vojska preuzela poljoprivrednu zemlju i elektranu u Presevu.
Dok su Albanci predstavljeni u lokalnim politickim strukturama, malo ih ima u policiji, sudstvu ili nastavnickoj profesiji. U stvari, mnogi nastavnici su otisli na Kosovo posle zavrsetka rata. Medjutim, ovde nema ozbiljnog progona: 25.000 ljudi je napustilo Presevo i otislo u Makedoniju tokom NATO bombardovanja, a kad su se vratili, videli su da u njihovom odsustvu nista od njihove imovine nije osteceno.
Za mlade u ovom regionu Kosovo je kao El Dorado. Ljudi putuju u i iz te pokrajine bez ikakvih teskoca, penjuci se uz strmoglavi planinski venac prema pokrajini u svojim izubijanim kolima i vracaju se sa pricama o uzbudjenju i prosperitetu. Americki KFOR kontingent je bas preko granice i u punoj piceriji u Presevu nekoliko mladica prica o svojim posetama samom kampu Bondstil, gde su se cudili barovima sa hamburgerima i buticima. Oni kazu da je preko 1.000 ljudi iz regiona Preseva naslo posao kod medjunarodnih organizacija na Kosovu. Jarka svetla kampa Bondstil i visoke plate koje daju UNMIK, OEBS i drugi takvi akronimi sigurno su povecali njihove apetite.
Mladici iz Preseva se takodje dive OVK i slobodno pricaju o tome da joj se prikljuce. Njih 550-600 se borilo u OVK za vreme rata i ostalo u Gnjilanu. Nije ni cudo. Albanci u ovom delu sveta gledaju Radio/TV Kosovo koje sponzorise UN, i kod kuce i u lokalnim barovima i restoranima. Prosle nedelje je prenosio (zamisljen po stoti put) dugacki program posvecen ceremonijama odrzanim da obeleze drugu godisnjicu od ubistva porodice Jasari 1998.godine.
Za OVK ovo je bio odlucujuci momenat u borbi za nezavisnost. Tu su masovne procesije sa upaljenim bakljama; parade i govori kosovskih lidera, civilnih i vojnih, i opera u stilu Maoisticke kulturne revolucije koja predstavlja dogadjaje oko ubistva. Ako UN zeli da smiri stvari na Kosovu, emitovanje ove vrste predstave je smisljeno da uradi suprotno.
Dok Albanci sanjaju o kampu Bondstil i bogatstvima koje on predstavlja, srpska policija - i regularne i specijalne snage - patroliraju ovom oblascu u ogromnom broju. Kao i vojska, mnogi od njih su dosli sa Kosova kada se zavrsio rat, ali drugi su nesumnjivo mobilisani kad je porasla napetost, od pocetka ove godine. Neki sede unaokolo lezerno pijuci u lokalnim barovima - ali drugi su tesko naoruzani i spremni za nevolje. U stabu lokalne policijske stanice u Bujanovcu dva UN sluzbenika koji tvrde da su se "izgubili" u demilitarizovanoj zoni proslog vikenda trebalo je da budu ‘vraceni’ na Kosovo. Ova dvojica su odbila da kazu zasto su tu, a bilo je nemoguce saznati ista od policijskih sluzbenika kojima su usta bila zapecacena. Sve zahteve za informacijama docekuje prazan pogled ili podsecanje da se mora dobiti dozvola od citavog niza zvanicnih vlasti u Beogradu pre nego sto se ista kaze.
S druge strane, Albanci su prijateljski nastrojeni i komunikativni. I na licnom nivou i u gradskoj skupstini Preseva su veoma voljni da objasne svoje jade strancima. Moja poseta Presevu je nekoliko sati kasnije bila na vestima na albanskom jeziku u Makedoniji - sto je fascinantan primer profesionalizma albanske propagandne masinerije, u poredjenju sa svetom Beograda koga inspirise staro komunisticko ‘njet’.
Iz ovih razloga su Albanci dobili propagandni rat na Zapadu u proteklih 10 godina. Sta god da je pravo ili nepravo u ovom slucaju, oni se cine pristupacnim dok su Srbi zlovoljni i postavljaju puno prepreka. Lako je videti kako se jedna grupa moze lako videti kao zrtve, dok druga pada u kategoriju etnickih cistaca.
Ali napetost ovde nije samo na licnom nivou. Ono sto se desava u dolini Preseva je stvar od velikog strateskog znacaja, ne samo za Srbiju, vec i za ceo region. Presevo i gradovi i sela koji ga okruzuju leze duz puta koji povezuje Skopje i Beograd. To je uska ravnica, siroka tri-cetiri milje, okruzena visokim planinama. To je takodje i jedina pristojna ruta koja povezuje Srbiju sa jugom, sa Grckom i Makedonijom. Ako bi ovaj region pao u ruke OVK, ili zvanicno postao deo Kosova, to bi efikasno odseklo Srbiju od njenih juznih suseda. Sasvim svestan implikacija za svoj suverenitet, Beograd je preplavio ovu oblast vojskom i policijom, kao upozorenje onima koji bi potencijalno pravili nevolje.
Ali Srbija nije jedino mesto gde treba biti alarmiran izgledima za nasilje u ovom regionu. Makedonija, okruzena na severu i zapadu oblastima naseljenim Albancima, mogla bi biti presecena na dva dela ako dolina Preseva dodje pod kontrolu Albanaca. Njen suverenitet bi takodje bio iskompromitovan. Proteklih godina etnicki Albanci pod svojim radikalnim liderom, Arbenom Dzaferijem, proglasili au de facto nezavisnost u zapadnom delu ove zemlje, koji je preplavljen oruzjem i drogom. Tri makedonska policajca su ubijena nakon sto su pokusali da pretraze albansko selo Aracino 3.januara. Policiju u gradu Tetovu (gde Hasim Taci ima veliku kucu) vise ne postavlja Skopje, vec Dzaferijeva politicka stranka DPA.
U proteklih par nedelja zapadne novine su pocele da objavljuju sve vise neprijateljskih prica o aktivnostima OVK. TV programi su poceli da prikazuju svetu da proslogodisnji rat nije bio tako ostrih obrisa i humanitaran kao sto je bio predstavljen. Novinari kao Maggie O`Kaine iz lista Guardian, koja je jednom samo videla albanske zrtve, poceli su u svojim clancima da koriste reci koje se prethodno nisu spominjale, kao ‘droga’ i ‘prostitucija’. U medjuvremenu su politicari upozorili kosovske Albance da nece tolerisati nikakvu intervenciju na jugozapadu Srbije. Amerikanci su cak otisli toliko daleko da su izvrsili raciju u komandi OVK prosle nedelje i zaplenili oruzje.
Medjutim, nista u ovom konfliktu ne bi trebalo uzeti zdravo za gotovo. Nesto od ovog novog kriticizma moze biti cisto poziranje, da bi se Srbi skrenuli s traga. Moguce je da postoji plan da se izvrsi invazija na juznu Srbiju, ali sa trupama iz Makedonije i Bugarske, a ne sa KFOR-om. Mnogi incidenti - napadi, pljacke i paljevine, prijavljeni u ovoj oblasti - mogli bi biti izmisljeni, s ciljem da se odvrati paznja Srbima i da se oni zaglibe tu dok se akcija ne preseli na drugo mesto, recimo u Crnu Goru.
Medjutim, sta god da svet NATO-a i KFOR-a odluci da uradi, treba da deluju obazrivo. Mnogim Amerikancima, narocito u vojsci, su razbijene iluzije u vezi sa kosovskom epizodom. Politicari kao senator Dzon Vorner otvoreno zahtevaju da znaju kada je verovatno da ce Amerikanci videti kraj tunela tamo. Majke americkih vojnika koji su na Kosovu pisu Beloj Kuci zahtevajuci da znaju kada ce se njihovi sinovi vratiti kuci sa Balkana. A izbori se odrzavaju u novembru.
Srbima se do sada isplatilo da mirno sede i nista ne govore. Milosevic je jos uvek na vlasti, a Zapad se koprca. Nije potpuno nemoguce da dok se saveznici prepiru, a Amerikanci brinu oko pojavljivanja u javnosti ukoliko nisu obuceni u kompletan pancir koji pokriva celo telo, kao Lorens Olivije u odezdi Henrija V, to ce se opet isplatiti Srbima. Ali ovo ne bi trebalo uzeti zdravo za gotovo. Nema niceg opasnijeg od medveda kada je sateran u ugao. A u ovom slucaju medved je Zapad.
Christine Stone je advokat i novinar - posetila je Srbiju u ime britanske Helsinki grupe za ljudska prava.