23.novembar, 2000

Misljenje: Ana S. Trbovic

Dejton, pet godina kasnije

Od aerodroma u Sinsinatiju do Dejtona ima sat vremena voznje - sve pravo autoputem, a uz put se redjaju crkve. "Da li namerno gradite crkve pored puta?," pitam vozaca. "Da, zbog reklame," odgovara on. Vozac ne zna da je u Dejtonu potpisan sporazum o miru u Bosni. Po prici imucnog americkog para koji je pomogao organizaciju petogodisnje konferencije o Dejtonskom sporazumu, vrlo mali broj ljudi u Dejtonu poznaje tu sad istorijsku cinjenicu. Nalazimo se u mestu koje bi Amerikanci opisali kao "sredinu nicega."

Sredina nicega je ove godine privukla najuticajnije americke diplomate za Balkan, kao i visoke zvanicnike raznih fakcija Bosne, predsednika Hrvatske uz svitu savetnika i diplomata, i politicara Jugoslavije - predsednika Crne Gore, savetnika za spoljne poslove predsednika Jugoslavije i predstavnika kosovskih Albanaca. Vrajt-Peterson baza je takodje bila domacin diplomatama drzava clanica Evropske Unije, predstavnicima NATO-a, OEBS-a i mnogih nevladinih organizacija koje se bave pitanjem Balkana.

Ovo je prvi put da je Dejtonska konferencija okupila toliki broj ljudi i prvi put da se smatra znacajnim dogadjajem - zbog promena vlasti u Zagrebu i Beogradu u proteklih godinu dana, ali i zbog predolazece smene americke administracije.

Razmatrana su velika pitanja: buducnost Dejtonskog sporazuma, odnos Srbije i Crne Gore, kao i status Kosova i Metohije. Cilj konferencije je bio da se sprovede diskusija o tim pitanjima medju svim politickim akterima, kao i da se sastave preporuke za novu americku administraciju. Medjutim, najvazniji dogovori su verovatno postignuti u tami hodnika i iza zatvorenih vrata. Iako su paneli odrzavani uz zabranu objavljivanja diskusija sto postuje i ovaj clanak, niko nije pricao kao da ga ne snima televizija i vecina izjava je bila ponovljena van panela. Samo par puta je prividna harmonija prekinuta emotivnim istupima i to na panelima o Bosni gde manjak volje za zajednickim zivotom ne predstavlja iznenadjenje za medjunarodnu zajednicu.

Osecao se naboj u vazduhu, uz tipicnu dominaciju Amerikanaca i pratecu frustraciju Evropljana na skupu. Ex-Yu politicari su molili za pomoc i branili se od verbalnih batina u isto vreme. Stipe Mesic je izasao kao najveci pobednik konferencije, osoba koja cvrsto podrzava primenu Dejtonskog sporazuma i zali zbog politike prosle hrvatske vlade koja je "ne u maloj meri odgovorna za stvaranje prilika koje su taj sporazum ucinile nuznim." Sporu primenu povratka izbeglica u Krajinu niko nije pominjao. Ambasador Hrvatske u UN cak nije ni znao koliko se izbeglica vratilo jer to nije vezano za njegov posao u UN. Verovatno ga ni tamo ne pitaju cesto za prava manjina u Hrvatskoj.

Iako je Bosna dobila najvecu paznju Dejtonske konferencije, ona u realnosti gubi paznju medjunarodne zajednice. Sve oci su uprte u Beograd, te ce zato i pomoc postepeno da se sve vise usmerava ka rekonstrukciji Jugoslavije. Na moje pitanje zasto je konferencija u Dejtonu ove godine prosirena na Hrvatsku i SR Jugoslaviju, jedan americki diplomata je otvoreno odgovorio da u protivnom niko znacajan ne bi dosao. Potencijalni dolazak Busove administracije je dodatno stvorio osecaj panike od strane onih medjunarodnih diplomata koji su aktivno angazovani u Bosni danas i koji zele brze promene. Zato je i konferencija u Dejtonu vidjena kao odlicna prilika da se dodje do vecih resenja pre nego sto medjunarodna zajednica izgubi strpljenje.

Najekstremniju struju predstavlja Haris Silajdzic, koji trazi da se ukinu entiteti (Federacija i Republika Srpska) i tako dodje do unitarizacije Bosne i Hercegovine. Hrvati iz Bosne takodje podrzavaju reviziju Dejtonskog sporazuma ali u pravcu stvaranja treceg entiteta, jer bi jedino takav sistem po njima izjednacio prava tri naroda BiH.

Drazenko Primorac, savetnik Ante Jelavica, hrvatskog clana predsednistva BiH se zali da su Hrvati sadasnjim sistemom marginalizovani u Federaciji. Pitala sam gospodina Primorca da li je treci, hrvatski entitet samo korak ka pripajanju Hrvatskoj. On je odgovorio negativno, objasnjavajuci da je Hrvatima potreban poseban entitet da bi bolje ostvarili svoja prava u Bosni danas, a u Evropskoj Uniji sutra, zato sto ce ubuduce regioni biti vazniji od drzava. Uz malo analize, to je predstavljao samo diplomatski odgovor za isti cilj. Iz istog razloga bosanski Hrvati predlazu kantonizaciju Srpske, gde bi vecina imala vlast - kao na primer potecijalno Hrvati u Posavini. 

Strane diplomate su se odlucno suprotstavile reviziji Dejtonskog sporazuma, sto je bio i stav delegacije Republike Srpske. Medjunarodna zajednica ne prihvata reviziju zato sto ne zeli da otvara Pandorinu kutiju Bosne. Takodje, oni koji su doprineli stvaranju originalnog sporazuma zele da dokazu da on moze da uspesno funkcionise. U isto vreme, mnogi vazni strani igraci favorizuju de facto reviziju Dejtonskog sporazuma. Zahtev za zajednicku komandu i kontrolu vojske predstavlja bitan primer takve politike. Americki institut za mir, nevladina organizacija sponzorisana od strane americkog kongresa, je narocito glasna u ovom pogledu i izricito preporucuje slabljenje entiteta u specijalnom izvestaju koji je objavljen prvog dana Dejtonske konferencije. Ricard Holbruk takodje preferira ostrije mere u primeni Dejtonskog sporazuma kao zabranu SDS-a, ali priznaje da ne predstavlja vecinsko misljenje u vezi tog pitanja. U isto vreme on, kao i sve druge medjunarodne diplomate, odbijaju povezivanje buducnosti Kosova sa Republikom Srpskom.

Predsednik Hrvatske se slozio sa idejom da Bosna ima jednu vojsku, uz izjavu da je Hrvatska vec smanjila pomoc hrvatskoj vojsci u Bosni i da planira da uskoro potpuno prekine vojnu pomoc i da se skoncentrise na cisto ekonomsku pomoc i ulaganja u Bosni i Hercegovini. On je trazio da SR Jugoslavija posalje istu poruku u skoroj buducnosti. Kasnije sam pitala Mladena Ivanica, verovatno buduceg mandatara vlade Srpske, sta on ocekuje od Jugoslavije. "Nastavak zapocete politike primene Dejtonskog sporazuma uz specijalne veze koje ce sluziti kao most za kulturnu, obrazovnu i ekonomsku saradnju," jasno je odgovorio Ivanic.

Pored vojske, teme panela o Bosni su bile suzbijanje korupcije i hapsenje osumnjicenih za ratne zlocine. Sve fakcije Bosne su optuzene za korupciju, a u hodnicima se najvise saptalo o mogucnom doprinosu sadasnjeg premijera BiH, Bicakcica, takodje ucesnika skupa, ovom problemu. Pitanje Haga je prosireno u konferenciji o buducnosti Kosova. Znacajno je da se haski tribunal zalaze i za prosirenje mandata koje bi omogucilo istragu zlocina pocinjenim nad Srbima, Romima i drugima po ulasku KFOR-a, ali da smatra da njihov legitimitet opada svakim danom nehapsenja Slobodana Milosevica.

Milorad Dodik je vidno nedostajao na konferenciji. Mnogi sumnjaju da se bivsi bivsi premijer Republike Srpske nada da ce ga medjunarodna zajednica ipak proglasiti pobednikom, te da zato strpljivo ceka da visoki medjunarodni predstavnik po drugi put smeni demokratski izabranog predsednika Srpske. 

Nista konkretno nije zakljuceno u vezi buducnosti Kosova osim da treba da se postave neki rokovi za resavanje tog problema. Ricard Holbruk je jedini bio mnogo ostriji, izjavljujuci na konferenciji za stampu da on ne tumaci Rezoluciju 1244 kao njegove kolege u Rusiji i Kini vec da u njoj vidi pocetak pregovora za buduce resenje koje ne mora biti ograniceno sadasnjim granicama. 

I Hasim Taci i Ibrahim Rugova su izrazili istu zelju za nezavisnost Kosova, iako su se van panela ova dva politicara uglavnom mimoilazila. Pitala sam Tacija zasto kosovski Albanci ne zele da vide promenu u pregovorima sa novim vodjstvom Jugoslavije, na sta je on odgovorio da iako moze da dodje do promene u odnosima da to ne menja pitanje nezavnisnosti Kosova. Takodje je dodao da ima i boljih demokrata u Srbiji od Kostunice ali uprkos mom insistiranju nije mogao da navede imena tih individua. Na pitanje o pravima manjina na Kosovu u teoretskoj mogucnosti nezavisnosti on je izjavio da je za sva prava, uklucujuci slobodu religije i obrazovanja na svom jeziku. Najzad, ja sam ga pitala sta misli o tome da ga mnogi optuzuju za ratne zlocine sto je takodje negirao, uz odgovor da se borio za svoj narod i svoju zemlju i da je njegovu borbu za slobodu ceo svet podrzao. Sebe trentuno vidi kao aktivnu politicku opoziciju i skoru poziciju.

Paneli o Srbiji i Crnoj Gori su bili najmanje poseceni, verovatno zbog odsutnosti predsednika Jugoslavije, Dr. Vojislava Kostunice koji predstavlja novu zvezdu regiona. Zvanicna politika Amerike je da o statusu Crne Gore odlucuju ove dve republike i njihovo stanovnistvo, ali da sve mora biti reseno demokratskim putem. Predsednik Crne Gore, Milo Djukanovic je izrazio frustraciju sa proslim odnosima dve republike i problemima koji su po njemu stariji od Milosevica, ali je i izrazio spremnost da resi pitanje demokratskim putem, predstavljajuci nadogradnju zakona o referendumu kao vazan korak u tom pravcu. On je sledeci dan napustio konferenciju radi mozda jos vaznijih sastanaka u Vasingtonu. Nije bio prisutan kada je Stipe Mesic izjavio da vidi Prevlaku iskoriscenu za svrhe turizma.

Pri samom dolasku na konferenciju, a po ulasku ozloglasenog Hasima Tacija i njegovog telohranitelja u moj lift, shvatila sam bar jedan dobar razlog za nedolazak naseg predsednika. U isto vreme, prisustvo njegovog savetnika, gospodina Pavla Jevremovica, je bilo vrlo korisno zato sto ne smemo dozvoliti da budemo bez predstavnika na skupovima koji ne donose velike odluke ali formiraju deo osnove za njihovo donosenje. 

Iako ovo nije bio Berlin 1878. godine, niko u odboru nevladinih organizacija koji je sastavljao preporuke za novu americku vladu, koristeci stavove iskazane na konferenciji, nije bio iz regiona u pitanju. Takozvani eksperti nisu znali ni da pravilno napisu ime mesta o kome pricaju, te je tako Kosovo postalo "Cassava"! Vazno je istaci da te preporuke nisu zvanicno podrzane ni od jednog ucesnika konferencije u Dejtonu. Surealnost skupa je kulminirala dodelom nagrade za mir predsedniku SAD, Bilu Klintonu. Nagrada je dodeljena u toku gala vecere kojoj su prisustvovali ucesnici skupa i znacajni gradjani Dejtona, vecinom imucniji Republikanci, te je zato i aplauz bio kratak. 

Srdacan i mocan aplauz je darovan samo prisutnim gradjanima Dejtona koji su svesrdno pomogli organizaciju ove konferencije u svojoj iskrenoj zelji da pomognu mir u jednoj dalekoj zemlji. Politicari Balkana cekaju samit u Zagrebu i vise razgovora iza zatvorenih vrata.


Ana S. Trbovic je Doktorant na Flecer skoli prava i diplomatije na Tafts univerzitetu u Bostonu i ucesnik Dejtonske konferencije.

Ovaj clanak je originalno izasao u BlicNews pod naslovom "Politika Balkana - opet u Dejtonu" 22. novembra, 2000. beograd.com ga prenosi uz dozvolu autora.

[ Ostali clanci i misljenja ]

 

Copyright 1995-2001 beograd.com. All rights reserved.