|
Le Monde diplomatique
septembar 1999
XAVIER BOUGAREL:
DESETOGODISNJE POGLAVLJE GRESAKA
Pomesani motivi na Balkanu
17.avgusta casopis New York Times pisao je o izvestaju po kome je nestala jedna od 5,1 milijardi dolara pomoci namenjenih Bosni od 1995. Narednog dana lokalna kanceralija visokog predstavnika UN je porekla da zna ista o tome. 20. avgusta ove novine su prosto javile da su vecina iznosa bili bosanski javni fondovi. Ovo demonstrira kako sopstveni interesi nacionalnih lidera (Muslimana, Srba i Hrvata) dolaze na prvo mesto - jos jedna ilustracija nemoguce situacije u zapadnim protektoratima u Bosni i na Kosovu.
Malo ima sumnji u to da se konflikti u Jugoslaviji ne bi mogli zavrsiti bez pretnji i upotrebe sile. NATO vazdusni napadi protiv srpskih snaga u Bosni i Hercegovini u septembru 1995. pomogli su ukidanje opsade Sarajeva i olaksali pocetak pregovora koji je doveo do Dejtonskog sporazuma tri meseca kasnije. Medjutim, to ne znaci da je NATO vojna akcija protiv Jugoslavije od 24.marta do 10.juna 1999. bila opravdana ili, konacno, efektna. Daleko od toga da je sprecila humanitarnu katastrofu, NATO intervencija je u stvari ubrzala, ostavljajuci Kosovo u rusevinama, srpsku privredu u haosu i celo stanovnistvo u trajnom stanju soka.
Legalnost ove akcije je veoma dovedena u pitanje. Neki pravnici tvrde da je time prekrsena povelja UN, NATO povelja i razni nacionalni ustavi. Zatim se tvrdilo da je bombardovanje bilo neophodno da bi se zaustavili zlocini jugoslovenskih snaga.
Ali, da li je bilo efektno? Posto je namerno podesio svoje nisane na civilne mete, vazdusne snage NATO-a su i same krive za ratne zlocine. Nasi politicari nemaju razloga za samozadovoljstvo. Naprotiv, trebalo bi da se pitaju gde su pogresili u svom resavanju konflikta na Kosovu i cele jugoslovenske krize.
Hajde da za momenat ponovo pogledamo paralele koje se cesto povlace izmedju situacija na Kosovu i u Bosni i Hercegovini 1995. Pomagaci Albanije smatraju da Atlantska alijansa nije trebalo da ogranici svoju kampanju na vazdusne udare. Po njima, napadi 1995. godine su bili uspesni zbog kombinovane ofanzive koju su izvrsile hrvatske i bosanske snage i pozvale su na akciju na tlu, ili makar na to da se dostavi oruzje za OVK. Ali ovo poredjenje je grubo, u najmanju ruku. Prvo, pregovaraci u Dejtonskom sporazumu su radili na osnovu teritorijalnih izmena u leto 1995. i rezultata ranijih mirovnih planova (1). Drugo, bili bi potrebni meseci da se organizuje kampanja na tlu ili naoruza OVK, sto bi jugoslovenskim snagama ostavilo vise nego dovoljno vremena da izvrse etnicko ciscenje Kosova (2). Odluka da se izvrse vazdusni napadi zato nije problem - ili makar nije glavni problem.
Blize poredjenje situacija u Bosni i na Kosovu otkriva i druge razlike i postavlja jos neka pitanja. Prvo, nije fer porediti bombardovanje 1995.godine sa vazdusnim napadima 1999.godine. 1995 godine napadi su izvrseni krajem rata, 1999. na pocetku rata - sto je savrsena paradigma za neodlucan stav diplomata i politickih lidera koji su se nadali da ce resiti problem Kosova za par nedelja, nakon sto su ga zanemarivali deset godina. Drugo, vazdusni napadi 1995. godine imali su za cilj da stvore uslove za uravnotezene pregovore i kraj opsade Sarajeva, dok su napadi 1999.godine imali za cilj da zaobidju pregovore i nametnu jugoslovenskoj strani sporazum iz Rambujea.
Ove dve osnovne razlike se moraju imati na umu ako zelimo da razumemo zasto je NATO intervencija na Kosovu zapravo izazvala izbijanje nasilja koje je trebalo da spreci. NATO zemlje su efektno dale sargarepu kada su polu-obecale samoopredeljenje Kosova krajem trogodisnjeg prelaznog perioda, a veoma su lose iskoristile stap kada su pokusale da ovaj plan nametnu silom. Nemajuci cemu da se nadaju ili cega da se plase, jugoslovenske vlasti su se upustile u masovnu kampanju etnickog ciscenja, verujuci da bi to moglo destabilizovati Atlantsku alijansu, ponistiti sporazum iz Rambujea i postici ambiciju koju su negovali najmanje deset godina, da radikalno izmene demografsku strukturu Kosova. Bilo bi mudrije da se istrajalo s pregovorima, koliko god dugim i slozenim, i da se pretnja i upotreba sile zadrzala za sprecavanje svih eskalacija na tlu. U svakom slucaju, prvi ultimatum NATO-a u oktobru 1998., baziran na razmisljanju blizem pristupu usvojenom 1995., vec je rascistio put KEBS verifikatorima koji bi se rasporedili na Kosovu i znacajno umanjili intenzitet borbi koje su zapocele u martu 1998. godine.
Oni koji brane NATO politiku odgovaraju da je vec bilo primetnog porasta broja jugoslovenskih oruzanih snaga na Kosovu i obnovljenih borbi u januaru 1999., i da srpska delegacija nije nikad imala nameru da se angazuje u ozbiljnim pregovorima u Rambujeu. Ove dve izjave su diskutabilne, u najmanju ruku. Prvo, porast broja jugoslovenskih oruzanih snaga do izvesne mere bio je odgovor na rasporedjivanje NATO snaga za izvlacenje u Makedoniji, koje su sve vise posmatrane kao pretnja od strane jugoslovenskih vojnih vlasti, a obnovljene borbe bile su rezultat provokacija OVK. Drugo, tesko je znati da li su argumenti koje je srpska strana ponudila da opravda svoje odbijanje sporazuma iz Rambujea bili prosto opravdanje, ali je cinjenica da nisu bili totalno neosnovani. Obecavajuci albanskoj delegaciji referendum o samo-opredeljenju i prosirenje odredjenih prava i duznosti KFOR-a na celu Jugoslaviju (3), zapadne diplomate su otisle van granica koje je postavila Kontakt grupa i zapravo pozvale Beograd na predaju.
Uspeh sa ozbiljnom manom
Organizujuci konferenciju u Rambujeu, zapadne diplomate su se hvalile da su naucile lekciju dejtonskog sporazuma i ranijih jugoslovenskih konflikata. Ali kako su stvari ispale, daleko od toga da je ponovljen trijumf Dejtona, oni su prosto reprodukovali katastrofu iz Lisabona - drugim recima, katastrofu vestacki napravljenog mirovnog sporazuma koji ubrzava konflikt koji bi trebalo da spreci(4).
Umesto da duvaju u sopstvene trube, bolje bi im bilo da se pitaju koje su lekcije izvukli Albanci i Srbi iz osam godina konflikta. Da su to uradili, shvatili bi da su Albanci potpisali sporazum u Rambujeu iz jednog jedinog razloga, da utru put vojnoj intervenciji NATO snaga, a da su Srbi odbili da potpisu jer je stabilan porast moci Visokog predstavnika UN radikalno izmenio institucionalni balans ustanovljen Dejtonskim sporazumom u Bosni i Herzegovini, bez prethodnog pristanka potpisnika.
U sirem kontekstu, videli bi da cilj vojne strategije OVK - slicno onom bosanskih lidera pre godinu-dve - nije bio toliko da pobede na tlu, koliko da namame Zapad da intervenise. I shvatili bi takodje da bi srpska strana odgovorila predstavljajuci svetu fait accompli, politiku koja je obe strane veoma dobro sluzila u periodu izmedju 1991. i 1995., i koju su same zapadne sile ohrabrivale jos u leto 1998. kada su tiho dale dozvolu jugoslovenskoj vojsci da slomi OVK.
Ovaj put, medjutim, se ta politika ocigledno nije isplatila. Jugoslovenske vlasti su morale da se saviju pred uslovima nametnutim od strane medjunarodne zajednice i za razliku od vecine izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Krajine (Hrvatska), na stotine hiljada albanskih zrtava etnickog ciscenja je moglo da se vrati svojim kucama, ili onome sto je ostalo od njih. Ovo, receno nam je, je tacka preokreta u resavanju konflikata u Jugoslaviji, pozitivan dokaz uspeha NATO akcije. Ali i ovde je jasno da blize ispitivanje otkriva da uspeh ima ozbiljnu manu i da je malo toga izmenjeno u proteklih deset godina.
Tacno je da mirovni plan koji je iscrtala grupa G8 - sedam najrazvijenijih industrijskih zemalja plus Rusija - sto je prihvaceno 9.maja 1999. a Savet bezbednosti UN usvojio 10.juna, predstavlja poraz za predsednika Slobodana Milosevica. Uslovi koje on postavlja su u nekim aspektima gori od onih u sporazumu iz Rambujea: totalno povlacenje jugoslovenskih snaga, pojacanje KFOR snaga na 50.000, itd.
Jugoslovenske vlasti nisu cak uspele ni da dobiju sporazum da se KFOR sastoji od vojnika iz zemalja koje nisu clanice NATO i da se ruskom kontigentu dodeli poseban sektor. S druge strane, NATO ne moze da se pretvara da je bilo sve po njegovom. Rezolucija Saveta bezbednosti broj 1244 ne spominje trogodisnji prelazni period koji je bio u sporazumu iz Rambujea, vec samo spominje "olaksanje politickog procesa namenjenog za odredjivanje buduceg statusa Kosova, sa uzimanjem u obzir sporazuma iz Rambujea" (5). Tako je sada otvoreno pitanje ko je popustio u cemu i, sto je jos vaznije, da li bi se isti rezultati mogli postici bez pribegavanja sili.
Novi Marsalov plan?
Slicno pitanje se javlja vezano za situaciju na Kosovu. I ovde je ustanovljavanje KFOR-a i medjunarodne civilne uprave trebalo da zaustavi policijsku represiju i razlicite forme diskriminacije koje su srpske vlasti uvele pre deset godina. Albansko stanovnistvo je u stvari povratilo svoja prava nakon tri meseca terora i ugnjetavanja, ali samo po cenu razlicitih osvetnickih dela protiv drugih etnickih zajednica i masovnog egzodusa Srba. U ovakvoj situaciji potpuno je licemerno razgovarati o ocuvanju multi-etnickog Kosova.
Slicno tome, svaka mogucnost da se ispune uslovi za kosovsku autonomiju ili nezavisnost je sada jos dalja nego sto je bila pre rata. Sistematsko unistavanje od strane jugoslovenskih snaga i NATO bombardovanje pretvorili su ovu pokrajinu u katastrofalnu oblast, a politicka usaglasavanja proteklih par meseci su efikasno unistila svaku slicnost sa ujedinjenim frontom koji je albanska zajednica predstavila u Rambujeu.
Sada postoji opasanost da Kosovo postane trajan protektorat, utopljen u siromastvu, koji kljuca od politickog nasilja, a izbeglice koje su se upravo vratile iz Albanije ili Makedonije mogu da odluce nakon izvesnog vremena da ga napuste i okusaju svoju srecu u Svajcarskoj, Nemackoj ili SAD.
NATO moze da se ponosi da je sprecio najgore na Kosovu. Ali po kojoj ceni! Stanje u celoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) je sada losije, materijalno i politicki, nego sto je bilo pre rata. Prema jednom pregledu koji su uradili nezavisni ekonomisti, 11 nedelja bombardovanja je uzrokovalo stetu procenjenu na 30 milijardi dolara i bice potrebno 15 godina da se jugoslovenska ekonomija povrati na svoj nivo iz 1998.godine (6). Istovremeno, odnosi vojske sa Crnom Gorom i Srbijom i dalje se pogorsavaju. Ovo moze da prouzrokuje daljnje politicke i medju-etnicke tenzije i moze cak da dovede do raspada federacije unutar koje Kosovo treba da trazi autonomiju. Kako to ljudi predvidjaju vec deset godina, jugoslovenska kriza se mozda nece zavrsiti sa Kosovom.
Ovo delimicno zavisi od toga sta ce se desiti sa Slobodanom Milosevicem i njegovim rezimom, drugom politickom zagonetkom posleratnog perioda. NATO intervencija je ucutkala opoziciju i ujedinila Srbe u velikom talasu patriotizma, ali je pracena talasom socijalnih i politickih protesta. Jos uvek je suvise rano meriti pravu snagu pokreta, ali mozda ne donese demokratizaciju koja je tako ocajnicki potrebna Srbiji.
Na kratki rok isto je toliko verovatno da cemo videti dalje ispade nasilja i proglasavanje vanrednog stanja koliko i slobodne izbore i mirno predavanje vlasti. Na duze staze, ekonomska i drustvena iscasenja ce pre ojacati tekucu praksu drugarstva i populizma nego da proizvede pravu demokratsku reakciju. U medjuvremenu, prisustvo na stotine izbeglica i nacionalne frustracije koje se stabilno akumuliraju u Srbiji cine nemogucim brzo resavanje srpskog problema.
U tom pogledu, cak i da na kraju ne pomogne da se srusi Milosevic, NATO akcija ce takodje biti i faktor koji je doprineo produbljivanju jugoslovenske krize i njenom prosirivanju.
Konacno, da upotpunimo ovaj pregled NATO akcije protiv Jugoslavije, tu je i pitanje njenog regionalnog uticaja. Ovde se cini da su efekti korisniji. Ne samo da nema znaka destabilizacije u susednim (Albanija, Makedonija i Bosna i Hercegovina), naprotiv, 11 nedelja rata je konacno koncentrisalo umove zapadnih lidera i ubedilo ih da je Balkanu hitno potrebna ekonomska pomoc i mogucnost integrisanja u Evropu, otuda ideja o Marsalovom planu i paktu za stabilnost.
Medjutim, i ovde ima rezervi. Prvo. moze biti da uspesna intervencija NATO nije u stvari sprecila progresivnu destabilizaciju balkanskih drzava. Naprotiv, odredjeni dobrodosli razvoj dogadjaja u ovim drzavama mozda je ogranicio kolateralnu stetu uzrokovanu NATO akcijom. Moramo se zapitati koje bi bile regionalne implikacije da su umesto Kostasa Simitisa, Petra Stojanova i Emila Konstantineskua na vlasti bili populisticki i neokomunisticki lideri iz ranih 90-godina u Grckoj, Bugarskoj i Rumuniji, kada se kriza razbuktala.
Postoje takodje dve velike prepreke ambicioznom planovima za rekonstrukciju i integraciju balkanskih drzava. Prva je Srbija. Balkan nikada nece postici stabilnost i prosperitet dok je Srbija izolovana i u rusevinama. Druga je nepouzdanost Zapadnih sila. Ako se one odricu obecanja koja su dali tokom rata, to bi izazvalo talas ogorcenja koji bi mogao podstaci sve vrste politickog ekstremizma i vratiti ovaj region deset godina unazad.
U svakom slucaju, relativno kasno je shvaceno da se Balkanu mora dati ekonomska pomoc i da se on mora smatrati za pravi deo Evrope. Da nakon pada komunizma 1989. godine zapadni lideri i intelektualci (plus par njih u Pragu i na istoku) nisu tvrdili da je nepremostiva kulturna razlika izmedju Centralne Evrope i Balkana i da se Jugoslavija mora razbiti (7), ili da su evropski i medjunardoni finansijeri pomogli jugoslovenskom premijeru Ante Markovicu, umesto sto su mu postavljali prepreke, jugoslovenska kriza mozda ne bi imala tako tragican i nepovratan preokret. Dobre namere nakon kraja rata ne mogu izbrisati secanja politike vodjene proteklih deset godina, sa svima sto ona sobom nosi. Stavise, takvi velikodusni impulsi nisu u skladu sa asketskim duhom Agende 2000. Ukratko, uprkos onome kako to izgleda, NATO intervencija je samo jos jedna u dugom katalogu greski.
Glavna mana rezonovanja iza Rambuje procesa i NATO intervencije bila je blizu pregovora da omoguci slobodnu vladavinu nasilja na tlu. Ova tendencija je vec bila vidna u odluci Evropske zajednice u jesen 1991. da se napusti pokusaj da se postigne sveobuhvatno resenje jugoslovenske krize do koga bi se doslo pregovorima (Konferencija u Hagu) i da se konflikti resavaju na unilateralan nacin i jedan po jedan (priznavanje odvojenih republika, potpuna tisina po pitanju Albanije)
Tako, resavanje problema Kosova po ceni pogorsanih teskoca SRJ kao celine, je samo poslednji primer cudne salama taktike koju su vodile Zapadne diplomate od 1991., dok se cena resavanja svakog komada jugoslovenske krize, u stvari, prenosila dalje na sledeci. Tako je destabilizacija Bosne cena koja je placena priznavanjem Slovenije i Hrvatske 1991., odlaganje pitanja Kosova je cena za zakljucivanje Dejtonskog sporazuma 1995. itd.
Razlog sto su Zapadne diplomate nastavljale da prave ovu fatalnu gresku stalno nanovo je vrlo prost. U odsustvu vitalnih nacionalnih interesa u Jugoslaviji i tako i prave zelje da joj pomogne ili je integrise u Evropu, njihova glavna briga je bila da umiri ovu oblast sto je moguce pre i sto je moguce jeftinije. Problem je u tome sto je do sada svaki pokusaj da to uradi pogorsao stvari. 1991. godine nemacke diplomate su nas uverile da je trenutno priznavanje Slovenije i Hrvatske jedini nacin da se kriza brzo zavrsi. Osam godina kasnije, Madlen Olbrajt je mislila da ce biti potrebno samo par raketa nad Srbijom da se ubedi Milosevic da potpise sporazum iz Rambujea kao dobar decko. Ovo istrajavanje u istoj gresci postavlja odredjena pitanja. Prvo, da li je razumno nastavljati to nazivati greskom? Koji su pravi razlozi za takav stav Zapada? U stvari, iako je strateski znacaj Jugoslavije naglo opao posle 1989.godine, jugoslovenska kriza je usko povezana sa sirim politickim promenama u Evropi. Svaka faza krize je koincidirala sa velikim ponovnim uskladjivanjima snaga i konstitucionalnih procedura institucija kao sto su UN, NATO i Evropska unija, u njihovom internom balansu i medjusobnim odnosima.
Tako, dok je apsurdna simplifikacija opisati jugoslovensku krizu kao imperijalisticku zaveru koju su smislili Nemacka i Vatikan, isto je tako smesno predstaviti medjunarodne protagoniste kao nezainteresovane igrace (8). Kada Vaclav Havel prica o NATO akciji kao prvom ratu koji se vodi u ime vrednosti i principa (9), on prosto pokazuje koliko je zastranio humanisticki i moralni javni govor.
Naravno, mi moramo uzeti u obzir interese koji su u pitanju, ali to ne znaci da i greske ne igraju ulogu. Katalog politickih gresaka se delom moze pripisati nesporazumima vise teoretske ili intelektualne prirode. Od 1991. zapadni politicki lideri i diplomate se bore sa ustavnim zagonetkama sistema nacionalne drzave kojoj sluze, naime kontradikciji izmedju teritorijalnog integriteta drzava i samoopredeljenju naroda. Ovo je moralo da izbije na povrsinu u Jugoslaviji, gde se granice unutar republike nisu podudarale sa demografskim podelama. Daleko od toga da se ovo posmatra kao kontradikcija, oni su to prosto resili na nasumicnoj, arbitrarnoj osnovi, od slucaja do slucaja, sa rezultatom da se Jugoslavija sada sastoji uvglavnom od etnicki homogenih teritorijalnih entiteta, nacionalnih drzava po cinjenicnom stanju ili po svom razvoju, po ceni na stotine hiljada mrtvih i milione raseljenih osoba (10).
To ne znaci da su zapadne sile odgovorne za zlocine koje su pocinile neke politicke i vojne vodje u Jugoslaviji, kao Milosevic. Ali ponasanje zapadnih lidera prema Milosevicu i srpskom problemu uopste je savrsen primer njihovog neuspeha da tacno procene situaciju, utiruci put svim vrstama zlocinackih aktivnosti.
Tako su u stvari oni uvek identifikovali srpski narod sa Milosevicem i tretirali ga u skladu s tim. Ovo je bilo sasvim jasno u vreme Dejtonskog sporazuma 1995. i ponovo 1999., kada kosovski Srbi koji su se suprotstavljali Milosevicu nisu bili pozvani u Rambuje, dok je albanska delegacija bila predstavljena razlicitim stranama albanskog politickog misljenja. Slicno tome, posto su posmatrali politicki sistem koji je Milosevic ustanovio kao nacionalisticki par excellence i poricali da je pitanje nacionalizma u Srbiji u bilo kom smislu realno ili legitimno, oni su mu efektno dali monopol na srpski problem. Oni su odbili da vide kako je gusenje privrede izmedju 1992. i 1995. ili unistavanje srpske industrijske infrastrukture 1999. godine u stvari podstaklo prijateljstva i korupciju na kojima se ovaj rezim bazira.
Konacno, medju razlicitim faktorima koji su doveli do pogresne i pojednostavljene procene jugoslovenske krize, vazno mesto se mora priznati laznim analogijama. Suoceni sa neocekivanim i tragicnim dogadjajima, lokalni i medjunarodni igraci podjednako su pokusavali da prizovu prosle ratove da objasne tekuce konflikte u Jugoslaviji. Iznenadjujuce je da u ovom kontekstu nije spominjana brutalna podela Kipra 1974., iako je imala mnogo zajednickog sa konfliktima u Jugoslaviji, a Milosevic je pre bio inspirisan turskom akcijom tom prilikom nego ijednim drugim zlocinom koji je pocinjen pod Trecim Rajhom.
Ali evropsko javno mnjenje ne vidi nikakvu vezu izmedju kiparskog problema, a pored toga ne bi bilo ni u cijem interesu da to spominje. Sigurno ne u interesu Srba, kojima bi bila dodeljena omrznuta uloga Turaka, niti Zapadnih sila, koje bi morale da objasne zasto su odbile da tolerisu ponasanje Srbije koje su oprostile zemlji clanici Atlantske alijanse.
Od 1991. Drugi svetski rat je naravno bio glavna referentna tacka obe strane. Ovo je savrseno prirodno i legitimno. To je imalo veliki efekat na Jugoslaviju i na celu Evropu, a sadasnji konflikti slicni su ili imaju veze sa konfliktima tog vremena. Ali samo ovo poredjenje pruza prostor za sve vrste manipulacija - kako to pokazuju Miloseviceve akcije - i mogu uzrokovati ozbiljne nesporazume.
Kad bi je pitali o njenoj ulozi u lansiranju akcije protiv Jugoslavije, Olbrajt je cesto govorila o svom strahu od Minhenskog sindroma. Dok je to savrseno legitimna briga, moramo takodje znati tacno sta je taj sindrom bio, ili, da budemo precizniji, sta je navelo Cemberlena i Daladira da potpisu Minhenski sporazum. Nije bila u pitanju neka specijalna simpatija za Hitlera, niti cak pacifizam. Pre je to bilo secanje na pokolj u prvom svetskom ratu i strah da se to ponovo ne dogodi. Drugim recima, napravili su gresku razmisljajuci o tadasnjem konfliktu u smislu proteklog konflikta. Tako, moze biti da je gdja Olbrajt, zeleci da izbegne moralni pad ljudi u Minhenu, u opasnosti da ponovi njihove intelektualne greske.
XAVIER BOUGAREL je istrazivac u Centre National de Recherche Scientifique. Autor knjige Bosna: Anatomija jednog konflikta, La Découverte, Paris, 1996.
(1) Dejtonski sporazum odobrava ne samo rezultate hrvatsko-muslimanske ofanzive u septembru 1995, vec i hrvatske ofanzive u Krajini u avgustu i srpskog napada na muslimanske enklave Srebrenica i Zepa u julu. On takodje odrazava teritorijalnu podelu (Hrvatsko-Muslimanska Federacija: 51%, Srbija: 49%) i vecinu institucionalnih odredbi koje je predlozila Kontakt grupa u julu 1994.)
(2) Argument da bi bilo dovoljno rasporediti trupe ili naoruzati OVK pre vazdusnih napada nije nikakav odgovor, jer bi jugoslovenska vojska verovatno zapocela preventivno etnicko ciscenje onog momenta kada bi mislila da ce se preduzeti takve mere.
(3) Tokom druge runde pregovora u Aveniji Kleber u Parizu, Madlen Olbrajt je nagovorila albansku delegaciju da potpise sporazum u zamenu za nezvanicno obecanje da ce se odrzati referednum o samoopredeljenju na kraju trogodisnjeg prelaznog perioda. Takodje, Anex B sporazuma iz Rambujea daje KFOR-u "pravo da bivaci, manevrise, razmesti vojnike po stanovima i koristi svaku oblast ili objekte prema potrebi" (tacka 8) i "pravo da pritvori pojedince i sto je pre moguce ih preda odgovarajucim vlastima" (tacka 21), sirom Savezne republike Jugoslavije (SRJ). Dejtonski sporazum, nasuprot tome, je IFOR-u u Bosni i Hercegovini dao prava navedena u tacki 8, ali samo tranzitna prava u SRJ.
(4) Uoci konflikta u Bosni, evropski diplomata José Cutilheiro je dva puta uspeo da ubedi muslimansku, srpsku i hrvatsku delegaciju da potpise sporazum o podeli Bosne i Hercegovine, prvi put u Lisabonu 22.februara 1992., a onda u Sarajevu 18.marta 1992. Ali taj sporazum, koji je svako od njih potpisao iz dijametralno suprotnih taktickih razloga, ubrzao je pre nego sprecio izbijanje neprijateljstava.
(5) Vidi tekst Rezolucije na UN website (http://www.un.org/Docs/scres/1999/99sc1244.htm). Slicno tome, sporazum izmedju NATO i jugoslovenske vojske zakljucen 9.juna 1999. ne pruza prava i duznosti KFOR-a prosirene na celu Jugoslaviju: vidi tekst sporazuma na NATO website (http://www.nato.int/kosovo/docu/a990609a.htm).
(6) Vidi intervju sa ekonomistom Mladjanom Dinkicem u nedeljniku Vreme, Beograd, 26.jun 1999.
(7) Vidi Maria Todorova, Zamisljanje Balkana, Oxford University Press, 1997; Milica Bakic-Hayden i Robert Hayden, "Orijentalisticke varijacije na temu 'Balkan': simbolicka geografija u skorasnjoj jugoslovenskoj kulturnoj politici", Slavic Review, University of Illinois, Urbana-Champaign, US, Spring 1992, pp.1-15.
(8) Vidi Thanos Veremis, "Cisto kao sneg u Zapadnoj Virdziniji? Motivacije velikih sila i Juzne Evrope" na websajtu Centra za demokratiju u Jugoistocnoj Evropi (http://www.cdsee.org).
(9) Vaclav Havel, "Kosovo i kraj nacionalne drzave", The New York Review of Books, 10.06.1999, str.6.
(10) Ovim se podriva pozicija onih koji vide medjunarodno resavanje konflikta u Jugoslaviji kao znak pada nacionalne drzave i principa suverentieta. Medjutim, dok je NATO intervencija nesumnjivo dovela u pitanje suverentiet SR Jugoslavije, u ime ljudskih prava, takodje je pruzila priliku za mocnu reafirmaciju suvereniteta SAD i supremacy NATO-a na racun Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija.