Najopasnije mesto na Zemlji

Tajne gerilske vojske. Susedi kamenuju skolske autobuse. Dva naroda koja zive u teroru i mrznji: Tri godine kasnije, ratom razoreno Kosovo i dalje je bure baruta.

Spomenici i priznanja posvecena OVK, kao mural u selu Kline, podignuti su sirom Kosova. Srbi koji zive u enklavama pod zastitom NATO-a vide ovaj militantni albanski macionalizam kao zastrasivanje.

U Kosovu Polju, nekada srpskom predgradju Pristine, Albanci grade kuce ´monstrume´. Mnogi humanitarni radnici na Kosovu postavljaju pitanja o velicini smestaja koji se pruza bivsim izbeglicama kao ´osnovna ljudska potreba´. Sirom albanskih sektora Albanci grade velike kuce, od kojih su mnoge vece od 230 kvadratnih metara.

Posle ulaska NATO na Kosovo 1999. godine albanski ekstremisti su se upustili u veliku ´kampanju odmazde´ ciji je cilj izgon Srba iz ove pokrajine i sprecavanje njihovog povratka. Kosovo je versko srce Srbije jos od 14. veka, a mnoge istorijske pravoslavne crkve - kao ona blizu Peci - su unistene.

Osmog aprila ove godine medjunarodna policija Misije UN na Kosovu (UNMIK) pokusala je da privede Slavoljuba Jovica, Srbina osumnjicenog za zlocine nacionalne mrznje. Od pocetka je ovo hapsenje u gradu Mitrovici na severu Kosova krenulo naopako. Verujuci da je naoruzan, UNMIK policija je upotrebila silu da savlada g. Jovica, sto je navelo veliku gomilu srpskih posmatraca da kamenuje 10 policajaca.

Dok su g. Jovica odvlacili i odveli u pritvor, nadjacane UNMIK snage su ispalile suzavac i pozvale odred za suzbijanje nemira. U medjuvremenu, Srbi su mobilisali svoje nezvanicne odbrambene snage, Cuvare mostova. U roku od nekoliko sati doslo je do sukoba sirokih razmera i nekoliko Srba je povredjeno gumenim mecima. Sukob je eskalirao kad su Cuvari mostova ispalili granate na raketni pogon i pucali iz malokalibarskog oruzja, posto su snage UN pokusale da sruse srpske barikade. U ovoj pucnjavi ranjena su petorica UNMIK policajaca, a snage bezbednosti su se konacno povukle.

Iako je posle toga uspostavljen neprijatan mir, sudbina Kosova se i dalje zestoko osporava. Tokom ulaska NATO na Kosovo, u junu 1999., srpske izbeglice koje su bezale i mestani proglasili su zonu severno od reke Ibar, koja deli ovaj mali grad, za srpsku zonu. Nakon sto je 1999. godine mirovni sporazum stupio na snagu, ovde su gomile srpskih civila bacajuci kamenje sprecile albanske izbeglice da se vrate. A u februaru 2000. godine, kanadske i britanske trupe su jedva uspele da suzbiju nemire tokom kojih su Albanci pokusali da upadnu u ovu srpsku enklavu. Takvi sukobi su postali sve vise simbolicni za neuspeh Ujedinjenih Nacija da razrese Kosovsku krizu.

"Ironicno je da medjunarodna zajednica, ukljucujuci tu i Kanadu, pumpa na milione dolara na Kosovo, navodno da pomogne izgradnju demokratskog, visenacionalnog gradjanskog drustva. A ipak dogodilo se suprotno", kaze Dzejms Biset, analiticar za Balkan i bivsi ambasador Kanade u Jugoslaviji. "Sa izuzetkom nekoliko hiljada srpskih gradjana koji zive u enklavama pod zastitom NATO-a, Kosovo je i dalje u sustini drustvo bez zakona, potpuno netolerantno prema nacionalnim manjinama i jedno od najopasnijih mesta na Zemlji".

Jedan od aspekata NATO-vog proklamovanog `oslobodjenja` Kosova koji je najvise previdjan je cinjenica da je resavanje jedne humanitarne krize prosto stvorilo drugu. Dok se 800.000 albanskih izbeglica, koji su pobegli sa Kosova kad su izbile borbe, vratilo u svoju domovinu odmah po ulasku NATO trupa, vise od 200.000 Srba i pripadnika drugih manjina pobeglo je na sever.

Vecina ovih izbeglica bili su Srbi koji su pobegli u Jugoslaviju pod kontrolom tadasnjeg predsednika Slobodana Milosevica, a zapadni mediji su bili u velikoj meri nesvesni njihove muke. Do danasnjeg dana vecina njih je jos uvek u kolektivnim centrima sirom Srbije. Jedan izvestaj iz aprila 2002. Visoke komisije UN za izbeglice (UNHCR) navodi da, dok se "ogromna vecina Albanaca koji su pobegli tokom kosovske krize vratila kuci, a samo nekolicina njih je imala probleme sa licnom zastitom", stvari nisu tako dobro resene kad su u pitanju manjinske grupe. "Ne-Albanci sa Kosova i dalje se suocavaju sa ozbiljnom bezbednosnim pretnjama koje njihove zivote i fundamentalne slobode dovode u rizik, i i dalje prisiljavaju neke da napuste ovu pokrajinu", pise u izvestaju.

U pogledu izgradnje ove ratom razorene pokrajine, medjunarodna zajednica je napravila neverovatan progres. Kad su se prvi britanski tenkovi zakotrljali preko kosovske granice, na hiljade dimnih stubova se dizalo sa vec razorene zemlje. Mnoge kuce su unistene tokom gradjanskog rata 1998. izmedju albanskih gerilaca i jugoslovenskih snaga bezbednosti. Ovo unistavanje je drasticno eskaliralo tokom NATO-vog 78-dnevnog bombardovanja i nastavilo se tokom leta 1999., kad su albanski ekstremisti ponovo usli u oblasti ove pokrajine koje su ranije kontrolisali Srbi. UNHCR procenjuje da se 120.000 kuca smatra neupotrebljivim.

Ove razorene kuce jos su rastrkane sirom zemlje, ali nove kuce i gradilista su sada dominantna karakteristika ovog regiona. "Nazalost, brza rekonstrukcija privatnih kuca i radnji daje lazan utisak o stvarnom nivou oporavka Kosova", kaze jedan visoki zvanicnik Evropske Unije, govoreci pod uslovom da ostane anoniman. "Medjunarodna zajednica je dala izmedju 15 i 18 milijardi evra (oko 27 milijardi USD) za Kosovo tokom protekle tri godine, a nismo ustanovili ni osnovnu komunalnu infrastrukturu - bez koje ne mozemo cak ni da razmatramo zapocinjanje industrijalizacije neophodne da se stvori odrziva privreda".

Nestanak struje i iskljucenja vode su jos uvek deo svakodnevnog zivota, a strana pomoc predstavlja glavni izvor prihoda. Uz direktne humanitarne donacije, stanovnici Kosova su postali tesko zavisni od radnih mesta stvorenih prisustvom skoro 40.000 NATO vojnika - poslovi prevodjenja i usluga, itd. "Stvorili smo potpuno laznu privredu na Kosovu" rekao je ovaj zvanicnik EU. "Ovo je jasno pokazano ekonomskim padom koji se dogodio ovde posle 11. septembra, kad je zajednica stranih humanitarnih radnika iznenada spala sa 40.000 na 15.000, jer su svi odavde odjurili u Avganistan". Malo se ovih humanitaraca vratilo, ostavljajuci jaz u fragilnoj novoj ekonomiji Kosova.

Program izgradnje smestaja takodje ilustruje ogromnu diskrepancu izmedju alokacije sredstava Albancima i drugim nacionalnim manjinama na Kosovu. Sirom albanskih sektora grade se kuce "monstrumi" - mnoge vece od 230 kvadratnih metara. Duz glavnih puteva ima na desetine novih hotela i servisnih centara, zajedno sa praonicama kola, supermarketima i kaficima. Nasuprot tome, unutar izolovanih manjinskih enklava malo se gradi, a stanovnici kupuju benzin od crnoberzijanaca koji ga prodaju u plasticnim flasama iz prtljaznika svojih kola.

Sve do sredine maja vecina od oko 100.000 preostalih ne-Albanaca je grupisana u 12 centara sirom Kosova, koje stite NATO trupe. U naporu da ohrabri njihovu reintegraciju, UNMIK je nedavno zamenio svoje barikade setajucim patrolama. Ali psiholoske barijere su ostale.

"Plasimo se da udjemo u albanske oblasti - sa razlogom", rekao je Miroslav Kisic, direktor centra male srpske zajednice u Pristini. "Ne usudjujemo se da pricamo na javnom mestu da nas ne bi identifikovali kao Srbe i napali".

G. Kisic se seca skorasnjeg incidenta u banci kad je ispustio svoj mobilni telefon i instinktivno izgovorio jednu srpsku psovku. "Imao sam srece da je moj NATO pratilac intervenisao i spasio me od gomile", rekao je on.

Procenjuje se da je pre sukoba 1999. godine u glavnom gradu Kosova zivelo oko 35.000 Srba. Sada ih ima samo 170, a oni zive u getu od dve stambene zgrade. Rudarski inzenjer po profesiji, g. Kisic je bio direktor rudnika Trepca na severu Kosova. Sada on upravlja sa par objekata ove zajednice u getu. "Imamo gimnasticku salu, sto za bilijar, bakalnicu i sicusno dvoriste", kaze g. Kisic. "Vojnici su nam u pratnji gde god da idemo po gradu i stite geto dan i noc. Mi zivimo u zatvoru".

Za 30-oro srpske dece u pristinskom getu zivot je jos tezi. Svaki dan oni idu autobusom u skolu osam kilometara od Pristine, u jednu od vecih enklava. Ceta grckih vojnika se vozi sa njima, a imaju u pratnji i oklopno vozilo. Uprkos ovim merama, autobus rutinski kamenuju susedi Albanci.

Vukosava Cvetkovic radi u jedinoj bakalnici u getu, ali zivi u malom stanu par bloka udaljenom odatle. NATO trupe su je ranije vozile kuci, ali prema politici integracije ona bi trebalo da sama dolazi na posao. Ipak, britanski komandant straze salje patrolu od sest ljudi da osigura njenu bezbednost. Ova 55-godisnja udovica ima odraslu decu i zivi sama, a ipak ne razmislja o odlasku sa Kosova zbog inata. "Necu da dopustim da me Albanci oteraju, cak i kad bih mogla bolje da zivim na nekom drugom mestu", kaze ona.

Policijska statistika pokazuje znacajno smanjenje etnickog nasilja od kad je NATO dosao (675 ubistava u 1999. godini u poredjenju sa 136 prosle godine), ali ovi brojevi su navode na pogresan zakljucak, kaze Derek Cepel, lokalni portparol UNMIK-a i bivsi clan policije u Otavi-Karltonu. "Tokom tog perioda stanovnistvo je polarizovano do te mere da su interakcije postale retke".

Cak i sa skorasnjim smanjenjem prijavljenih zlocina, cifre za Kosovo ostaju sokantno visoke s obzirom na relativno mali broj stanovnika od jedva dva miliona. "Budimo iskreni. Zakon i red prosto ne postoje na Kosovu", kaze bivsi ambasador Dzejms Biset. "Ima 40.000 vojnika, 5.000 medjunarodnih policajaca i 5.000 lokalnih policajaca, a ipak su se UN i NATO pokazali totalno nesposobnim da sprece ubistva, silovanja, pljacke i zastrasivanje koji se desavaju svakodnevno".

Jedan od metoda koji koriste Albanci da zastrase manjine su stalne komemoracije OVK, koju je CIA 1998. godine proglasila teroristickom organizacijom. Kao deo mirovnog sporazuma iz 1999. godine, ova gerilska vojska je trebalo da se raspusti u roku od dva meseca. Iako se vecina OVK boraca onda upisala ili u novi Kosovski zastitni korpus (KZK), ili u kosovsku policijsku sluzbu, nezvanicno OVK i dalje postoji. Ovaj kadar veterana terorista su bili oni koji su prvi montirali upade iz Albanije na jug Srbije u novembru 2000., a zatim lansirali ofanzive na severu Makedonije tokom leta 2001.

6. juna, u gradu Klini na zapadu Kosova, bivsi vojnik OVK Nusrat Kadriu i njegovi drugovi organizovali su trodnevni muzicki festival u cast njihovog bivseg komandanta, Muje Krasnicija, koga su ubile jugoslovenske snage bezbednosti dok je pokusavao da prokrijumcari oruzje na Kosovo 1998. godine. G. Kadriu je objasnio da ovaj festival moze da posluzi "da podseti Srbe na njihove zlocine nad Albancima".

Albanci na Kosovu su takodje dali nova imena znamenitostima i izgradili memorijale NATO liderima koji su bili na celu vojne akcije 1999. godine. Put za Racak, na primer, je nazvan Put Vilijama Vokera, u cast americkog specijalnog izaslanika koji je proglasio ovo selo mestom masakra u januaru 1999. Iako je ovu tvrdnju na kraju opovrgao forenzicki tim UN, masakr u Racku je ipak bio dogadjaj koji je podstakao NATO da intervenise.

Isto tako, jedna srednja skola u Pristini je nazvana po bivsem americkom drzavnom sekretaru Medlin Olbrajt, a jedna lokalna gradjevinska firma se sada zove Fabrika mermera Bil Klinton. Krajem leta albanski zvanicnici treba da otkriju statutu u prirodnoj velicini britanskog premijera Tonija Blera u centru Pristine. "Ovi ljudi su u nasim srcima kao heroji", kaze Asem Sahiti, 47-godisnji bivsi imigrant koji se vratio na Kosovo iz Nemacke.

Prema mirovnom paktu, OVK je trebalo da se demilitarizuje u TMK, civilnu organizaciju za hitnu pomoc sa velikodsunim finansiranjem iz americkih izvora: jedan zvanicnik na Kosovu u nevladinoj organizaciji priznao je da je njegova agencija prosledila 14 miliona USD za TMK, prema programu koji je obmanljivo nazvan Informaciona savetodavna sluzba upucivanja, kojom se upravlja preko lepezaste grupe, Medjunarodne organizacije za migracije.

Ali prema bivsem OVK komandantu generalu Agimu Ceku, TMK ostaje oruzana sila, koja koristi veliki deo svoje strane pomoci da kupi oruzje i finansira vojnu obuku.

A veliki deo vojne pomoci pruzene TMK pod nadzorom UN zavrsio je u rukama nezvanicne OVK gerile. Na vrhuncu OVK ofanzive u Makedoniji proslog leta, gen. Ceku je otpustio - ali nije uhapsio - devet svojih visokih oficira zbog saradnje sa gerilom.

Uz svoj ovlasceni personal koji broji 600 stalno zaposlenih, gen. Ceku se odupro pritisku UNMIK-a da otpusti skoro 3.000 TMK rezervista koje je mobilisao za stalno. U skorasnjem intervjuu za lokalne medije, citiran je kako je rekao "Ja nisam ovde da zadovoljim medjunarodnu zajednicu. Konacno, ja sam odgovoran za zastitu mog naroda".

Mazlom Kumnova, bivsi komandant OVK koji se vratio na Kosovo da postane gradonacelnik grada Djakovice na jugu Kosova, kasnije je optuzen za pokusaj iznudjivanja od nekoliko medjunaordnih humanitarnih agencija.

Dok se UNMIK policija obrusava na terorizam i organizovani kriminal, ostaje utisak da se pro-albanska agenda orkestrira na visokim medjunarodnim politickim nivoima.

16. februara 2001. albanski teroristi su detonirali daljinsku bombu direktno ispod srpskog autobusa na putu Nis-Gracanica. Eksplozija je ubila 11 i ranila 40 osoba. Slucaj je preuzela UNMIK jedinica za krivicnu istragu. "Iako smo optuzeni da smo previse spori, niski autobus je zapravo bio odlicno uradjen policijski posao", kaze g. Cepel. "Sakupili smo uzorke DNK sa mesta zlocina i dovoljno dokaza da osiguramo osudu".

Iako su uhapsena cetvorica - dvojica od njih oficiri TMK - samo jedan, Florim Ejupi, je pritvoren. Plaseci se da bi militantni Albanci mogli pokusati da silom iznude njegovo oslobadjanje, UNMIK policija je prebacila g. Ejupija iz pristinskog zatvora u logor Bondstil, americku vojnu bazu na Kosovu.

Ova ogromna baza, koja se nalazi na vrhu jednog proplanka, velicine 40 kvadratnih kilometara - prakticno je tvrdjava. Obrubljena sa tri reda bodljikave zice, perimetarska odbrana je zadivljujuca, zajedno sa posmatrackim kulama i reflektorima. Ipak, Florim Ejupi je uspeo da pobegne proslog maja pre svog sudjenja. On je jos uvek na slobodi.

"Amerikanci su nam rekli da je Ejupi primio metalnu turpiju sakrivenu u piti od spanaca, i da je tako uspeo da pobegne", kaze g. Cepel, dodajuci: "Nisam ovo izmislio".

Gorica Scepanovic, 25-godisnja novinarka koja je prezivela napad na autobus, bila je ljuta ali ne i iznenadjena kad je cula da je g. Ejupi pobegao. "Kako zatvorenik koji nosi narandzasto fluorescentno odelo pobegne od 5.000 americkih vojnika, osim ako ga oni ne puste da ode?"

U medjuvremenu, sudbina oko 231.000 izbeglica sa Kosova koji su u Jugoslaviji i dalje je eksplozivno pitanje, a neuspeh Beograda da ugovori njihovo vracanje podrio je podrsku rezimu predsednika Vojislava Kostunice.

Pre parlamentarnih izbora proslog novembra na Kosovu, koje su neki videli kao prvi korak ka nezavisnosti, UNMIK zvanicnici su dogovorili probni projekat sa Nebojsom Covicem, jugoslovenskim specijalnim izaslanikom za pitanja Kosova. trebalo je da se dozvoli za oko 100 srpskih familija da ponovo izgrade svoje kuce u dolini Osojane na zapadu Kosova. U zamenu, nadali su se da ce g. Covic i g. Kostunica moci da ubede kosovske Srbe da ucestvuju u izborima pod sponzorstvom UN. Rezultat je bio katastrofalan za srpske izbeglice.

Zapocevsi izgradnju krajem avgusta, oni nisu nikako mogli da zavrse cak ni rudimentarna sklonista pre zime. Uz minimalnu pomoc medjunarodnih agencija i Beograda, ove porodice su provele zimu u satorima koje im je dodelio UNHCR. Spanska pesadijska jedinica dodeljena da ih stiti izdrzala je ostre uslove - temperature cesto ispod -20C - zajedno sa povratnicima i zadobila trajno postovanje Srba. "Da nije bilo ovih spanskih vojnika, niko od nas ne bi ostao u Osojanu", kaze Vlastimir Vukovic, portparol ove zajednice. "Kako se ispostavilo, nijedna srpska porodica nije odustala i otisla".

Uslovi u ovoj enklavi i dalje su najgori na Kosovu. Okruzeni izuzetno neprijateljski nastrojenim albanskim susedima, ovi Srbi zive u sicusnim stracarama od iverice velicine 3x2 metra, cekajuci da se izgrade trajnija pebivalista.

Oni mogu da ocekuju vrlo malo pomoci od lokalne uprave: Kosovski parlament kojim dominiraju Albanci ima jasan stav o povratku Srba. Pocetkom godine je Etem Ceku, rodjak komandanta TMK i ministra za zivotnu sredinu i prostorno planiranje, upozorio da "Srbi koji pokusaju da se vrate na Kosovo (bez ovlascenja UN) ce biti izbaceni snagom oruzja ako je potrebno".

Sto se tice buducnosti, g. Vukovic nema nikakve iluzije. "Kad smo otisli 1999. godine, oni su dosli ovde i unistili sve sto imamo i zatrovali bunare da sprece nas povratak", kaze 64-godisnji bivsi nastavnik. "Ako medjunarodne snage ikad napuste Kosovo, mi cemo morati da odemo zajedno sa njima".

Everet Erlandson, penzionisani policajac iz Cikaga koji sluzi u UNMIK-u u Pristini proteklih 27 meseci, deli zabrinutost g. Vukovica. "Kad medjunarodne snage odu odavde oni ce ubiti svakoga ko ostane", kaze g. Erlandson. "To nije nesto sto oni (Albanci) kazu u besu, oni to samo navode kao cinjenicu".

Na kratke staze, medjutim, postaje sve vise jasno da Majkl Stajner, specijalni predstavnik na celu UNMIK-a, ima nameru da skrsi stalni prkos Srba u Mitrovici koji i dalje blokiraju povratak albanskih izbeglica. Iako je broj Albanaca raseljenih sa severa relativno mali (oko 5.000 seljana), UNMIK i uprava kojom dominiraju Albanci je njihov bezbedan povratak ucinila svojim prioritetom.

U podrsku stavu g. Stajnera ide jedan novi izvestaj od 3. juna, Medjunarodne krizne grupe (ICG), kojom predsedava Marti Ahtisari, bivsi predsednik Finske. Ova grupa ukljucuje igrace tako visokog profila kao sto su general Vesli Klark (NATO komandant tokom krize) i sudija kanadskog vrhovnog suda Luiz Arbur, koja je i bivsi tuzilac Haskog tribunala. ICG je zakljucila da "nastavljena de facto podela Mitrovice, sa paralelnim strukturama kojima se rukovodi iz Beograda, severno od reke Ibar, je crna tacka na dokumentima medjunarodne zajednice na Kosovu".

ICG je preporucila da "KFOR trupe pod vodjstvom UNMIK-a i NATO-a moraju da deluju snazno da ustanove svoju jurisdikciju u Mitrovici", i nazvale su Srbe Mitrovice "pionima u nacionalistickoj igri ... (i) taocima organizovanog kriminala". ICG je rekla da prkos Cuvara mostova "ujedinjuje i jaca srpske ekstremiste" i da je doprineo nastavljenoj krizi u ovom gradu.

Otac Sava, poznati pravoslavni svestenik, postao je centralna licnost kosovskih Srba. "Uvek smo naglasavali da Srbi Mitrovice i severnog Kosova imaju puno pravo da ne dozvole da se njima dogodi ista stvar koja se dogodila Srbima u drugim oblastima pokrajine", kaze on.

Baziran u manastiru Decani na Kosovu, Otac Sava je nazvan sajber svestenik" zbog svojih brojnih Internet poruka. 1999. godine, on je stekao medjunarodno priznanje kao humanitarac kad je ponudio skloniste na stotinama Albanaca koji su bezali od jugoslovenskih snaga bezbednosti.

"Da me etiketiraju za radikala je nesto novo za mene", kaze Otac Sava. "Ja sigurno ne zagovaram nasilje. Ja prosto verujem da ljudi imaju pravo da brane svoj zivot".

Majkl Stajner i UNMIK policija su vec upozorili da sledi jos hapsenja Srba u Mitrovici". Samo ovog puta UNMIK nece traziti samo pojedinacne pocinioce nemira od 8. aprila, oni imaju nameru da uhvate i visoke lidere Cuvara mostova. Dok se jasno odredjeni vremenski raspored ne moze objaviti, Beri Flecer, policajac iz Nju Orleansa koji sluzi kao oficir za stampu pri UNMIK-u, posavetovao je da "ljudi nose uvek sa sobom cetkicu za zube".

"Naravno, mi znamo njihove namere", kaze Milan Ovanovic, 47-godisnji lider Cuvara mostova. Iako zna da je primarna meta UNMIK-a, to ga ne sprecava da radi svoj redovni svakodnevni posao: Specijalista za kardiovaskularnu hirurgiju, Dr. Ovanovic je i zamenik direktora bolnice u Mitrovici.

"Mi (Cuvari mostova) smo ustanovili 24-casovnu bezbednosnu strazu, a nas vrhovni personal radi predostroznosti spava u razlicitim kucama svake noci", kaze Dr. Ovanovic. "Medjutim, mi nismo toliko naivni da mislimo da nas nece na kraju uhvatiti, a kad nas uhvate nasi ljudi ce reagovati".

Oliver Ivanovic je bio jedan od osnivaca Cuvara mostova, i izabran je u Kosovski parlament. Da bi privukao paznju za muke Srba u enklavama, on je poceo da organizuje niz demonstracija u Srbiji, "da podseti vladu u Beogradu i medjunarodnu zajednicu da situacija srpskih izbeglica nikad nije resena".

On veruje da ce svaki talas hapsenja u Mitrovici pre sporazuma o buducnosti srpskih opstina izazvati nasilnu reakciju. "Ljudi to nece prihvatiti. Oni ce potpuno isterati UNMIK sa severa kojim god sredstvima bude bilo potrebno", upozorio je on.

Kako se priblizava rasplet, Srbi cekaju 28. juni, srpski nacionalni praznik Vidovdan. Ovde su 1389. godine Srbi vodili hrabru ali jednostranu bitku protiv superiorne turske okupacione sile, i prvi put izgubili Kosovo.