Novi svetski poredak
pise Bob Djurdjevic

29.08.2000

Novi svetski poredak i Srbi - Deo XLVII

AMERICKA NASPRAM SRPSKE "DEMO FARSE"

FENIKS, 28. juli 2000. - Za vreme mog skorasnjeg puta u Srbiju mogao sam da vidim da ovih dana "svi" pozivaju na ostavku Slobodana Milosevica. Sto je razumljivo, s obzirom na razaranje, siromastvo i genocid pocinjen protiv srpske nacije u 90-im godinama.

Daleko od toga da branim coveka koga sam javno osudio jos u avgustu 1990., u vreme kada je objektivno uzivao podrsku oko 90%, ili vise, srpskog izbornog tela.

Ili ste zaboravili tu fazu nacionalne euforije? Ako ste Srbin koji je bio dovoljno star da glasa u avgustu 1990., pogledajte se u ogledalo, prekrstite se na pravoslavni nacin sa tri prsta i odgovorite iskreno na sledece pitanje: Za koga biste glasali tada? Za koga JESTE glasali u decembru 1990.?

Odgovor ovog pisca: "Za svakoga osim za Milosevica." Jer je Milosevic bio osoba koju sam sreo i licno poznavao do tada. Cak se i moj pokojni otac tada ljutio na mene sto sam u to vreme kritikovao ovog popularnog srpskog lidera.

Ipak sam ponovio to misljenje 1994. kada je Milosevic izdao bosanske i krajiske srbe. A narocito nakon dejtonske izdaje 1995. godine.

Ali sada, kad pro-zapadni srpski opozicioni vazali ponavljaju, kao papagaji, zahteve Bila Klintona i Medlin Olbrajt, kazem: "Stani malo, srpski narode. I razmisli o alternativama."

Jer samo srpski narod, zrtva i Milosevica i Novog svetskog poretka, a ne ratni zlocinci Klinton, Olbrajtova i drugi NATO lideri, ili njihovi poslusni vazali medju nekim srpskim opozicionim liderima, mogu da odluce kada je vreme da se promeni predsednik. I kako...

Mozete li da zamislite nekog srpskog lidera kako pozira reporterima sa jednim od Hitlerovih glavnih pomagaca - nakon sto je Luftwaffe 6. aprila 1941. bombardovala Beograd i ubila na stotine civila? Ne, ako se on nadao da ce dugo biti srpski lider, je li tako?

E pa, 17. decembra 1999. tri potencijalna srpska lidera - Zoran Djindjic, Milo Djukanovic i Vuk Draskovic uradili su upravo to na sastanku u Berlinu (kako odgovarajuce!) sa neoptuzenim ratnim zlocincem Medlin Olbrajt, americkim ministrom spoljnih poslova. I to su uradili jos nekoliko puta od tada.

Djukanovic je izgleda cak pozirao s njom u privatnoj hotelskoj sobi. "Njegovoj ili njenoj?" pisalo je ispod fotografije na Truth in Media web sajtu.

25. februara je "Njegova sramota," vladika Artemije uradio isto to u Vasingtonu. On je pocastvovao srpske kasape svojim prisustvom i potcinjenoscu. I jos je ponovio isti sramotni akt nekoliko puta od tada, ukljucujuci tu i krajem jula ove godine.

Srbi imaju dugo pamcenje kad su u pitanju izdajice i vazali. Pocev sa Vukom Brankovicem. I ukljucujuci i srpske M&M - Milosevicai Miru Markovic.

Tako da, ukoliko se pre izbora ne pojavi neiskompromitovana srpska patriotska alternativa, Srbi ce mozda morati da biraju izmedju vragova koje poznaju (Milosevic i Markovic M&M) i onih koje ne poznaju (Milo i Medlin M&M).

Srpski M&M su prodali Bosnu i Krajinu. M&M Novog svetskog poretka zele da zgrabe celu Srbiju. Bas kao sto je Jeljcin pokusao da proda Rusiju i Srbiju Zapadu, pre nego sto mu je prosle godine nakon izdaje Kosova dato da bira da li ce napustiti Kremlj sa ili bez glave na ramenima.

On je izabrao mudro. Sto se vidi po tome sto ga je Vladimir Putin zamenio na vlasti bez prolivanja krvi.

Pa da rezimiramo sta je to Novi svetski poredak. U svojoj idealnoj formi Novi svetski poredak nije toliko razlicit od komunisticke verzije koju su Srbi iskusili na sopstvenoj kozi. To je plutkoratski svet u kome je novac Bog i krajnje sve. To je svet koji ozakonjuje drzavni terorizam, kao u slucaju NATO-vog bombardovanja Srbije.

Sto znaci: primanje saveta od totalno korumpiranih rezima, kakav je danasnji Vasington, je recept za katastrofu. Ako sumnjate, samo pitajte onih 62% Amerikanaca koji su glasali svojim nogama protiv Klintonove Amerike - time sto se nisu pojavili na glasackim mestima na kongresnim izborima 1998.

Poslednji americki izbori, 3. novembra 1998., bili su veliki zev - mnogo buke ni oko cega. Pa ne bas ni oko cega. Ali skoro. Samo 38% odraslih Amerikanaca sa pravom glasa potrudili su se da ubace svoje glasacke kuglice, prema izvestaju lista New York Times od 5. novembra 1998. Bio je samo jedan jasan pobednik u poslednjem poglavlju americke "demo farse". Njegovo ime je gdja Apatija.

Svugde gde covek pogleda ovih dana po politickom spektru, vidi dva favorita koji se trkaju za istog vlasnika stale - za "pirane" iz Vol Strita. Dzordz V. Bus protiv Al Gora. Bob Dol protiv Bil Klintona. Dzordz Bus stariji protiv Bil Klintona. Itd.

Pocev sa balkanskim ratovima, preko pomoci Vol Stritu u vezi Meksika 1995.godine, Dol je, na primer, podrzao Klintona po svakom pitanju spoljne politike. Kao i toboznji Republikanski lideri, senatori Trent Lot i Dzon Mek Kejn.

Sa "konzervativcima" kao sto su gornji Republikanci, koji pozdravljaju Klintonovo bombardovanje Iraka, Srbije, Sudana ili Avganistana, kome su potrebni "liberali," kao sto je Al Gor?

Nema tu niceg novog. Ubrzo nakon sto je Bil Klinton porazio Dzordza Busa starijeg na predsednickim izborima 1992., ovaj pisac je morao da putuje u Evropu poslom. Gde god je isao, a narocito u bivsoj Jugoslaviji, narod je zeleo da zna kakva se promena u spoljnoj politici moze ocekivati?

"Bas nikakva," odgovarao bih ja. "I Klinton i Bus su se trkali za iste vlasnike stala. Stvari mogu da se promene samo nagore." (posto su mnogi skorasnji ratovi ili zapoceti ili se eskalirali kada je neki Demokrata dosao u Belu Kucu).

Skoro osam godina kasnije ljudi me pitaju isto pitanje. Samo u obrnutom smeru. Kakvu promenu mogu ocekivati ako Dzordz Bus junior, "Dabija," pobedi na izborima za predsednika u novembru?

A moj odgovor je isti kao i 1992. godine. "Bas nikakvu. I Gor i 'Dabija' su u trci za iste vlasnike stala."

Nakon sto je Dabija 25. jula zvanicno izabrao Dika Cejnija za buduceg potpredsednika, mogu ponovo da dodam na to da "stvari mogu da se promene samo nagore." Kao sto sam to rekao i 1992. (Kao da stvari mogu da odu nagore, narocito na Balkanu, je li tako? ).

Ovog puta, medjutim, ne morate verovati samo meni. Dzastin Raimondo, urednik i direktor sajta www.Antiwar.com, rekao je skoro istu stvar u svom clanku "Dik Cejnijevi i Busovi ostali ratni huskaci." On je autor i kolumnista ciji se tekstovi nasiroko objavljuju u Americi. Evo nekih odlomaka iz Raimondovog teksta o "Cejniju et. al.":

Dik Cejnijevi i Busovi ostali ratni huskaci

"Dik Cejnijev uspon na mesto broj dva u Republikanskoj stranci puno nam govori o vrsti spoljne politike koju mozemo ocekivati ako Dabija dospe u Belu Kucu. Za pocetak, to znaci da ce SAD biti na Balkanu zauvek. Kao direktor kompanije Halliburton, Cejni je bio medju glavnim profiterima Kosovskog rata: Brown & Root, podrzunica kompanije Halliburton u Hjustonu, dobila je ugovor za obezbedjivanje smestaja, hrane i zabave americkih "mirovnjaka" bacenih usred te mocvare.

Zaista u mom ratnom biltenu na sajtu Truth in Media "Pentagon ceka dug put," poslatom iz Beograda 15. aprila 1999., istakao sam da je Pentagon dodelio ugovor vredan 1 milijardu USD, za 3-5 godina, kompaniji Dik Cejnija PRE NATO-vog bombardovanja (u februaru 1999). To je bio jos jedan dokaz da je NATO-vo bombardovanje Srbije bio slucaj UNAPRED SMISLJENE agresije Vasingtona i Londona, a ne "humanitarna misija" kako su zapadnoj javnosti govorili CNN, BBC i druge medijske grane Novog svetskog poretka ciji je princip rada "lazi i porici".

Da se vratimo odlomcima iz Raimondovih komentara o Busu i Cejniju:

"DABIJA-DABIJA-DABIJA-DOT-RATNIHUSKAC-DOT-COM: POTEMKINOVO SELO

Tri spoljnopoliticka strucnjaka koji se uvek spominju u vestima o Dabijinom Kabinetu u senci su: Kondoleca Rajs, Pol Volfowic i Dik Cejni. Gdja Rajs, bivsi prorektor Stanford Univerziteta i savetnik nizeg ranga Dabijinog oca, cesto se navodi kao sef ove politicke grupe, buduci ministar spoljnih poslova - ali ovo je prica koju pricaju Busovi, a ona se ne uklapa bas sasvim. Kao i sve drugo u Busovoj kampanji, spoljnopoliticki "tim", kojeg su sastavili kandidat i njegovo osoblje zaduzeno za kampanju, imaju sva obelezja klasicnog Potemkinovog sela - laznu fasadu podignutu da impresionira one koji se ne trude da poblize gledaju. Pa onda, hajde da malo poblize pogledamo odgovore Busovih Ludoj Medlin.

SVE U PORODICI

Rajs je pocela kao student muzike na univerzitetu Stanford, ali je skoro bila iskljucena sa fakulteta zbog ocena, na sta se prebacila na studije o Sovjetskom Savezu. Rajsova se zainteresovala za svoju specijalnost studija o Sovjetskom Savezu kao student Dzozefa Korbela, oca ministra spoljnih poslova Medlin Olbrajt. E sad, evo interesantne koincidencije koja podvlaci urodjenu prirodu spoljnopoliicke elite: koliko ce se drugacijom od Lude Medlin ispostaviti ministar spoljnih poslova Rajs? Hocemo li nju za dve godine nazivati Luda Kondolenca?

ISTORIJA MEDIOKRITETA

Posto je nasla udobno mesto za sebe, gdju Rajs je brzo za rucicu uzeo Huverov Institut, vojno utvrdjenje Dzordz Sulc/Behtel krila Republikanske spoljnopoliticke elite, gde se ona brzo uspela u rangu. Kao jedina osoba koja nije bezbojna, i zensko uz to, u administraciji posvecenoj "afirmativnom pristupu" (ako ne i akciji), njena vidljivost je bila velika. Ali nema nicega u rezimeu Rajsove sto bi nagovestilo da je ona teska kategorija kakvom je Busovi opisuju. Vrh njene akademske karijere dostignut je objavljivanjem njenog magnum opus-a 1984., `Sovjetski Savez i cehoslovacka vojska, 1948-1983: Nesigurna vernost`, sto je disertacija koja ne ukazuje nista vise o njenim sposobnostima za buduceg ministra spoljnih poslova nego njen kasniji neimpresivni doprinos antologiji nemackog ponovnog ujedinjenja.

STA SE DESAVA?

U prvoj Busovoj administraciji gdja Rajs je bila autor cije politicke inicijative nisu bile poznate, a u medjuvremenu njena karijera prorektora u Stanfordu nije je bas katapultirala na medjunarodnu scenu. Dakle, sta se desava? Kako mozemo da objasnimo ovaj cudni jaz izmedju stvarnih dostignuca Rajsove i grandiozne buducnosti koju za nju planiraju Busovi operativci kampanje?"

CIJI NACIONALNI INTERES?

Sa svojim vezama sa teksaskim naftnim baronima, i svojim politickim vezama, Cejni se sprema, sa ostatkom naftne industrije, da zaradi na Velikoj bonanci kaspijske nafte. Cejni je na celu napora da se opozove americki zakon koji zabranjuje pruzanje pomoci nedemokratskim rezimima kao sto je vlada Azerbejdzana. Ta centralnoazijska drzava, kojom vlada neostaljinisticki diktator, je mesto gde se nalazi velika kolicina nafte; to je takodje i kljucna veza u shemi naftnih kompanija da izgrade transbalkanski / transkavkaski naftovod da dovedu njen proizvod na trzista u Zapadnoj Evropi. Moze li iko da sumnja da ce "svadja izmedju dalekih naroda o kojima mi ne znamo nista" u tom problematicnom regionu iznenada ukljuciti "vitalne" americke "nacionalne interese"? Dok se ruska vojska bori protiv islamskih pobunjenika u Dagestanu, a Jermeni i Azeri pozivaju SAD i/ili NATO da intervenisu, izgledi da Dzordz Dabija dospe u Belu Kucu pocinju da poprimaju jasno zloslutni aspekt.

TEORIJA I PRAKSA

Nekada, ne tako davno, spona izmedju korporacijskih interesa i americke spoljne politike bio je daleko suptilniji. U ovim dekadentnim danima imperijalnih ekscesa, medjutim, postoji paganska besramnost u neprikladnom spektaklu obrtnih vrata izmedju korporacijskih i vladinih institucija. Covek kao Cejni, koji se tako brzo i lako od glavnog ratnog huskaca pretvara u glavnog direktora velike medjunarodne korporacije, savrseni je simbol establismenta Republikanskog doba Dzordza Dabije. Ako je Volfovic glavni teoreticar ove merkantilisticke dogme koja izjednacava neiskoriscena naftna polja sa "nacionalnim interesima," onda je Cejni njen glavni prakticar - i medju najuspesnijima.

DOLAZENJE DO SRZI STVARI

Naftne kompanije predvidjaju naftovod koji ce nositi njihov proizvod preko Istocne Evrope do musterija na Zapadu - a za albanski kraj te transbalkanske rute vec su se pobrinuli. Firma Brown & Root, podruznica kompanije Halliburton u Hjustonu, dobila je ugovor da izgradi kasarne ne samo u Bosni, vec i na Kosovu i u Albaniji; oni su jedni od onih koji su najvise direktno imali koristi od ovog rata. Dok je Volfovic potpisivao reklame za novine koje zahtevaju uvodjenje americkih kopnenih trupa na Kosovu, Halliburton je bila zauzeta izgradnjom i opremanjem rejona koncentracije u Albaniji.

PRATITE NOVAC

Neokonzervativni intelektualci, kao Volfovic, trose milione reci da dokazu uvek nanovo neophodnost svoje politike, neizbeznost trajnog rata radi trajnog mira, dok aktivisti drugog i treceg reda, kao Vilijam Kristol, proglasavaju vrline "dobrocudne svetske hegemonije." Ali se na kraju to svodi na takve vulgarne stvari kao sto su margina profita firme Halliburton i cena nafte. U eri u kojoj se ratovi vode u ime maglovitih i neverovatnih ideala, kao sto su "ljudska prava" i "multikulturalizam," sigurno je kladiti se na to da pratite novac. To svaki put upali."

E sad, redovni citaoci kolumni ovog pisca su mozda primetili do sada zapanjujucu slicnost zakljucaka, koji se baziraju na RAZLICITIM CINJENICAMA, sa zakljucicma do kojih je dosao g.Raimondo.

Koincidencija? Da. Zbog cega je to jos i kredibilnije. Ja nikad u zivotu nisam video g. Raimonda, niti sam ikada progovorio s njim rec, niti sam razmenio pismene poruke sa g. Raimondom. U stvari, jedini razlog da sam saznao za gornji tekst je taj sto mi ga je poslao jedan citalac sajta Truth in Media, impresioniran slicnostima nasih stavova i analiza.

Dakle, s obzirom na takve primere "demokratije," ili americke naspram srpske "demo farse," kakav izbor bi trebalo da naprave jugoslovenski glasaci 24. septembra 2000. u prvim direktnim predsednickim izborima u istoriji zemlje?

Ovom piscu su mnogo puta postavili to pitanje, i tokom njegove "Tour de Serbia" u septembru 1999. kada je obisao osam gradova, i "uzivo" osobe koje su posecivale njegova predavanja u Srbiji ili drugde sirom sveta od tada. Ili putem e-mail poruka i/ili licne komunikacije.

Ja sam odbio da odgovorim na to. Sto znaci, odbio sam da stanem i na jednu stranu u srpskoj politici. Za sada.

Prvo, jer, iako sam Srbin rodjen u Beogradu, sa porodicnim korenima koji idu cak do Bitke za Kosovo, ja nemam pravo glasa u Srbiji!

Slucajno mislim da je to sramota. Narocito s obzirom na sve manji broj stanovnika Srba sirom sveta; i zbog genocidnih ratova i sankcija Novog svetskog poretka, i preko dobrovoljnog CNN-Coca-Cola-McDonald's "kotla pretapanja" u koji su mnogi mladi Srbi zeljni da uskoce. Sto vise, to bolje, mislili biste da ce biti stav odgovorne srpske vlade

Ako Srbi zele da prezive kao nacija, oni moraju da uce od Jevreja o nacinu tretiranja dijaspore. Ravnopravno! (ako ne i vise, posto Jevreji u dijaspori generalno su imali vise ekonomske moci nego Jevreji u Izraelu. Ne bi bilo ni Izraela da nema jevrejske dijaspore).

Svaki Srbin, bilo gde da je na svetu, trebalo bi da bude srpski drzavljanin, sa istim pravima i privilegijama kao i oni koji zive unutar drzavnih granica.

Sve dok mi, Srbi iz dijaspore, ne dobijemo takva prava i privilegije, ja zadrzavam privilegiju da ostanem nem. U znak protesta!

U medjuvremenu, molicu se Bogu da je narod iz koga smo potekli ja i moja porodica, dovoljno mudar da izabere svoj buduci kurs. I da je takva buducnost jedno od bogobojazljivih pravoslavnih spasenja, a ne potraga materijalistickog Novog svetskog poretka za nagradama "Zemaljskog carstva" sveta CNN-Coca-Cola-McDonald's.

Bez obzira na to da li ja, i drugi Srbi u dijaspori, dobijemo nase pravo po rodjenju da glasamo 24. septembra 2000., ja cu se moliti za Srbiju tog dana. Prorocki je to 18-mesecna godisnjica pocetka NATO bombardovanja, Novog Dana sramote (24. mart 1999.)

Da li je Srbiji potreban neki veci znak od Boga o tome koliko je vazno ovo glasanje?

 

[ Prethodni clanci ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.