http://www.theage.com.au/articles/2002/09/06/1031115935105.html
 
07.09.2002.
 
Noam Chomsky
 
Sta su Amerikanci naucili a sta nisu - od 9.11.

Beskrajni rat predstavlja daleko vecu opasnost za SAD nego prepoznati neprijatelji, pise Noam Comski.

11. september je sokirao mnoge Amerikance pa su postali svesni da bi bilo bolje da posvete vecu paznju onome sto vlada SAD radi u svetu i kako svet na to gleda.
 
Mnoga pitanja koja ranije nisu bila na dnevnom redu su sada otvorena za diskusiju. To je dobro.
 
Takodje je prosto zdravorazumski ako se nadamo da smanjimo mogucnost buducih zlocina. Moze biti utesno za Amerikace da se pretvaraju da njihovi neprijatelji "mrze nase slobode", kako je to rekao predsednik Bus, ali nije bas mudro ignorisati realni svet, koji prenosi razlicite lekcije.
 
Predsednik nije prvi koji se pita: "Zasto nas mrze?"
 
U razgovoru sa svojim osobljem pre 44 godine, predsednik Dvajt Ajzenhauer je opisao "kampanju mrznje protiv nas (u arapskom svetu), ne od strane vlada, vec ljudi". Njegovo Vece za nacionalnu bezbednost je iscrtalo osnovni argument: SAD podrzava korumpirane i tlaciteljske vlade i "protivi se politickom ili ekonomskom progresu" radi svog interesa - kontrolisanja izvora nafte u tom regionu.

Posle 11. septembra u arapskom svetu otkrivaju da isti razlozi postoje I danas, kombinovani sa ogorcenjem zbog odredjenih politika. Zapanjujuce je da to vazi i za privilegovane, zapadno-orijentisane sektore u regionu.
 
Da navedemo samo jedan skorasnji primer, kad je u listu Far Eastern Economic Review (Ekonomski pregled Dalekog Istoka) od 1. avgusta, medjunarodno priznati specijalista za taj region, Ahmed Rasid napisao da je u Pakistanu "sve veci gnev jer podrska SAD omogucava (Musarafovom) vojnom rezimu da odlozi obecanje o demokratiji".
 
Danas Amerikanci ne cine bas sebi uslugu time sto su izabrali da veruju da "nas oni mrze" i da "mrze nase slobode". Naprotiv, to su ljudi koji vole Amerikance i dive se mnogim stvarima vezano za SAD, ukljucujuci tu i njene slobode. Ono sto oni mrze je zvanicna politika koja im uskracuje slobode kojima i oni teze.
 
Iz tih razloga, emotivne poruke Osama bin Ladena posle 11. septembra na primer, o americkoj podrsci korumpiranim i brutalnim rezimima, ili o americkoj "invaziji" Saudijske Arabije ima odredjenu rezonancu, cak i medju onima koji ga preziru i koji ga se plase. Od ogorcenja, gneva i frustracije, teroristicke bande se nadaju da izvuku podrsku i regrute.
 
Takodje bi trebalo da budemo svesni da veliki deo sveta posmatra Vasington kao teroristicki rezim. Poslednjih godina SAD je preduzela ili podrzala akcije u Kolumbiji, Nikaragvi, Panami, Sudanu i Turskoj, da navedemo neke, koje zadovoljavaju zvanicne americke definicije "terorizma" to jest, kad Amerikanci primene ovaj termin na neprijatelje.
 
U najtrezvenijem listu establismenta, Foreign Affairs, Samjuel Hantington je napisao 1999. godine: "Dok SAD redovno osudjuju razlicite zemlje kao 'zlocinacke drzave', u ocima mnogih zemalja ona postaje zlocinacka  supersila... najveca spoljna pretnja za njihova drustva."
 
Takve percepcije nisu promenjene cinjenicom da je 11. septembra po prvi put jedna zapadna zemlja bila podvrgnuta na svom tlu uzasnom teroristickom napadu kakav je isuvise dobro poznat zrtvama zapadnih sila. Taj napad ide daleko van onoga sto se ponekad naziva "teror odmazde" IRA ili Crvene brigade.
 
Terorizam 11. septembra je izazvao ostre osude sirom sveta i izlive saucesca za nevine zrtve. Ali sa kvalifikacijama.
 
Medjunarodna Gallup anketa krajem septembra je nasla malo podrske za "vojni napad" SAD na Avganistan. U Latinskoj Americi, regionu koji ima najvise iskustva sa US intervencijama, podrska je isla od 2 posto u Meksiku do 16 posto u Panami.
 
Sadasnja "kampanja mrznje" u arapskom svetu je, naravno, takodje podstaknuta politikom SAD prema Izraelu-Palestini i Iraku. SAD je pruzila kljucnu podrsku za ostru izraelsku vojnu okupaciju, koja je sada u svojoj 35-toj godini.
 
Jedan nacin da SAD smanji izraelsko-palestinsku tenziju bio bi da prestane odbijati pridruzivanje dugorocnom medjunarodnom konzensusu koji poziva na priznavanje prava svih drzava u tom regionu da zive u miru i bezbednosti, ukljucujuci tu i palestinsku drzavu u trenutno okupiranim teritorijama (mozda sa manjim i medjusobnim prilagodjavanjima granica).
 
U Iraku je decenija ostrih sankcija pod pritiskom SAD ojacala Sadama i dovela do smrti na stotine hiljada Iracana mozda vise ljudi "nego sto su pobila sva takozvana oruzja masovnog unistenja tokom citave istorije", napisali su vojni analiticari Dzon i Karl Muler u listu Foreign Affairs 1999. godine.
 
Sadasnja opravdanja Vasingtona za napad na Irak imaju daleko manje kredibilnosti nego kad je predsednik Bus br. 1 pozdravljao Sadama kao saveznika i trgovinskog partnera nakon sto je iracki lider pocinio najgore brutalnosti kao u Halabja, gde je Irak napao Kurde sa bojnim otrovom  1988. godine. U to vreme ubica Sadam je bio mnogo opasniji nego danas.
 
Sto se tice napada SAD na Irak, niko, ukljucujuci tu i ministra odbrane Donalda Ramsfelda, ne moze realisticki da pretpostavi mogucu cenu i posledice.
 
Radikalni islamisticki ekstremisti se sigurno nadaju da ce napad na Irak ubiti mnoge ljude i unistiti veliki deo zemlje, sto ce pruziti regrute za teroristicke akcije.
 
Oni verovatno pozdravljaju "Busovu doktrinu" koja proklamuje pravo napada na potencijalne pretnje, koje su prakticno bezgranicne. Predsednik je to osudio: "Ne moze se reci koliko ce ratova biti potrebno da se osigura sloboda u otadzbini". To je tacno.
 
Pretnje su posvuda, cak i kod kuce. Recept za beskrajan rat predstavlja daleko vecu opasnost za Amerikance nego prepoznati neprijatelji, iz razloga koje teroristicke organizacije vrlo dobro razumeju.
 
Pre dvadeset godina, bivsi sef izraelske vojne obavestajne sluzbe, Jehosafat Harkabi, takodje vodeci Arabista, je naglasio da je to jos tacno. "Ponuditi casno resenje Palestincima, uz postovanje njihovog prava na samoopredelenje - to je resenje problema terorizma", rekao je on. "Kad vise ne bude mocvare nece biti ni komaraca".
 
U to vreme, Izrael je uzivao prakticno imunitet od odmazde unutar okupiranih teritorija koje je trajalo sve do vrlo nedavno. Ali Harkabijevo upozorenje je bilo odgovarajuce, a ta lekcija se primenjuje generalnije.
 
Mnogo pre 11. septembra shvaceno je da sa modernom tehnologijom bogati i mocni gube svoj skoro monopol nad sredstvima nasilja i mogli bi ocekivati da trpe zlocine na domacem tlu.
 
Ako Amerika insistira na stvaranju jos mocvara, bice jos vis ekomaraca, sa zastrasujucim mocima za unistenje.
 
Ako Amerika posveti svoja sredstva isusivanju mocvara, pobrinuvsi se za korene "kampanja mrznje", ona moze ne samo smanjiti pretnje s kojima se suocava vec i oziveti ideale koje propagira i koji nisu van domasaja ako Amerikanci izaberu da ih ozbiljno shvate.
 
Americki akademik Noam Comski je i autor bestselera 11. Septembar.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2002 beograd.com. All Rights Reserved.