31.03.2004.

Rat nije stabilizovao Balkan niti zaustavio etnicko ciscenje

Gordon N. Bardos

Ovaj mesec je oznacio petu godisnjicu NATO-ve kampanje bombardovanja Srbije. NATO-va prva velika vojna akcija u njegovih 50 godina postojanja je navodno imala nameru da zaustavi "etnicko ciscenje", stabilizuje Balkan i stvori osnovu za multietnicko drustvo u spornoj srpskoj pokrajini Kosovo. Na ovu godisnjicu vredno je pogledati sta se dogodilo pod NATO-vom kontrolom tokom proteklih pet godina.

U martu 1999. godine NATO je intervenisao u krvavom i brutalnom lokalnom konfliktu na strani takozvane "Oslobodilacke vojske Kosova" (OVK), sumnjive grupacije koju je visoki izaslanika americkog ministarstva spoljnih poslova svojevremeno etiketirao kao "teroristicku organizaciju". (Britanski istoricar Timothy Garton Ash bi zivopisnije opisao OVK kao "gomilu seoskih eks-marksisticko-lenjinistickih-terorista".)

Medjutim, umesto zaustavljanja etnickog ciscenja, kad je konflikt zavrsen OVK je dobila slobodu da zapocne kampanju prisilnog izgona, i ona je isterala vise od 200.000 Srba, slovenskih muslimana i Roma iz ove pokrajine. Deo i paket ove strategije je bilo unistenje vise od 100 hriscanskih crkvi na Kosovu, ukljucujuci i mnoga majstorska dela srednjevekovne balkanske hriscanske civilizacije. Proteklih nedelja vise od 30 hriscanskih crkvi je jos unisteno a, 3.000 ljudi oterano od svojih kuca.

NATO je tvrdio 1999. da deluje da osigura stabilnost na Balkanu i spreci da ne izbije rat sirih razmera. U stvari, posto je predao de facto vlast na Kosovu u ruke OVK (posle rata preinacena u takozvani "Kosovski zastitni korpus"), ovi ekstremisti su nastavili narednih godina da lansiraju novo nasilje na jugu Srbije i u susednoj Makedoniji, gde smo, po prvi put u istoriji bili svedoci perverznog spektakla da jedan suvereni clan Ujedinjenih nacija postane zrtva medjunarodne agresije lansirane iz jednog UN protektorata. Nekoliko lidera nasilja u Makedoniji su bili bivsi pripadnici OVK. Petorica njih su primali platu od UN. U junu 2001. predsednik Dzordz V. Bus je potpisao izvrsnu naredbu koja deklarise da ovi pojedinci "cine neuobicajenu i izvanrednu pretnju za nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku SAD". Prekasno za Makedoniju, nazalost: ona se jos nije (a mozda nikad i nece) oporavila od nasilja 2001. godine.

2003. godine su UN proglasile jedan ogranak OVK, Albansku nacionalnu armiju, uglavnom sastavljenu od bivsih pripadnika OVK, za teroristicku organizaciju, posle brojnih dela nasilja na Kosovu i u Makedoniji. Cak je i americko ministarstvo spoljnih poslova opet pocelo da albansko nasilje u ovom regionu naziva terorizmom. U novembru 2003. je jedan bivsi komandant OVK, koji je drzao obuke u teroristickim kampovima u Avganistanu, uhapsen u Pristini posto je prodao 15 kilograma Semteksa (mocan plasticni eksploziv kojeg vole bombasi samoubice) britanskim novinarima koji su se predstavili kao pripadnici Prave IRA.

Ovo nasilje, treba napomenuti, se placa uglavnom od para od trgovine drogom i trgovine ljudskim bicima. Bivsi UN Specijalni predstavnik na Kosovu, Mihael Stajner je istakao da albanska mafija kontrolise 70 posto trgovine za prostituciju u Londonu i siri se u druge britanske gradove. Isto vazi i za druge centre poroka sirom kontinenta. A smatra se da su kriminalne mreze bazirane na Kosovu i u Albaniji primarni kanal za heroin i opijum koji se doprema sa talibanskih polja maka u Avganistanu za Zapadnu Evropu.

NATO-va obecanja da ce da kreira funkcionalno, multietnicko drustvo na Kosovu nisu ispunjena na bezbroj nacina. Grupe za zastitu ljudskih prava osudjuju "kulturu imuniteta" u kojoj se ne-albanske etnicke manjine mogu ubiti a njihova imovina unistiti. U prvoj godini posto je NATO preuzeo kontrolu na Kosovu, vise od 500 pripadnika nealbanskih etnickih manjina je ubijeno, a ipak nijedna jedina osoba nije osudjena za ove zlocine. Niko ko je bio umesan u zlocine kao sto je bio masakr vise od desetine seljaka koji su radili na svojim poljima na Kosovu u julu 1999., ili bacena bomba na autobus u februaru 2001. kad je poginulo 11 ljudi, ili mitraljeski masakr dece koja su se kupala u reci u avgustu 2003., nije nikad izveden na sud. Za ubistva koja se desavaju u javnosti usred dana nema svedoka; lokalna policija odbija da istrazuje ubistva ne-Albanaca. U retkim slucajevima kad se neko uhapsi, lokalni sudski zvanicnici odbijaju da mu sude. Nijedan jedini vodeci kosovsko-albanski politicar nije javno osudio napade na ne-Albance tokom martovskih pogroma.

Imunitet sa kojim se ne-Albanci na Kosovu mogu ubijati je pomesan sa sistematskim progonom usmerenim protiv njih u svakoj sferi javnog zivota. 2002. godine je sef UN sektora za obrazovanje na Kosovu objavio da napusta svoje mesto jer se pokazalo nemogucim da se zaustavi diskriminacija protiv Srba i drugih manjina. Mental Disability Rights International je izvestio 2002. godine da u kosovskim mentalnim institucijama postoji "rasprostranjeni sablon ozbiljnih zloupotreba. Vladavina zakona prosto ne vazi unutar ovih psihijatrijskih objekata. Mi smo nasli ekstreman, nehuman i degradirajuci tretman, arbitrarno zadrzavanje i fizicke i seksualne napade na zene, a od vlasti smo dobili otvoreno poricanje". Vecina pacijenata u ovim objektima su Srbi. 2003. godine je Amnesty International izvestila da su ne-Albanci "podvrgnuti i direktnoj i indirektnoj diskriminaciji u dobijanju osnovnih gradjanskih, politickih, drustvenih, ekonomskih i kulturnih prava".

Na petu godisnjicu NATO-vog "rata da spasi Kosovo", ono sto se dogodilo u onome sto je britanski premijer Toni Bler jednom nazvao "srce Evrope" je neporecivo: NATO je odigrao ulogu babice na rodjenju fasisticke pseudo-drzave kojom rukovode narko-teroristi. Sledeci put kad SAD i NATO lideri odluce da "spase" druge delove sveta, bilo bi dobro da se sete lekcija iz kosovske intervencije. A put u pakao je cesto poplocan dobrim namerama.

Bardos je pomocnik direktora Hariman Instituta Fakulteta medjunarodnih i unutrasnjih poslova na Univerzitetu Kolumbija.  

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2004 beograd.com. All Rights Reserved.