http://www.balkanreport.com/strana.asp?id=831

7/18/2002
 
Cyrill Stieger
 
Fragilnost privremenih struktura na Balkanu 
 
U Bosni oruzje cuti vec sedam godina. Stvari su mirnije i na Kosovu. A u Makedoniji proslog proleca nisu izbile nove borbe izmedju snaga bezbednosti i albanskih pobunjenika, kako su se mnogi plasili prosle jeseni. Politicka resenja koja su Evropska unija i SAD nametnuli stranama u ovim sukobima do sada su se pokazala zivotnim. Srbi, Hrvati i Bosanci, Makedonci, Crnogorci i Albanci - svi oni zele da postanu deo Evrope, clanovi EU i NATO.

Da li je mir na teritoriji bivse Jugoslavije sada siguran? Da li je ovaj region Evrope koji je najvise rastrzan krizama pronasao trajnu stabilnost?

Preokret u Srbiji je nesumnjivo mnogo doprineo smirivanju ovog regiona. Nacionalisticki ekscesi iz 1990-ih godina, koji su unazadili Srbiju i rasirili smrt i unistenje sirom ovog regiona, uveliko su ustupili mesto trezvenoj politickoj konfrontaciji, sa naglaskom na pitanjima ekonomskog razvoja. Ali bas u ovoj odlucnoj fazi procesa transformacije, zemlja je paralizovana borbom za vlast izmedju jugoslovenskog predsednika Kostunice i premijera Srbije Djindjica. Njihov rivalitet, koji je izbio ubrzo nakon odlucne pobede reformskih snaga na decembarskim izborima 2000, se od tada razvio u otvoreno neprijateljstvo.

Kostunicina stranka se pretvorila u politicku opozicionu snagu, i odlozila je ili cak sprecila usvajanje nekih vaznih zakona. U ocima njegovih protivnika, Djindjic je marioneta koja igra kako Zapad svira. Osecaj novog pocetka koji je zahvatio srpski narod posle pada Milosevica odavno je ispario; nije se dogodio nikakav privredni rast, mnogi ljudi su razocarani i izgubili su iluzije. Proboj reformi preti da se zaglibi cak i pre nego sto je izgradio neki stvarni impuls. Nacionalisti i populisti vrebaju u senci, cekajuci svoj trenutak da udare. Srbija nikako nije van opasnosti jos uvek.

Unutrasnji sukobi su kombinovani sa nesigurnoscu vezano za buducnost Jugoslovenske Federacije. Proslog marta su pod pritiskom Zapada Srbija i Crna Gora potpisale sporazum o buducem obliku zajednicke drzave. Ona treba da se zove "Federacija Srbije i Crne Gore", a njena dva segmenta treba da budu u velikoj meri nezavisna. Uticuci da dodje do ovoga, EU i SAD su pokusavali da sprece mogucu secesiju Crne Gore, plaseci se da bi dezintegracija onoga sto je ostalo od Jugoslavije mogla ugroziti teskom mukom ustanovljen posleratni politicki red u citavom regionu. Ali prestruktuiranje Federacije ide sporo, zbog ostro razlicitih ideja o stvarima u Srbiji i Crnoj Gori. Ovde takodje Djindjic i Kostunica ne rade zajedno.

Glavna stvar koju je plan za novu federaciju postigao je da se dobilo malo na vremenu. Prema njemu, posle trogodisnjeg prelaznog perioda, Srbija i Crna Gora ce imati pravo da se povuku iz zajednicke drzave. Ukoliko Crna Gora preduzme takav korak, Srbija bi ostala pravni naslednik Jugoslavije. Ovo bi znacilo da Kosovo onda ne bi bilo deo Srbije, jer je u Rezoluciji 1244 definisano kao deo Jugoslavije. Tako bi dezintegracija Federacije Srbije i Crne gore imala ozbiljne posledice za Kosovo. U takvom slucaju nezavisnost koju trazi kosovska albanska vecina bi se tesko mogla odbiti. Sav ovaj napor da se odrzi Jugoslavija u nekoj zivotnoj formi cini jasan signal za kosovske Albance da Zapad sada ne zeli nikakve nove drzave na Balkanu.

"Srbija i Crna Gora" je jos jedan privremeni aranzman, zajedno sa onima u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Napredak u Bosni je neporeciv, iako je drzava kao celina i dalje nestabilna struktura i tesko bi mogla preziveti bez podrske spolja. Ali nacionalisticke stranke su potisnute, a etnicke tenzije razmeksane. Tacno je da kljucno pitanje buduceg politickog statusa Kosova ostaje otvoreno - sto uveliko steti ekonomjii. Ali sada tamo postoji predsednik, vlada i parlament, u kojima cak i lokalni Srbi ucestvuju. U Makedoniji takodje, gde je eskalacija borbi sprecena prosle godine, etnicki konflikt se prebacio na politicku arenu.

Uprkos neporecivim znacima napretka, EU i UN ne smeju da smanje svoje napore. Situacija je i dalje nesigurna u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji. Privremene drzavne strukture mogu se drzati u zivotu samo uz pazljivu brigu i uz velike troskove. Slucaj Bosne ilustruje koliko su ogromni napori potrebni. Povlacenje Amerike iz UN misije u Bosni, kojim je nedavno pretio Vasington, poslalo bi pogresan signal, iako bi samo znacio povlacenje par desetina policajaca i ne bi imao direktan uticaj na medjunarodne mirovne snage pod vodjstvom NATO. Na primer, Bosanci nisu zaboravili zalosnu ulogu koju su odigrali Evropljani i UN u padu Titove Jugoslavije. Tek je americka vojna intervencija zavrsila rat u Bosni. Zbog toga je americka prisutnost ovde od velikog simbolickog znacaja. Povlacenje bi dalo novi podsticaj protivnicima bosanske drzave. Druga stvar je da je obuka efektne, etnicki pomesane policije jedan od najhitnijih zadataka ovde. Bosna vise nije ugrozena od svojih suseda, kao sto je bila u danima Tudjmana i Milosevica. Najveca opasnost za nju  - a ovo vazi i za Kosovo - potice od organizovanog kriminala. Spor Vasingtona sa UN oko Medjunarodnog suda za ratne zlocine ne sme se resavati na racun Bosne.

Pod uticajem Kosovskog rata, Evropska Unija je ponudila dugorocni izgled za eventualno clanstvo Bosne i Hercegovine, Makedonije i Albanije. To je znacilo da se zapadni Balkan konacno shvata ozbiljno kao deo Evrope. U ovim zemljama - kao sto je bio slucaj i u istocnoj Centralnoj Evropi - izgledi za evropsku integraciju bi mogli posluziti kao motor za politicku i ekonomsku promenu. Medjutim, ako bi se ispostavilo da lepe reci nisu nista vise do uteha za napustene siromasne duse, i ako bi one bile zaboravljene posle buduce i iscrpne runde EU uvecanja, onda bi politicki mozaik na Balkanu bio ozbiljno ugrozen. Izgledi za clanstvo u EU  ce izgubiti nesto od svoje privlacnosti u svakom slucaju ako ovaj region ubrzo ne iskusi opipljiva poboljsanja. A slucaj Makedonije je pokazao koliko vazna moze biti sansa za clanstvo u EU za resavanje unutrasnjeg spora. To je bio razlog koji je dao stranim posrednicima moc da izvrse politicki uticaj i tako zavrse borbe.

Zapad ne sme da dozvoli sebi da podrije privremene strukture koje je sam kreirao. Odredjeno vojno prisustvo, zajedno sa velikim politickim i ekonomskim ucescem (mada bez nekih skretanja u kolonijalisticku dominaciju), i dalje su neophodni ako se zeli ojacati fragilni posleratni red u tom delu Evrope a snage etnicke politike konacno poraziti. Integracija manjina i stvaranje drzavnih institucija pod vladavinom zakona koji stite sve gradjane od tiranije, su stvari za koje je potrebno vreme, strpljenje i senzitivnost.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2002 beograd.com. All Rights Reserved.