http://www.chroniclesmagazine.org/NewsBW112800.htm

Benjamin C. Works

`Kapitalizam s vrha ka dnu`, `Glavcina i zubac` i industrijska obnova: Lekcije za Jugoslaviju

 

Danasnja Jugoslavija je cini se bankrot, ali ona ima sredstva da promeni strukturu kapitala svojih preduzeca, cak i ako njena vlada prihvata neophodnu medjunarodnu pomoc. Uspeh njene obnove ce poteci od obezbedjivanja sredstava da njena preduzeca dobiju pristup likvidnom kapitalu na svakom nivou - "s vrha ka dnu" i "s dna ka vrhu". Od ova dva, pristup `s dna ka vrhu` mnogo je mocniji, kao sto cu pokazati. Setite se da realni rast radnih mesta u Americi potice od njenih preduzetnika, a ne od Fortune 500.

Trebalo bi da razmotrimo ponovni razvoj Jugoslavije naspram pozadine neuspeha u Rusiji i drugde, kao i naspram presedana nekih uspeha kao sto su Cile i Singapur. Mi trazimo racionalna i objektivna resenja, koja ce proci u subjektivnom i emocijama vodjenom carstvu politike, gde je percepcija vaznija od realnosti.

Globalizacija & slobodna trzista, naspram Regulatorno-univerzalisticko & merkantilistickih sistema

Pocnimo naglasavanjem razlike izmedju "Globalizacije" i "Novog svetskog poretka". Neki autori i dalje koriste termin globalizacija na kontradiktoran nacin, a mi ne mozemo u potpunosti da zanemarimo njihove analize. Globalizacija trzista je jednostavna i neizbezna ekonomska sila ponude i potraznje i komercijalne ekspanzije. Ideje usredsredjene oko "Novog svetskog poretka" su predlozi za politicku kontrolu, a ne za ekonomsku ekspanziju. "Globalizam" kao izraz potice iz japansko-americkog rata. Kao opis prirodnog i "nekontrolisanog" globalnog trzista, "Globalizacija" ili "Slobodna trzista" je asimetricni ekonomska suprotnost (ili antiteza) paralelnim, politicki potcinjenim strukturama merkantilistickih sistema koji su politicki i izgradjeni, Univerzalistickim kontrolnim sistemima. Slobodno preduzetnistvo-globalizacija je prirodna suprotnost onome sto definisemo kao regulatorni "Novi svetski poredak". Opet, to je rivalstvo izmedju ekonomskih i politickih snaga. 

Globalno trziste je cinjenica; globalni kapitalizam je cinjenica; ali to nisu jedine cinjenice, a u slucaju Rusije se dokazalo da su nedovoljne bez sireg programa fundamentalne reforme. Globalni kapitalizam se fokusira na najvisi vrh ekonomije, ali zdravlje jedne privrede je u njenih donjih 80-90%, a ne samo u mega-ekonomiji koju cini gornjih 10-20%.

"Globalni kapitalizam", funkcija globalizacije, mozda na vise nacina nije uspeo u protekloj deceniji brzog restruktuiranja novih ekonomija, ali je takodje i funkcija koja se mora uzeti kao faktor u uspesnoj reformi. Globalni kapitalizam, kakav se razvio 90-ih godina u Rusiji i drugim novim trzistima, pozurio je sa "mega-poslovima" da bi preoblikovao svoju privredu, ali je bio, sam po sebi, neadekvatan da dosegne van nomenklatura i oligarhija i dalje, nadole, do naroda. On je otkrio slabosti svih pristupa "s vrha ka dnu" koji nisu izbalansirani paralelnim "sa dna ka vrhu" pristupom koji se izgradjuje od naroda - preduzetnika, srednje klase i radnog naroda.

Globalizacija/slobodno preduzetnistvo uvek aktivira neke politicke nusefekte, uzgaja nenameravane posledice i generise lokalne reakcije - sto je hrana za opozicionu politiku. A zbog svoje snage i profitabilnosti on je sebe ucinio primamljivom metom za "regulatore" novog Univerzalistickog politickog poretka - Novog svetskog poretka. Mi stalno vidimo Univerzalisticke birokrate UN, EU i drugih politickih struktura kako pokusavaju da preotmu trziste da bi nametnuli svoja pravila i sproveli vece oporezivanje (kao sto je i sa nekim predlozima da se izvrse izmene u organizacijama GATT, Svetska trgovinska organizacija i NAFTA sa radnim uslovima koji uzimaju u obzir zastitu zivotne sredine i iskljucivanje odredjenih stvari.

Ali u svojoj prirodnoj formi slobodno trziste je jace i izdrzljivije nego bilo koji univerzalisticki sistem. Ono je uvek pobedjivalo na kraju i uvek ce podrivati preterane regulatorne rezime i preterano oporezivanje. Ono ce to raditi, ako je neophodno, kroz "svercovanje" i "crna trzista" - sto su obe definicije "birokratskog prava" - kad god merkantilisticki regulatori nametnu vestacke troskove i ogranicenja na trgovinu ("neravnoteze") koja predstavljaju dovoljno remecenje ponude i potraznje i stvaraju dovoljnu priliku za profit. Gledajte kako slobodno preduzetnistvo melje merkantilisticki sistem Evropske unije, ako sumnjate u moju analizu. Ja mislim da mi posmatramo poslednji trzaj oligarhijske snage Evrope, dok su oni odlucili da iskoriste svoju preostalu bankarsku moc da otkupe odredjene americke kompanije, kao sto su Chrysler-Daimler, itd.

Univerzalisticki sistemi, kao Novi svetski poredak, takodje se spoticu krsenjem fundamentalnog principa da je "Sva politika lokalna". Svet prosto ne zeli da njime vlada homogenizovani, ortodoksni, rezim tipa "jedna velicina odgovara svima", bez obzira na to koliko njegovi kreatori tvrde da su "prosveceni".

EU i trenutna situacija u Jugoslaviji

 

E sad, nema "savrsenog" sistema ciste slobodne trgovine, ali smo videli pokusaje da se odrze usavrseni merkantilisticki sistemi trgovine koji su od koristi za nomenklaturu i plutokratiju, ne za radnike i potrosace. Jedan moderni merkantilisticki sistem, Evropska unija, vec daje sve od sebe da prozme Jugoslaviju i da je uvuce u sistem dizajniran za prekomerno oporezivanje u korist potrebe univerzalne birokratije za moci i kontrolom. Ali taj sistem se vec raspada zbog velikog oporezivanja i ukopane neefikasnosti. Njegovi vladajuci mehanizmi su nekompetentni i postavljaju prava pitanja o prezivljavanju demokratske vlade na nivou gde se donose vazne odluke konzensusom clanova. Onda, tu je "harmonizacija"; da li Jugoslavija zeli sve prednosti nemackog sistema oporezivanja francuskog radnog standarda? Ja ne mislim da je tako. Predsednik Kostunica je javno izrazio interes za prikljucivanje EU, dok je odbacio (iz razumljivih razloga) mogucnost uclanjivanja u NATO, kome su se prikljucile Poljska i druge zemlje koje EU drzi na odstojanju dok ponovo razvijaju svoju privredu.

Setite se, u Evropskoj uniji je u poslednjih deset godina neto stopa rasta radnih mesta nula; nova radna mesta koja se kreiraju su uglavnom u americkim podruznicama, ili su rezultat americkih inovacija. Plutokrate Evrope nisu demonstrirale neku sposobnost za inovacije i umesto toga traze na Istoku nova trzista za svoj jedva konkurentan izvoz. Jos 1967. godine je Zan Zak Servan-Srajber upozorio Evropu na izazov americke globalizacije.

Sasvim je moguce da za petnaest godina treca najveca svetska industrijska sila, odmah posle SAD i Rusije, nece biti Evropa, vec americka industrija u Evropi. Vec, u devetoj godini Zajednickog trzista, ovo evropsko trziste je u osnovi americko po organizaciji.

Njegovo predvidjanje evropskog industrijskog pada je bilo tacno, kao i njegova procena americkog industrijskog rasta u Evropi. Ali Rusija je zamenjena Japanom kao drugom ekonomskom silom. Evropa se nikad nije uzdigla do americkog izazova i ostala je zaglibljena u svojoj recesiji, kao posledica potpunog nepostovanja zvona za uzbunu. Gledam poreska opterecenja nametnuta  gradjanima EU i pitam se zasto je ikome stalo da ostane tu: visoki socijalni porezi, porezi na visoke prihode i korporacijski porezi, porez na dodatnu vrednost (VAT) i visoki porezi na gas. Visoka stopa nezaposlenosti. Niska stopa nataliteta ukazuje na to da gradjani EU ne posmatraju svoju buducnost sa optimizmom. Zapadna Evropa je u jasnom padu, kako to pad vrednosti evropske valute eura ili ECU jasno istice. Da li revitalizovan jugoslovenski narod i privreda zele takvo poresko ropstvo? Mislim da ne. Ulozite u politizovani ekonomski menadzment Evropske unije i zagarantovan je neuspeh reforme.

Ipak, jugoslovenska vlada ima praznu riznicu, a EU nudi nesto finansija u zajmovima i kreditima, kao i pomoc u odlaganju starog duga, u vrednosti 7 milijardi USD, razlicitim zajmodavcima. Ali da li je ovo dovoljno da opravda njen ulazak u merkantilisticki sistem kao molilac?  Da li ce Jugoslavija biti ista vise od "maquilladora" za Nemacku pod ovim aranzmanima? Slozite se s onim sto je razumno, ali slobodna trgovina treba da bude dugorocniji cilj, a ne potcinjavanje trgovackom klubu koji pokazuje nesposobnost za kreativnost i rast.

Jugoslavija bi trebalo da odbaci "staticke" sisteme koje su formulisale socijal-demokrate Zapadne Evrope, a konstruisala samozvana "inteligencija" i u kojoj su ukopane birokrate. Ove vlade nisu mnogo drugacije od "nomenklature" Istoka, koje se samo pretvaraju da im je "stalo" do njihovog gradjanstva pruzanjem neefikasnih mreza socijalne sigurnosti, dok stvarno operisu za korist svojih birokratskih privilegija u savezu sa uskom plutokratijom koja vodi njihove neefikasne industrijske i finansijske konglomerate.

Jugoslavija bi trebalo da ponovo nauci da trguje iz snage svojih relativnih prednosti i ne bi trebalo da de prikljuci EU, koja ce samo osedlati njenu privredu fiskalnim i regulatornim hendikepima. Umesto toga, mi treba da pomognemo Jugoslaviji i drugim zainteresovanim zemljama istocne Evrope, narocito Rusiji, da formiraju pandan udruzenje slobodne trgovine, koje ima koristi od nizih poreza i minimalnih, neophodnih propisa, da generise prosperitet kao atraktivan trgovinski partner u vecem globalistickom sistemu "slobodne trgovine".

Trebalo bi da bude nas cilj da branimo suverenitet drzava koje vuku svoja ovlascenja od slaganja naroda; da ohrabrimo slobodnu trgovinu, slobodno preduzetnistvo i slobodno vlasnistvo. Naglasavam gornje zbog toga sto sam cuo predsednika Kostunicu da govori o integritetu "srzave" u svojim inauguralnim govorima, redefinisuci to kao sinonim za "narod". Uspeh Jugoslavije mora da izgradi narod i za narod; a "drzava" mora da bude sluga narodu, a ne njegov monolitni "gospodar".  Izbor predsednika Kostunice da napravi fundamentalnu razliku u svom inauguralnom govoru je prvi put u savremenoj Evropi da se stari vladajuci koncept "drzave" - monolita koji deli velicinu sa vrha ka dnu - zamenjen idejom "naroda" koji prenosi ovlascenja "sa dna ka vrhu".

Dozvolite takodje da primetim da zivotnog "treceg puta" i nema kredibilnih sredstava da beogradska vlada ocuva "drzavu" kao monolit, ili da ovekoveci svoju Titoisticku mrezu socijalne sigurnosti. "Dimnicarski socijalizam" Jugoslavije je ubio globalni industrijski rat za garanciju kvaliteta koji se vodio izmedju Japana i SAD 70-ih i 80-ih godina - bas kad se jugoslovenska privreda gusila a nacionalisti dosli na vlast. Kontrola kvaliteta proizvoda je postala "kontrola procesa proizvodnje" a Jugoslavija mora da se ponovo kvalifikuje prema standardima kontrole kvaliteta "Six Sigma" i ISO-9000s.

Na srecu, mi pricamo o Srbiji i Jugoslaviji, glavcini trgovinskih ruta Balkana-Centralne Evrope, bogatoj talentovanim ljudima, sposobnoj u trgovini i industriji, bogatoj mineralima i bez koje se ne moze zbog njene centralne lokacije na starim trgovinskim rutama.

Jos jedna dobra vest je da dok smo mi posmatrali nekompetentan i korumpiran rad Klintonove administracije i Harvardskog programa za reformu Rusije, prava reforma je sprovedena u Cileu, Peruu, El Salvadoru i drugim laboratorijama. Jugoslavija je bas prave velicine da brzo izvuce korist od primene inteligentnih programa reformi. 

Rekonstrukcija sa dna ka vrhu i "populisticki kapitalizam"

 

Mnogi ljudi pridaju puno vaznosti rudnim bogatstvima Jugoslavije kao kljucu za njeno bogatstvo, ali pokazace se da su oni relativno minoran faktor. Rusija je bogata prirodnim bogatstvima, a ipak je siromasna. Japan je siromasan u prirodnim bogatstvima, a ipak je bogat. Setimo se otkrica Adama Smita o tajni Bogatstva drzava: bogatstvo Jugoslavije lezi u industriji i kreativnosti njenih ljudi, a ne u vrednosti ruda u njenim rudnicima.

Stvari postaju tako implicitne u nasim zapadnim umovima da cesto zaboravljamo da praktikujemo zadrzavanje ovih ideja kao eksplicitno sustinskih faktora. Takav je slucaj sa penzionim fondovima i neophodnosti likvidnog vlasnistva, i kao materijalnih sredstava od vrednosti i kao sredstvo da se prikupi kapital za druge investicije i preduzeca. Cesto je potrebno biti mudar autsajder da se ponovo otkriju, ponovo definisu i ponovo emituju ovi principi.

Resenje za dugorocnu promenu strukture kapitala Jugoslavije lezi nam pred ocima i lezi neobradjeno u samoj Jugoslaviji. Narod ima sredstva da se refinansira sam ako bi reformatori refinansiranja preduzeli razumne korake koji su vec iscrtani. Ja mislim na "kapitalizam od dna ka vrhu", ili "populisticki kapitalizam", ako hocete, nesto sto ljudi mogu da urade sami za sebe ako privreda vec ima odredjenu strukturu, zakone i institucije.

E sad, mega-kapitalizam "s vrha ka dnu" ce ionako nastupiti, i vecina toga ce dovesti do pozitivnih rezultata jednog dana, ali to ne dovodi tako brzo do reakcija bas zato sto je "veliko". Bez populistickog kapitalizama za gradjanstvo Jugoslavija ce se suociti sa polovicnim privrednim uspehom, i gore, stalnim politickim problemom, jer se sektori stanovnistva izostavljaju u korporacijskoj modernizaciji koja deluje samo s vrha ka dnu.

Sto se tice promene strukture kapitala naroda Jugoslavije, dvojica latinoamerickih ekonomista su istupila sa najvaznijim sredstvima obezbedjivanja kapitala za preduzetnike i energicnu trzisnu ekonomiju. Oni su vec bili pioniri i usavrsili "populisticki kapitalizam." Treci element, tehnoloska obuka stvara ljudski kapital.

Ovi smerovi ka ponovnoj izgradnji Jugoslavije rade na kumulativnoj osnovi tokom vremena, a ne preko noci, ali su snazne sile koje izgradjuju siroku osnovu srednje klase za podrsku ekonomskom oporavku, a onda ekspanziji. Ako mozemo dobiti 2%, pa onda 5% jugoslovenskog stanovnistva - preduzetnike i lidere - da se upuste u ovom smeru, vremenom ce slediti i drugi. Dok ce oni koji preduzimaju rizik kreirati radna mesta za ostatak radnog stanovnistva. Aktivnost tih vodecih 5% ce pomoci da se odmrzne socijalisticki nacin razmisljanja koji je drustveni zaostatak iz Titovog doba.

Prvo, od 1978., Jose Maria Piñera je razvio kineski moderni sistem pojedinacnih penzijskih racuna da zameni bankrotirani "plati pri odlasku" sistem socijalne sigurnosti, kao sto je nas. Taj sistem je ukljucivao glatku tranziciju beneficija za starije radnike i one koji idu u penziju, i dobro je delovao. Penzionisani radnici sad imaju sopstveni realni kapital i imanje koje ce predati svojim naslednicima kad umru. Ovo je mnogo bolje nego mesecni cek koji se prekida kad covek umre.

U prvih 18 godina cileanskog sistema prosecna godisnja stopa prihoda (nakon inflacije) bila je 11 posto. Jedanaest posto naspram manje od 2% ulozene stope prihoda u americkom penzionom sistemu. U listu Wall Street Journal od 10. aprila, 1998, Piñera je napisao u "Otvorenom pismu predsedniku Klintonu":

Da je opunomocivanje obicnog coveka - preobracenje svakog radnika u deonicara - jedina korist takve reforme, to bi bio dovoljan razlog da se predje na pojedinacne penzione racune. Ali cileanski primer daje jos mnogo razloga. Tokom 17 godina otkad se Cile upustio na ovaj kurs, upotpunjen drugim vaznim trzisnim reformama, bujica investicija je donela korist i pojedincima i privredi u celini. Dok je nezaposlenost pala na najnizu stopu u istoriji, produktivnost je jako porasla. Stopa ustedjevina je skocila na oko 25% od bruto domaceg proizvoda, a privredni rast se vise nego udvostrucio, na prosek od 7% tokom proteklih 13 godina. Ako zadrzimo sadasnji ritam sledecih sedam godina, velicina ekonomije ce se ucetverostruciti za samo 20 godina.

Ovakvu reformu zelimo za Jugoslaviju, zar ne? Beograd moze da gleda i druge uspesne modele ekonomskog raz\voja kao sto su Hong Kong, Singapur i Tajvan, i zamke na tom putu koje su iskusili Koreja, Japan, Rusija i drugi koji su prigrlili model razvoja "konglomerata". Kao upozorenje ja bih primetio da su ovi modeli imali autoritarnije vlade na vlasti tokom prvih godina, sto je opcija od koje se Jugoslavija odmakla.

Sada privatizacija nije politicki laka stvar da se proda, ali se moze uraditi. Kao sto znamo, Dzordz V. Bus je konacno ubacio u igru modifikovanu verziju Piñera sistema na americkim izborima. Ali u stvari, mi se krecemo ka takvom sistemu jos od dolaska IRA i 401K racuna. Pravila su vec smisljena i testirana da zastite ove sisteme od pronevera i kolapsa. Postepena tranzicija se moze postici, bez prevare. Iako priznajem da ce upravljanje "potcinjenima" i politika percepcije biti tezi nego razumevanje objektivnih cinjenica finansijski zdravog i racionalnog programa.

Drugo, jos vitalnije orudje za brzu promenu strukture kapitala nedavno je definisano i testirano, opet u Juznoj Americi. U Peruu se Hernando De Soto pitao kako to da je americki vlasnicki sistem tako likvidan, a onda je istrazio odnos izmedju likvidne nepokretne imovine i kapitala, u svojoj nedavno objavljenoj knjizi "Misterija kapitala: Zasto kapitalizam trijumfuje na Zapadu, a ne uspeva nigde drugde".

Ukratko, De Sotov tim je nasao u Peruu, Egiptu, Filipinima, na Haitiju, u Brazilu i drugde, da pravicna trzisna vrednost nelikvidne aktive ("Mrtav kapital"; ova aktiva nije zvanicno registrovana u sistemu vlasnistva) koju drze "siromasni" moze da ima vrednost ukupnu 9,5 triliona dolara sirom sveta. To moze da cini 4 ili vise puta vise od sume trzisne vrednosti svih korporacija navedenih na lokalnoj berzi, kao na Filipinima, gde siromasni drze aktivu u vrednosti od 133 milijarde USD. U Egiptu je on nasao 240 milijardi USD "mrtvog kapitala" - sto je jednako vrednosti svih inostranih investicija tokom 200 godina, ukljucujuci tu i Suecki kanal i Asuansku branu. Da se zvanicno registruje ova imovina prema nereformisanim sistemima moze da potraje cak 30 godina, u zavisnosti od zemlje do zemlje.

De Soto je takodje istrazio nivoe birokratskih prepreka otvaranju malog biznisa. U svom rodnom Peruu on je ustanovio tim da otvori mali biznis - prodavnicu odece jedne osobe. Njegov tim strucnjaka je nasao da je potrebno u proseku 6 sati dnevno, 289 dana, da se to registruje, da se rascisti sva birokratska zbrka. Cena je bila 1.231 USD, sto je bilo 31 puta vece od minimalne mesecne plate.

Jugoslovenski sistemi su likvidniji od sistema zemalja u razvoju, ili u bivsem Sovjetskom Savezu. Trik je da se odblokira kapital i motivisu neki ljudi da to koriste da finansiraju novu ekonomsku aktivnost, gde je proces registracije biznisa isto propisan Trgovinskim zakonom. Jugoslavija ce videti da ako bude sledila kurs oslobadjanja ovog umiruceg kapitala delatnost nepokretne imovine cija se vrednost menja ce pomoci da se povrati vrednost privrede, dinar i BDP, sto ce ubrzati restoraciju pristojnog zivotnog standarda.

Problem pre De Sotovog otkrica je bio sto, posto je postojao (i postoji) suficit investicionog kapitala koji trazi trzista gde je dobrodosao i vredne projekte, Vol Strit je usao da finansira transformaciju "mega-drzavnih preduzeca" u "Mega-Conglomerate Corp" - "kapitalizam s vrha ka dnu". Ovo je bilo pola bitke za trgovce, ali ne dovoljno da ubrza dugorocni uspeh. To je zato sto je narod izostavljen. Kao i Piñerin penzioni sistem, De Sotova metodologija vraca narod u srediste reforme; a njegov sistem je vec dokazao da deluje. Ako se pitate zasto nije uspela Maoisticka revolucija "Sjajna staza", to je zato sto nisu mogli da se takmice sa De Sotovim populistickim kapitalizmom pravljenja baze nepokretne imovine likvidnom kroz formalizaciju i simplifikaciju procesa imovinskog naziva. Njen sistem, razvijen na "Institutu za slobodu i demokratiju", takodje je radio na tome da izbrise nemogucu birkoratsku zbrku za otvaranje malog biznisa. On je formalizovao "neformalnu ekonomiju".

Na srecu, Jugoslavija je daleko ispred vecine zemalja u smislu posedovanja likvidnog, zvanicnog imovinskog sistema i rasirenog vlasnickog sistema. Mislim da ovom sistemu treba pridati paznje, ali ne i potpunu izgradnju koja je bila potrebna Peruu. Njoj je takodje potrebno da bankarski sistem prizna da je vlasnik imovine profitabilna musterija za hipotekarske zajmove, sigurne poslovne zajmove, potrosacki kredit i programe penzione stednje. Onda ce prosecni Jugosloven imati spreman pristup likvidnom kapitalu. Dodajte "Uprava malog biznisa" tip programa podrske i obrazovanje skrojeno prema vestinama potrebnim preduzetnicima i rezultati bi trebalo da budu dramaticni.

U isto vreme, s obzirom na program penzione stednje u stilu Piñera medju mladim generacijama, veliki kapital postaje raspoloziv unutar privrede da finansira operacije velike i male. Penziona stednja bi trebalo da finansira nove investicije i rast, a ne refinansiranje starog duga koji predstavlja stare neuspehe. Cile je nagomilao impresivnih 31 milijardu USD investicionog kapitala u svom penzionom sistemu u prvih 18 godina. U SAD penziona i penzijska aktiva na racunima radnika i investitora ukupno je iznosila vise od 7 triliona USD, i prevazisla je akumulirano bogatstvo "bogatih".

Odavno tvrdim da je kapitalizam samo nusprodukt filosofije "slobodnog preduzetnistva" i da argument oko "kapitalizma" umesto "preduzetnistva" je uglavnom socijalisticko-komunisticka igra reci da se generise strah i zavist od nepoznatog. Ali De Soto je otisao jedan korak dalje; On je kapitalizam ucinio prijateljem naroda, dok je Piñera preobratio socijalnu sigurnost u akcioni kapital sa nekimbeneficijama za nepokretnu imovinu i naslednike preminulog radnika. Piñera i De Soto, uzeti zajedno, zadali su smrtne udarce drzavnom socijalizmu putem zamene akcijskog kapitala i bogatstva za beneficije i patronat. Ovo su dve noge populistickog kapitalizma, treca je stvaranje ljudskog kapitala putem tehnicke edukacije.

Treca vitalna noga "kapitalizma od dna ka vrhu" zahteva brz razvoj siroko rasirenog pristupa tehnickoj obuci "prema zahtevima" i programima edukacije za stare i nove ekonomije. Mora se razviti ljudski kapital, i dalje razviti da se naprave korisne karijere i u "novoj ekonomiji" i u "staroj ekonomiji". Postoji nepopunjena potraznja za 800.000 radnika "nove ekonomije" - informacione tehnologije ("IT") u SAD, i za 2 miliona takvih radnika u Evropi u naredne dve godine. Ali takodje postoji i potraznja za obucenim tehnicarima i radnicima. U SAD veliki deo ove obuke se sada sprovodi u nasem sistemu Koledz zajednice i u institucijama za tehnicku obuku.

Jugoslavija ima znacajne mogucnosti za tehnicku obuku i trebalo bi da gleda da prosiri ove programe i institucije da ispuni sve vece potrebe zemlje i regiona. Jedno sredstvo za olaksanje brze ekspanzije sistema obuke pri recikliranju nezaposlenih i lansiranju njenih mladih radnika je sistem vaucera za obuku tako da oni koji zavrse srednju skolu, novi na trzistu radnih mesta i trzistu nezaposlenih mogu odmah da steknu korisne vestine. Razvice se programi koji dodaju moderna znanja za ove radnike, kako se razvijaju njihove karijere. Napredovanje u metodima "ucenja na daljinu" za distribuciju tehnickih programa obuke preko Interneta kroz "informacionu tehnologiju," omogucice Jugoslaviji da iskoristi mala sredstva u kapitalu i obucenim nastavnicima.

Model Glavcine i zupca

 

Spomenuo sam "Glavcina i zubac" sistem ekonomskog poretka. Jugoslavija je vazna glavcina trgovine jos od vremena pre Aleksandra, zahvaljujuci svom prirodnom bogatstvu i svojoj poziciji na kljucnim trgovinskim rutama; Dunav i kopnene koridor rute koje idu u pravcima sever-jug, i istok-zapad. Smatrajte preduzetnicku Jugoslaviju u kojoj je izvrsena promena strukture kapitala za glavcinu. Cak i danas, svi oni krijumcari i sverceri su ljubimci "nevidljive ruke" Adama Smita". Smanjite prepreke legitimnijim formama ove trgovine i dobicete kadrove za slobodno preduzetnistvo. Sta uopste cini crno trziste? Dve stvari: potraznja za proizvodima i birokrata koji ili zeli da oporezuje previse, ili da zabrani. Oduzmite tarife, oporezujte prema dozvoli i prihodu, i veci deo ove trgovine ce izbiti na povrsinu.

Jos jedan element u ubrzavanju obnove Jugoslavije je spremnost vecine multinacionalnih preduzeca da ko-investiraju kroz mesovite firme i "strateske saveze". Vecina kompanija vise ne oseca potrebu da poseduje 100%. One smatraju da je najbolje da se unajmi skoro 100% lokalnih sluzbenika i daju sve od sebe da stvore partnerstva koja kroz generisanje aktivnosti i bogatstva stvaraju vise potrosaca jer unajmljuju vise sluzbenika - Henri Fordov Petodolarski dan je shvatio ovaj efekat. Postoji jos jedna pragmaticna korist delimicne globalizacije vlasnistva. Sto je veci nivo investicija mesovitih firmi, to ce teze biti nacionalnim interesima da izazovu jos jedan rat.

Opet zahvaljujuci svojoj centralnoj lokaciji, Jugoslavija postaje prirodna glavcina za Internet i odnosnu delatnost elektronske trgovine, ukljucujuci tu i prevoz i ispunjenje u regionu. Ona se moze kvalifikovati kao najbolje mesto da tu firme Cisco i Sun i IBM otvore kancelarije, zahvaljujuci jezickom i tehnickom znanju njene obrazovane radne snage. Posto sam definisao Jugoslaviju prema njenom narodu i prema njenim prirodnoj funkciji kao glavcinu, i posto elektronska trgovina zahteva puno struje, dozvolite da kazem da je ova zemlja i prirodna glavcina za tradicionalnije proizvode i usluge iz "stare ekonomije", narocito generisanja i distribucije struje u ovom regionu.

Sta je sa starom ekonomijom i vladom? Dozvolite da iznesem tri brza primera. U ovim danima "Zelene histerije" oko zastite zivotne sredine u Zapadnoj Evropi, Jugoslavija moze sebe uciniti glavcinom za snabdevanje elektricnom energijom i naci ce strane partnere da izvrsi tu strategiju koja zahteva puno kapitala. Zeleni Zapadne Evrope su zauzeti zatvaranjem elektrana, narocito nuklearnih reaktora u Nemackoj, iako Internet ekonomija ubrzava porast potrosnje struje. Trenutno je njen energetski sistem delimicno onemogucen, ali Jugoslavija - zemlja Nikole Tesle - bi trebalo da brzo krene, da se ucini kljucnim snabdevacem elektricne struje za ovaj region, bas kao sto ona krece da dominira Internet i fizickim saobracajem u ovom regionu. Americke kompanije su zeljne takvih mesovitih kompanija u inostranstvu.

A tu je i velika potreba za strujom u Evropi i Americi kako se razvija informaciona tehnologija. Amsterdam je vec iskusio akutne nestasice struje proslog leta, a veca kriza se predvidja od Londona do Nemacke do 2003.godine. Da damo konkretan primer potrosnje struje od strane high-tech firmi, pogledajte Oracle i Sun Microsystems u Silikonskoj dolini. Oracle vuce 13 megavati (13MW) a Sun vuce 26 MW, s tim sto se njihove potrebe povecavaju za 7% godisnje. Nakon generacijske bitke organizacija koje se bave zastitom zivotne sredine da se zaustavi sva izgradnja elektrana, sama Amerika je na ivici nestasica koje onemogucavaju privredu.

Vecina drugih elemenata stare ekonomije moze se oziveti u mesovitim firmama ili strateskim savezima sa zainteresovanim korporacijama. Mnogi sektori su vec uzbrani, kao Telekom Srbija, koji je vlasnistvo srpske vlade, firme Telecom Italia SpA i grcke firme Hellenic Telecommunication Organization SA.  Njima su potrebni obuceni sluzbenici i prema tome tehnicka obuka mora se brzo razviti.

Treci primer ide u drugom pravcu: nesto se mora zadrzati da pomogne da se odrzi stara mreza socijalne sigurnosti, ali na racionalizovanoj osnovi. Drzavna duvanska industrija bi se mogla zadrzati da obezbedi protok gotovine za penzije, zdravstvenu negu i druge najvitalnije programe beneficija.

Reformacija takodje nudi priliku da se usmeri vlada i doda transparentnosti vlade, kao i ekonomije. Pod uproscenim poreskim sistemom, i koriscenjem njene centralne pozicije u ovom regionu, Jugoslavija moze postati zivotna glavcina legitimne trgovine. Internet i "informaciona tehnologija" pruzaju prilike koje nisu bile na raspolaganju pre pet godina; a Rusija, takodje, je shvatila potencijalnu korist za svoju ponovno zapocetu rekonstrukciju.

Jednostavni porezi i elektronska trgovina mogu pruziti transparentnost koja ce vladi biti potrebna da usmeri svoje operacije primenom metoda koje brzo eksplodiraju i sredstava "E-Vlade". Biznis-Vladi i Gradjanin-Vladi metodi su se razvili ovde zapanjujucom brzinom i nude i brz odgovor svim nacinima interakcija, brzo prikupljanje legitimne i dramaticno smanjenje birokratske korupcije. E-Vlada je predlog koji pobedjuje.

Zakljucak

 

Ekonomski savetnici u grupi G-17-Plus su kljucni lideri u DOS vladi koji vecinu ovoga vec shvataju, ako ne i sve. Njihov problem je sto oni preduzimaju fundamentalnu reformu sa pozicija politicke i finansijske slabosti - sto je klasicna Makijavelisticka zamka za "nenaoruzanog reformatora". Ono sto ce biti potrebno vladi predsednika Kostunice je snaga nasih ideja, institucija, uvida i cvrsta podrska, da pomognu da se narodu predstavi ono sto se mora uraditi. Sto su mladji, to su ljudi spremniji za fundamentalnu promenu koja je logicna i pravicna. Ali postoji i nacin razmisljanja koji se plasi promene i plasi reforme sa nepoznatim implikacijama. A starije generacije su te koje su generalno vlasnici imovine, a ne mladje. Glavna politicka briga je savladati taj zamrznuti nacin razmisljanja.

Iscrtao sam tri paralelne linije akcije za rekonstrukciju: razvijanje sposobnosti ljudi da stvore likvidni kapital za sebe i za opste ekonomske investicije; "Glavcina i zupci" model za makro-ekonomski razvoj ekonomije unutar ovog regiona i Evrope; i neke ideje za ciljno repozicioniranje najvecih drzavnih preduzeca i drzavne industrije "stare ekonomije". Sto se tice E-vlade, mi mozemo pomoci Jugoslaviji da to primeni veoma brzo i razvije prve kadrove obucenih profesionalaca "Informacione tehnologije", koji onda mogu koristiti svoje vredna znanja da pomognu drugim vladama i preduzecima u njihovim aktivnostima na Internetu.