|
Le Monde Diplomatique
decembar 1999.
Eric Rouleau
LEKCIJE IZ RATA
Francuska diplomatija odbacena na Kosovu
10. novembra je francusko ministarstvo odbrane izdalo dokument kojim se kritikuje stav SAD tokom vazdusnih napada na Srbiju, uz tvrdnje da su neke vojne operacije izvrsene van strogog okvira Atlantske Alijanse. Vasington je odmah porekao ovu tvrdnju. Kako Komitet za odbranu Nacionalne skupstine treba da objavi svoj izvestaj o kosovskom ratu krajem meseca, ostaju pitanja o razlozima za ucesce Francuske u jednoj ludoriji koja je povecala tenzije na Balkanu.
Uloga Francuske u kosovskom konfliktu je do sada pretrpela malo kriticke analize. Delimicne informacije i povremene zvanicne neistine, uobicajene u ratno vreme, pomogle su da se zamagli slika. Ali sada kada su se jake strasti stisale, pojavljuju se neke interesantne cinjenice. Postaje ocigledno da je, uprkos znacajnim prednostima i iskusnom personalu, francuska diplomatija dozvolila sebi da bude uhvacena u lanac dogadjaja koji ju je skrenuo od njene tradicionalne namene. Kao rezultat toga, Francuska je bila uvucena u jednu ludoriju sa opasnim posledicama za sadasnjost i buducnost. Nekoliko faktora je dovelo do ovoga, od kojih neki ne zavise od volje vlade. Glavni medju njima je zvanicna tajnost.
Parlament, vitalna sigurnosna mreza u svakoj demokratiji, bio je marginalizovan od pocetka. Mnogi njegovi clanovi su se zalili da su za pocetak neprijateljstava saznali na televiziji. Nasuprot ustanovljenoj praksi - i duhu, ako ne onome sto je napisano u ustavu - vlada je cekala 48 sati pre nego sto je zvanicno obavestila parlament o ucescu Francuske u sukobu. U svoju odbranu, premijer se pozvao na svoje odsustvo sa sastanka Evropskog saveta u Berlinu. Ipak, drugi evropski premijeri su preduzeli neophodne korake da se konsultuju sa svojim parlamentima, ili da prethodno pribave njihovu saglasnost. U svakom slucaju, bilo je dovoljno vremena da se izbegne da se narodnim predstavnicima prezentuje fait accompli. Vazdusna kampanja je isplanirana nekoliko meseci pre toga. Nedeljama je pribegavanje ratu smatrano verovatnim, ili cak neizbeznim. A konacna odluka da se deluje je doneta najmanje nedelju dana ranije, kada su zapadne sile povukle posmatrace OEBS-a sa Kosova.
Jos dva znacajna propusta svedoce o neprilici vlade. Prvo, nacrt prelaznog sporazuma prezentovan u Rambujeu, cije je odbijanje od strane Beograda posluzilo kao opravdanje za vazdusne napade, objavljen je u javnosti veoma kasno. Drugo, izvestaj OEBS-a, koji sadrzi nalaze 1.300 posmatraca sa lica mesta, od novembra 1998. sve do njihovog povlacenja 19.marta, jos uvek nije objavljen. Ovaj izvestaj bi omogucio da se verifikuju tvrdnje da su srpski zlocini dostigli takve proporcije da su zahtevali prekidanje diplomatskog procesa da bi se Kosovari spasili od genocida. Neprestano odbijanje OEBS-a da objavi svoj izvestaj moze samo da pojaca sumnje u istinitost ove tvrdnje.
S obzirom na ovo, svedocenje Zaka Prodoma, francuskog clana posmatracke misije OEBS-a, posebno je interesantno. Prodom, koji ima 55 godina, je profesionalno ukljucen u humanitarne misije veci deo svog zivota. Radio je za razlicite medjunarodne organizacije, u misijama u Africi, Aziji i na Karibima, pre nego sto je preuzeo mesto politickog savetnika u OEBS timu na Kosovu. On tvrdi da u mesecu pre rata, tokom kojeg se slobodno kretao kroz pecki region, ni on ni njegove kolege nisu primetili nista sto bi se moglo opisati kao sistematski progon, kolektivna ili pojedinacna ubistva, spaljivanje kuca ili deportacije. Jos odredjenije, on tvrdi "pricali su nam o sukobima izmedju OVK boraca i snaga bezbednosti. Osim toga, imali smo priliku da istrazimo ukupno jedan oruzani napad i dva nestanka." Ako ovo svedocenje bude potvrdjeno, NATO mora biti smatran odgovornim za beg oko 800.000 Kosovara, koji su pokusavali da pobegnu od saveznickog bombardovanja isto koliko i od srpskih zlocina za koje je povlacenje OEBS-ovih posmatraca rascistilo put. Ove izbeglice su uvecale cifru od 200.000 onih koji su pobegli sa Kosova tokom 1998. i 1999., uglavnom tokom sukoba srpskih snaga i OVK.
Dok je izvestaj OEBS-a jos uvek dobro cuvana tajna, francuska vlada ce preneti nacrt Rambuje sporazuma parlamentarcima koji su ga trazili. Uprkos svom insistiranju, Pol Kvile, predsedavajuci Komiteta za odbranu Nacionalne skupstine, nije ga primio sve do 3.juna, kada je srpski parlament vec prihvatio uslove prekida vatre i kad je rat prakticno bio zavrsen.
Cini se da postoji vise razloga za cutljivost vlasti. Jedan je domaca politika. Potpuna jasnost bi sigurno bila isprovocirala pitanja, sumnje i debate u parlamentu, i u medijima (iako je vecina medija snazno podrzavala rat od pocetka). Takodje bi izazvala vruce debate unutar politickih partija. Sa predstojecim evropskim izborima, obe vladajuce leve koalicije i opozicija su vodili racuna da izbegnu konfuziju u svojim redovima. Premijer i predsednik su bili istog misljenja - da je potrebno ocuvati nepomucen "zajednicki zivot".
Prevremeno objavljivanje Rambuje sporazuma moglo bi takodje kompromitovati odnose Francuske sa njenim saveznicima. Tekst koji je Francuska odobrila bilo je tesko odbraniti. Spasavanje Kosovara od genocida i garantovanje "znacajne autonomije" za njih proglaseno je za apsolutni prioritet. Ali da je bilo tako bio bi potreban totalno drugaciji nacrt. S druge strane, da je prava namera koalicije bila da upropasti pregovore i ostavi samo vojnu opciju, stvari se ne bi mogle bolje urediti. Dokument prezentovan predstavnicima Kosovara i Srba bio je dugacak cak 57 strana. On je sadrzao okvirni sporazum, brojne pravne klauzule i ustav koji je obezbedjivao autonomno Kosovo sa drzavnim institucijama. On je postavio detaljna pravila za sprovodjenje izbora i odredio clanstvo, procedure i ovlascenja parlamenta, vlade, vrhovnog suda i ustavnog suda, kao i ovlascenja buduceg predsednika Kosova i decentralizovanih komuna. On je cak propisao broj, opremu i uniforme snaga bezbednosti, zadatke policijske akademije i prirodu ekonomskog sistema. Sukobljenim stranama je dato dve nedelje da odobre kompleksne institucionalne aranzmane koje su smislile zapadne sile, koje su sebi prisvojile iskljucivo pravo da kontrolisu njihovu primenu.
Uz sve ovo, tu su bile i vojne klauzule, koje su bile sadrzane u delu koji je stidljivo naslovljen "implementacija". Ovaj deo se bavio konacnim udarcem za diplomatski proces. NATO je trebalo da ima privilegiju da sastavi i bude na celu multinacionalnih snaga koje bi, ne samo uzivale "slobodan i neogranicen prolaz i neometan pristup po celoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ), ukljucujuci tu i vazdusni prostor i teritorijalne vode" (tj.ne samo Kosovo, vec i Srbija, Crna Gora i Vojvodina), vec bi mu takodje bila "odobrena upotreba aerodroma, puteva, zeleznice i luka bez placanja usluga, taksi, obaveza, putarina." NATO vojni i civilni personal bi imao "imunitet od jurisdikcije strana u pogledu svih civilnih, administrativnih, krivicnih ili disciplinarnih prekrsaja". Kao da to nije bilo dovoljno, NATO bi bio ovlascen, kad to smatra odgovarajucim, da "vrsi poboljsanja ili izmene odredjene infrastrukture SRJ, kao sto su putevi, mostovi, tuneli, zgrade i komunalije." Nijedna okupaciona vojska u post-kolonijalnom dobu nije nikad sebi prisvojila takva suverena ovlascenja, sa takvom oskudnom vezom za interese i dobrobit stanovnistva koje navodno stiti. Istina je zaslepljujuce ocigledna: detaljan, sveobuhvatni sporazum ove vrste bi zahtevao mnoge mesece pregovora, koji bi u svakom slucaju skoro sigurno zavrsili neuspehom. Dok je dokument opisan kao "uravnotezen" u noti francuskog ministarstva spoljnih poslova, jedan visi zvanicnik iz Kej D'Orseja, koji zeli da ostane anoniman, priznaje da je bio neprihvatljiv. On ocigledno ne bi mogao zadovoljiti Kosovare, jer nije priznavao njihovo pravo na nezavisnost, niti Srbe, od kojih se zahtevalo da se odreknu svog suvereniteta. A sigurno ne ni Ruse, koje je prisilio da pristanu na preuzimanju SRJ od strane NATO-a.
Ove prepreke su namerno ignorisane. SAD su na pocetku obavestile obe strane u konfliktu da se mogu predvideti samo manji amandmani. Americki ambasador Kristofer Hil, autor ovog nacrta, i ministar spoljnih poslova Medlin Olbrajt, osigurali su da OVK pristane na ovaj tekst u poslednjem momentu, tako sto su dali poverljiva uveravanja suprotna napisanim odredbama. Naime, da ce se referendum o nezavisnosti odrzati nakon trogodisnjeg prelaznog perioda i da se u medjuvremenu nece puno raditi na razoruzavanju milicija.
Prave namere Vasingtona otkriva argument koji je konacno osigurao pristanak lidera OVK. Amerikanci su mu objasnili u poverenju da ce njegov potpis omoguciti NATO-u da zapocne neprijateljska dejstva protiv Srbije bez odlaganja, posto bi se onda Srbija smatrala jedinom odgovornom za to sto su pregovori na mrtvoj tacci. Nije vazno sto je Beograd prihvatio vecinu politickih klauzula ovog sporazuma, narocito onu kojom se daje "znacajna autonomija" Kosovu. Sto se tice Rusije, njeno iskljucivanje iz diplomatskog procesa bilo je sigurno od trenutka kada su zapadne sile objavile da su vojne klauzule, usvojene uprkos protivljenju Rusa, neodvojive od ostatka dokumenta.
Od pocetka osudjeno na neuspeh
Konferencija u Rambujeu, koja je pocela 6. februara, je tako od pocetka bila osudjena na neuspeh. Rusija se odmah ogradila od vojnih klauzula, a Srbija ih je odbila 22.februara, cim ih je videla, na osnovu toga da ih nije odobrila Kontakt grupa, te da su zato nedopustive. One su predstavljene Srbiji od strane pet zapadnih clanova Kontakt grupe, iako je sesti clan, Rusija, bio protiv njih. Barem je takav bio pravni argument na koji se Beograd pozvao kao osnovu za odbijanje da razmotri ovaj dokument.
Delujuci na ovaj nacin zapadne zemlje su se lisile vrednog diplomatskog instrumenta. Od svog stvaranja 1994. Kontakt grupa za bivsu Jugoslaviju je vise nego dokazala svoju vrednost. Zahvaljujuci ruskom pritisku na Slobodana Milosevica (ciju "pouzdanost" su zapadne diplomate jako cenile, ukljucujuci tu i Francuze), ona je uspela da zavrsi rat u Bosni.
Medjutim, kad je Kosovo u pitanju, francuska diplomatija je bila puna kontradikcija. Nesposobnost da odoli rezultatima americkog i evropskog pritiska u zalosnoj slici, u kojoj logika rata prati, menja ili se sudara sa jasnom zeljom da se postigne mirno resenje. Smernice koje je postavio predsednik Fransoa Miteran na pocetku jugoslovenske krize, a koje je potom sledio predsednik Zak Sirak i sve francuske vlade levice ili desnice, bile su sasvim jasne: "izbeci dodavanje rata na rat" u regionu gde medjuetnicki sukobi zabranjuju da se staje na neku posebnu stranu; ukljuciti Rusiju kao neizbezan deo svake akcije na Balkanu, gde je njen uticaj umerenjastva od vitalnog znacaja; delovati uz eksplicitnu saglasnost Saveta bezbednosti UN, da bi se suprotstavilo tendenciji NATO da okupira sve oblasti odlucivanja na racun Evropske unije.
Sirak, premijer Lajonel Zospen i ministar spoljnih poslova Iber Vedrin, pokusali su da se pridrzavaju ovih smernica u prolece 1998., kada su tenzije na Kosovu rasle. Oni su dali niz javnih izjava i diskretnih obracanja zapadnim saveznicima, narocito u SAD. Francuski ministar spoljnih poslova je naporno radio u Kontakt grupi da postigne da se prihvati francuski pristup. Pre otvaranja konferencije u Rambujeu, on je insistirao na tome da se u tekstu prizna suverenitet Srbije nad Kosovom i prevlast UN. Francuska je dala prioritet dijalogu sa Ibrahim Rugovom, koji je dva puta izabran za predsednika "Republike Kosovo" u polu-tajnim izborima odrzanim 1992. i 1998. Rugova je bio zagovornik kompromisa i vise je voleo "deset godina pregovora nego deset minuta rata".
U isto vreme, Pariz se drzao na razdaljini od OVK lidera Hasima Tacija, koga je smatrao opasnim smutljivcem. U javnosti je Vedrin krajnje osudio ponasanje srpskih snaga, ali je diskretno skrenuo paznju svojim kolegama na provokacije separatisticke milicije, koja je intenzivirala gradjanski rat svaki put kad je Milosevic ucinio neki pokret u pravom smeru. Francuske vlasti su takodje znale da su obavestajne sluzbe SAD i Nemacke direktno i indirektno naoruzavale i obucavale OVK borce - koje su SAD ranije smatrale za teroriste strukturalno povezane sa albanskom mafijom. Ipak je Francuska prigrlila logiku rata bez vidljivih sumnji. Nije jasno da li je pokusavala da izvrsi pritisak na Milosevica, ili da razgrne sumnje svojih saveznika vezano za pro-srpske simpatije.
U svakom slucaju, Vedrin je bio taj koji je, cak 28.maja 1998. prvi predlozio da Atlantski savet razmotri upotrebu sile. Njegov predlog, koga je snazno podrzala Olbrajtova, je bio prihvacen. NATO ministri, ukljucujuci tu i francuskog ministra odbrane, Alana Risara, sledili su ovo proglasavanjem planirane vazdusne kampanje za najkredibilniju vojnu opciju. I opet je francuski ministar spoljnih poslova bio taj koji je 20.januara, dve nedelje nakon otvaranja konferencije u Rambujeu, predlozio da ako pregovori o politickom kompromisu ne uspeju, protektorat Kosovo bi trebalo uvesti silom. Tocak je bio u punom zamahu pocetkom februara, kada je Francuska usvojila vojne klauzule prelaznog sporazuma, ovog puta pod pritiskom Amerike. Zato je tesko dati u potpunosti poverovati tvrdnjama francuskih vlasti da "SAD nisu nametnule svoju strategiju".
I zaista, stvari nisu bile tako jednostavne. Vasington je bio taj koji je iscrtao iscrpni Rambuje dokument, koji je prekinuo sve izglede za kompromis koji bi se postigao putem pregovora. I Vasington je bio taj koji je izmenio prirodu rata koga je Francuska predvidela, tj. rata u skladu sa medjunarodnim zakonom. Cinilo bi se da je francuska diplomatija negovala nadu, ili iluziju, da ce, uprkos svemu, moci da izbegne nepopravljivo. Nedelju dana pre izbijanja rata Vedrin je objavio: "Mi i dalje smatramo da se Povelja UN mora postovati. Stavise, povelja kojom je ustanovljen Atlantski savez 1949.godine potpuno jasno priznaje premoc Ujedinjenih nacija".
Sukobljeni zahtevi
U stvarnosti je Francuska uhvacena izmedju zahteva medjunarodnog zakona i kombinovanog pritiska njenih partnera i medija. Iz raznih razloga - humanitarnih, ideoloskih i cisto demagoskih - stampa i televizija su se okomile na navodnu pasivnost, nemoc i nezainteresovanost evropskih zemalja. To je bila omiljena tema americkih medija. Ali kako je to sam Vedrin napisao, kritikujuci one u Francuskoj koji su prethodno zagovarali oruzanu intervenciju u Bosni: "U takvim slucajevima linija podele nije izmedju saosecanja i nezainteresovanosti, vec izmedju odgovornosti i neodgovornosti".
Takodje je bilo pritiska, ponekad u suprotnim pravcima, od strane francuskih saveznika. Naravno, clanovi EU su jednoglasni u svojoj zelji za mirom i stabilnosti u regionu koji im je na kucnom pragu. Ali samo dotle ide ova jednoglasnost, a njihovi nacionalni interesi nece uvek koincidirati. Uprkos mnogome sto je napisano nasuprot tome, Kosovo je od velike vaznosti i strateski, zbog svoje geografske pozicije, i ekonomski. Ono ima najvecu koncentraciju rudnih bogatstava u jugoistocnoj Evropi. Ono je veliki dobavljac olova i cinka za Evropu. Pre ove krize i ratova 90-ih godina, ono je proizvodilo 100% jugoslovenskog nikla i 50% njenog magnezita (kojeg je sama Jugoslavija treci po velicini proizvodjac u svetu). Ono takodje ima velika bogatstva u bakru, gvozdju i uglju. Nije slucajno da je Kosovo bilo meta za osvajanje jos od starog Rima do Treceg Rajha. Otomansko i Austrougarsko carstvo otimali su se za kontrolu nad ovom teritorijom, koju su cetiri puta okupirale nemacke armije tokom poslednjih 300 godina.
Nemacka, iznad svih, ima sopstvene interese i motive. Ona ne moze da zaboravi ili ignorise svoju dugu istorijsku vezu sa teritorijama koje su nekad bile austrijske ili nemacke i nose mnoge tragove nemackog uticaja. Njeno brzo priznavanje slovenacke i hrvatske nezavisnosti krajem 1991.godine, protiv saveta svojih evropskih partnera i SAD, ubrzalo je raspad Jugoslavije. Kako je to istakao bivsi francuski ambasador u Bonu, stvaranje Jugoslavije je Nemacka dozivela kao narocito ponizavajuci aspekt Versajskog sporazuma. U Kosovskoj krizi je Nemacka od pocetka zauzela ratoborni stav. Buduci kancelar Gerhard Sreder i ministar spoljnih poslova Joska Fiser odjurili su u Vasington pocetkom oktobra 1998., pre opstih izbora u Nemackoj, da signaliziraju svoje slaganje sa upotrebom sile. Nemacka je mogla da istera djavola iz svoje proslosti ucestvovanjem u "prvom humanitarnom ratu u istoriji" protiv "genocida", te time kompletira svoju "normalizaciju" angazovanjem svojih oruzanih snaga u vojnim operacijama po prvi put od kraja drugog svetskog rata. Iznad svega, ona je pokazala svoju nesmanjenu privrzenost americkom vodjstvu u Evropi. Iako je Nemacka poseban slucaj, nije i jedini medju clanovima EU. Voljno ili nevoljno, svi oni su se zalozile za cilj SAD.
Motivi Vasingtona su bili razliciti, ali u sustini strateski. Klintonova administracija je zelela da obezbedi buducnost Atlantskog saveza u 21.veku obnavljanjem svoje uloge, koja je prestala da bude od znacaja nakon pada sovjetskog carstva. Da bi to uradila bilo je neophodno pokazti da Evropa ne moze da razresi sopstvene probleme bez americke vojne sile. 25.februara, tj. mesec dana pre nego sto je poceo rat, list New York Times je otkrio da je Olbrajtova htela da ukloni s puta Kosovsku krizu pre proslave 50-godisnjice NATO-a 22.aprila, kada je Alijansa trebalo da dobije nove boje.
Kako onda da mi pomirimo javnu odlucnost SAD sa iznenadjujucim oklevanjem u odredjenim krugovima uoci izbijanja neprijateljstava, koje je otkriveno naknadnim curenjima vesti? Par dana pre nego sto su poceli vazdusni napadi, nekoliko visih zvanicnika u Vasingtonu je poverilo svoje sumnje u mudrost vojne intervencije svojim francuskim kolegama. Opseg razilazenja unutar Klintonove administracije nije bio poznat u to vreme. Americki predsednik, kao i njegov prethodnik, Dzordz Bus, smatrali su upotrebu sile u jugoslovenskoj krizi rizicnim poslom. Ministar odbrane Vilijam Koen i vrhuska Pentagona su bili protiv planirane kampanje jer su bili ubedjeni da vazdusni napadi ne mogu da uslede osim ako nisu praceni kopnenom ofanzivom.
"Uspeli smo da povratimo njihov moral," hvalio se Risar u to vreme jednom kolegi iz francuske vlade. Tesko je videti zbog cega je bio tako zadovoljan, posto su francuski generali imali iste sumnje. Jedva tri godine ranije Vedrin je naglasio da se "americki, britanski i francuski vojni lideri svi slazu u tome da samo bombardovanje nikad nije dovoljno da se pobedi u nekom ratu, a kamoli da se zaustavi gradjanski rat". Americko oklevanje je bilo uvecano savrseno predvidljivom opasnoscu, koju su potvrdili tajni izvestaji CIA i Pentagona, da ce u slucaju rata Beograd lansirati sveobuhvatnu kampanju da povrati svoju vlast na Kosovu, koga su vecinom kontrolisali OVK i njeni simpatizeri jos od pocetka godine. Otuda rizik od humanitarne katastrofe na mnogo vecoj skali nego sto je patnja uzrokovana neumoljivom represijom kojoj su do tada Kosovari bili podvrgnuti. Na kraju je Klinton ignorisao upozorenja svojih obavestajnih sluzbi kao i opozicije dobrog dela Kongresa. Dozvolio je da ga Ratna partija ubedi, koja je bila sigurna da ce Milosevic kapitulirati u roku od par dana.
Drzani u neznanju
U SAD su sumnje i skrupule izrazene u administraciji, u Kongresu i u medijima pre, tokom i nakon rata. U Francuskoj su ove sumnje bile ublazene sa dva neodvojiva faktora: konzensusom na samitu francuske drzave i nedostatkom odgovarajuce jasnoce, sto je svaku znacajnu debatu ucinilo nemogucom. Prema jednom njenom clanu, francuski savet ministara je bio drzan u neznanju koliko i sam parlament. Glavne odluke je doneo unutrasnji krug koji se sastojao u sustini od predsednika, premijera i ministra spoljnih poslova. Sirak, kao i Bler i Sreder, je bio pun entuzijazma po pitanju vojne intervencije i on je bio taj koji je vodio spoljnu politiku. Zarad "zajednickog zivljenja", Zospen je pristao uz Siraka uprkos svojim rezervama, ali je ostavio potpunu odgovornost za vodjenje rata sefu drzave. Vedrin, koji je imao sumnje o celoj toj stvari, preveo je predsednikove direktive u operacione koncepte i koordinirao je odnose izmedju predsednika i premijera. Uprkos svojim naporima, uvucen je u lanac dogadjaja cijeg ishoda, prema njegovim bliskim saradnicima, se veoma puno plasio.
Njegov zadatak nije bio lak. Suocen sa kombinovanom tezinom SAD i skoro svih clanova EU, koji su bili uskladjeni sa Vasingtonom, on je imao veoma malo prostora za manevrisanje. "Uprkos svemu," poverio se jedan visi zvanicnik ministarstva spoljnih poslova, "mi jesmo izvrsili umerenjacki uticaj. Pored toga, mi nismo imali izbora. Alternativa je bila da skliznemo u sjajnu izolaciju." A recima drugog diplomate visokog ranga: "Sta bismo dobili osim aplauza Rusije, Kine i mozda Indije?"
Francuska diplomatija je bila narocito aktivna u trazenju kraja konfliktu, cim je postalo ocigledno da bi se on verovatno vukao unedogled, sa katastrofalnim posledicama. Sve vise Kosovara je bezalo svakog dana. Tragicne greske, koje su odnosile sve vise srpskih i albanskih zrtava, bile su sve cesce, uprkos pokusajima Francuske, koje su u devet od deset slucajeva bile neuspesne, da ubedi Vasington da izbegava civilne mete. Sve je vise rasla napetost izmedju NATO i Rusa i Kineza. Cinilo se neizbeznim da se nekoliko balkanskih zemalja destabilizuje. Sve je vise rasla zabrinutost u zapadnoj javnosti i to je uzrokovalo ozbiljne tenzije za vladu Nemacke, Italije i Grcke. Quilès je bio suocen sa pretnjom revolta u francuskoj nacionalnoj skupstini, kao i znacajnom nelgaodnoscu u visokoj vojnoj komandi i ministarstvu spoljnih poslova. Kombinacija ovih faktora bi eventualno pretila koheziji NATO-a.
Do kraja aprila SAD, kao i Francuska, je pocela da shvata da je bezuslovna predaja Srbije, koja je smatrana vitalnom za kredibilnost NATO-a, bila fantazija. Kongres je zamalo usvojio rezoluciju kojom bi se predsednik Klinton pozvao da prekine vazdusne napade: glasova je bilo 313 za i 313 protiv. Doslo je bilo vreme za kompromis. Uslovi NATO-a su napusteni u korist uslova koje je postavila grupa G8, za koje je Milosevic imao malo teskoca da ih prihvati. Kompromis, koji nije ukljucivao ekstremne zahteve postavljene u Rambujeu, je razradjen u pregovorima izmedju Milosevica i evropskih posrednika, ruskog premijera Viktora Cernomirdina i finskog predsednika Marti Ahtisarija. To nije bila ni kapitulacija Srbije, niti pobeda za NATO, kao sto je to trijumfalno proglaseno. Sukob je zavrsen rezolucijom Saveta bezbednosti. Ali kada je doslo do njenog izvrsavanja, SAD i njeni saveznici su ucinili sve da izbegnu da je se pridrzavaju.
Iako je jugoslovenski suverenitet na Kosovu ponovo potvrdjen u ovoj rezoluciji, ona je bila - da pozjamimo elegantnu frazu francuskog ministarstva spoljnih poslova - "stavljena u zagrade". Mere preduzete u praksi, za koje bi trebalo isuvise dugo da se objasne u detalje, svodile su se na nezavisnost Kosova. Izmedju ostalog, srpskim vojnicima, policiji i carinicima (ogranicenim rezolucijom na par stotina) nije bilo dozvoljeno da se vrate u ovu pokrajinu. Jugoslovenski savezni zakoni su suspendovani. Dinar, bez koga je jugoslovenski suverenitet bez znacaja, je "zvanicno" zamenjen nemackom markom. Iznad svega, ignorisalo se ne-razoruzavanje OVK, a deo njene milicije je inkorporiran u "odbrambene snage" namenjene da sluze kao jezgro vojske buduce nezavisne drzave. U najavi krajem septembra 1999. da se secesija Kosova cini neizbeznom, SAD administracija je ignorisala ozbiljnu zabrinutost evropskih zemalja, pre svega Francuske, da ce to podstaci agresivni pan-albanski pokret i da bi moglo aktivirati lancanu reakciju po celom Balkanu aktiviranjem abanskih i srpskih nacionalnih snaga neprijateljski raspolozenih prema svakom kompromisu.
Dok je SAD postigla svoju glavnu svrhu obezbedjivanja svoje hegemonije na evropskom kontinenu, EU nije uspela da postigne sopstvene ciljeve, naime stabilizaciju Balkana i, u medjuvremenu, ustanovljavanje na Kosovu protektorata pod EU administracijom. Francuski predlog, koji su prihvatili svi njeni partneri, je zvanicno prezentovan u maju. Vasington ga je odmah odbacio, jer SAD od pocetka marta nije krio svoje preferiranje NATO protektorata. Istovremeno, EU je morala da se slozi da podnese, skoro sama, teret finansiranja rehabilitacije Kosova. Prema generalnom sekretaru UN, ovo ce kostati 10 milijardi USD godisnje najmanje 10 godina (da ne spominjemo 11 milijardi USD potrosenih na unistavanje Kosova i Srbije). Nema sumnje da americke firme nece biti poslednje koje ce imati koristi od ugovora za rekonstrukciju.
Nema sumnje da je suvise rano da se potpuno odmere ove NATO-ve ludorije. Zvanicna istraga koju je nalozio Komitet za nacionalnu odbranu sa Quilèsom na celu treba u decembru da podnese izvestaj i bez sumnje ce dati znacajan doprinos. U medjuvremenu, ima razloga da se veruje da ce "hirurska operacija" na Kosovu rasiriti kancer koji je trebalo da iskoreni.