|
pise Bob Djurdjevic
20. februar 2001.
Novi svetski poredak i Srbi
Plutokrate Novog svetskog poretka
Na grubom znaku ispisanom rukom na oronuloj zgradi u Istocnom Berlinu, nedaleko od bivseg prelaza "Kontrolni punkt Carli" koji je nekad delio Zapad i Istok, pisalo je sledece u julu 1995.:
"Granica nije izmedju ljudi, vec izmedju vrha i dna". Implikacija? Zid je mozda srusen, ali klasne razlike ostaju.
Nigde ovo nije izrazenije nego u SAD. Ovde bogati postaju jos bogatiji, siromasni siromasniji, a Velika americka podela izmedju onih koji "imaju" i onih "koji nemaju" sve je veca i dublja poslednjih 30 godina.
Udeo u nacionalnom bogatstvu onih 1% Amerikanaca sa vrha povecao se sa 22% na 42% izmedju 1979. i 1996., prema kongresmenu Dejvidu Obeju, demokrati iz Viskonsina. Onih pola odsto americkog stanovnistva sa vrha je dozivelo skok svog bogatstva za 24% tokom perioda oslobadjanja od drzavne kontrole 80-ih godina - takozvane ere "Reganomije". Onih 1% sa vrha je steklo 12%; najvisih 5% je povecalo za 9%, dok je najnizih 60% Amerikanaca pretrpelo ukupan pad svoje neto vrednosti.
Ukupna primanja oko 30 direktora velikih americkih korporacija skocila su sa 44 puta vise od prosecne radnicke plate u 1965. godini, na 212 puta vise u 1995. godini, sto je blisko pratilo spektakularni skok berze, prema pregledu lista Wall Street Journal.
Tako dok Wall Street proslavlja, Glavna ulica posrce pod teretom korporacijskog smanjenja. Nije ni cudo da su SAD sada na celu svih razvijenih zemalja po stopi najvisih 20% prihoda u poredjenju sa najnizom stopom od 20% (11), prema K.K. Ashusito. Japan, s druge strane, ima najnizu stopu (4) medju industrijalizovanim zemljama, sto implicira ravnopravniju podelu nacionalnog bogatstva.
Sta znaci takva povecana koncentracija americkog bogatstva? Jednom recju - nevolje!
Prvo, ona nagovestava da je amerciko drustvo vise plutokratija nego demokratija. Drugo, ona znaci da se istorija ponavlja. A oni koji ne uce iz istorije osudjeni su da je ponavljaju - na svoju stetu.
Istorija se ponavlja? Da. Nekoliko puta.
Arnold Tojnbi, britanski istoricar, bio je mozda prva osoba koja je jasno definisala Industrijsku revoluciju, u nizu predavanja na Oksfordskom univerzitetu, 1880-1881. Njegova razmisljanja su posthumno objavljena 1884. godine, u knjizi pod naslovom "Predavanja o Industrijskoj revoluciji u Engleskoj".
Mnogo onoga sto se odigralo u Britaniji u 18. i 19. veku sada se desava u SAD pod barjakom Novog svetskog poretka. Pre jedan vek bogati su postali jos bogatiji, siromasni jos siromasniji, a rezultirajuce socijalne nepravde su dovele do nastanka ideologija kao sto su marksizam i komunizam, izmedju ostalog. One su takodje dovele do nekoliko revolucija i dva svetska rata. Mi se danas suocavamo sa istim izgledima.
Razlog? Uzmimo koncentraciju bogatstva, na primer. 1881. godine, 2.512 Engleza je posedovalo pola zemlje u Ujedinjenom Kraljevstvu, kaze Tojnbi. Tokom 1980-ih 2,5 miliona Amerikanaca sa vrha je zaradilo isto koliko i 100 miliona sa dna.
1696. godine oko cetvrtina stanovnistva Engleske zivela je u gradovima, dok su tri cetvrtine zivele na selu. Kako je poljoprivreda bila dominantna privredan delatnost pre Industrijske revolucije, ovo je jos znacilo i da je tri cetvrtine Engleza moglo da se izdrzava od zemlje na kojoj su ziveli.
Do 1760., medjutim, samo polovina stanovnistva je zivela na selu. A 1881., kad je Industrijska revolucija bila u punom zamahu, samo jedna trecina je zivela u ruralnim oblastima, dok je dve trecine od 9 miliona stanovnika Engleske zivelo u gradovima.
Ne mora da znaci da je ovo bilo prirodno ili dobrovoljno pomeranje stanovnistva. U svojim predavanjima Tojnbi je opisao mracnu stranu revolucije. Koristeci svoje ekonomsko bogatstvo da kupi politicku snagu u britanskom parlamentarnom sistemu, sicusna manjina mocnih zemljoposednika i novopecenih industrijalaca isterala je farmere sa zemlje, prisiljavajuci ih da odu u bukvalno ropski rad u njihovim fabrikama. Oni su to uradili ili otkupljujuci zemlju osiromasenih seljaka po veoma niskim cenama, i/ili donoseci zakone u Parlamentu koji su doveli do osipanja opstinske zemlje ("zemljoposednika").
Tojnbi poredi ovaj proces sa situacijom u Francuskoj i Pruskoj, koje nisu imale parlamentarnu demokratiju. Zemljoposednici i/ili industrijalci tog vremena, prema tome, imali su malo politicke vlasti.
Sada, hajde da zastanemo za trenutak sa ovom lekcijom iz istorije i razmotrimo sta se desavalo u Britaniji pod Margaret Tacerovim slavnim procesom privatizacije 1980-ih godina. I sta je trenutno u toku u Francuskoj, Nemackoj, i nekoliko drugih industrijskih zemalja.
Javnosti se govori da je sva privatizacija dobra, jer privatna preduzeca mogu navodno da rukovode ovim kompanijama efikasnije nego vlade. Mozda. Ali po koju cenu? I sto je jos vaznije - u ciju korist?
Ocigledno u korist NOVIH deonicara ovih privatnih preduzeca. Ali sta je sa interesima bivsih vlasnika - naroda? Covek ne cuje mnogo debata na tu temu, zar ne?
S obzirom na to da je pre Industrijske revolucije zemlja bila ekvivalent danasnje industrijske imovine, zar onda ne postoji tekuci talas privatizacije u industrijskim drustvima slican onome koji se dogodio u Engleskoj tokom Industrijske revolucije? Industrijski radnici u razvijenim zemljama postaju sve siromasniji kao sto je to bio slucaj sa engleskim farmerima, dok se industrijska proizvodnja pomera ka trzistima jeftine radne snage.
Tako se cini da su Novi svetski poredak i ono najgore od engleske Industrijske revolucije u 19. veku "déjà vu nanovo", recima Jogija Bere.
Oh, ali narod sada dobija sansu da otkupi deonice u kompanijama koje se privatizuju, reci ce neki.
Tacno. Ali cak i tada, uglavnom po naduvanim cenama. Jer, berzansko trgovanje, gde arhitekte Novog svetskog poretka "slucajno" biraju da stave nasu privatizovanu javnu imovinu, i to rade iste one institucije koje poseduje sama elita Novog svetskog poretka.
Ali jos bolja pogodba je cinjenica da oni dobiju prvu pukotinu da kupe NASU drzavnu imovinu PO NISKIM CENAMA. Dok mi, NAROD, BIVSI vlasnici - sada razvlasceni od strane nasih potkupljenih poltiicara - dobijamo sansu da otkupimo takvu privatizovanu imovinu, to je obicno po naduvanim cenama. Plus provizija, naravno, koju moramo da platimo institucijama ciji je vlasnik Novi svetski poredak a koje usle na pocetku ovih poslova.
Zvuci poznato, s obzirom na ono sto sada znate da se dogodilou Engleskoj u proslom veku?
"Sto se stvari vise menjaju, sve su vise iste", napisao je Alfons Kar 1849. godine.
Ne sasvim. Ponekad su gore... U Rusiji, na primer, privatizacija koju je nametnula americka elita rezultirala je u masovnom pljackanju imovine ruskog naroda od strane mafije Borisa Jeljcina, ruskih novih kvislinga. Jeljcinove plutokrate Novog svetskog poretka, prema mojim moskovskim medijskim izvorima, prebacile su oko 500 milijardi USD u zapadne banke.
U medjuvremenu, koliko je Zapad investirao u svoju toliko oglasavanu "demokratizaciju Rusije?"
Ukupno 5 milijardi USD od kraja hladnog rata, prema izvestajima Ujedinjenih nacija i Svetske banke.
Znaci, 500 milijardi USD napolje, 5 milijardi USD unutra. To je neto efekat zapadnih "reformi" na Rusiju.
Drugim recima, ako narod na Zapadu i Istoku varaju njihove vladajuce elite, bas kao sto je to bio slucaj sa siromasnim engleskim farmerima u proslom veku - a to je nesumnjivo slucaj sada sa nama - onda je ono sto su plutokrate Novog svetskog poretka, "Princevi 20, veka" uradile Rusiji najnecuveniji slucaj kolonijalne eksploatacije od kad se britanska vladavina zavrsila u Indiji.
Za razliku od siromasnih engleskih farmera, ili kolonizovanih podanika Britanskog Carstva, danasnji Homo Sapiens ima neka sredstva za sopstveno spasenje a da ne mora da zapocne svetske ratove. To se zove PC i Internet.
U svojoj potrazi za globalnim profitom, svet industrijalaca je takodje smislio i orudje za sopstvenu destrukciju.
"Internet je veoma los za vas. Svako ko ima PC i 800-broj moze da postane distributer sirom sveta" , upozorio je Majk Cizman, bivsi direktor u IBM, upozorio je vrednog korporacijskog klijenta.
To su dobre vesti. Lose vesti, medjutim, su da cak ni PC ni Internet ne mogu da spasu Ameriku od raspadanja. U stvari, oni mogu da ubrzaju njenu dezintegraciju.
"Ono sto se desava u Bosni desice se i u SAD", rekao je ovom piscu jedan americki veteran sa puno odlikovanja u novembru 1995. Zasto bi se SAD raspale?
Dva razloga: Prvo, demografske snage slicne onima koje su razdvojile Bosnu prisutne su i u SAD. Drugo, u toku je tehnoloska revolucija koja ce ubrzati ovaj proces i zauvek izmeniti nacin na koji razmisljamo i radimo. Samo jedna vrsta zemlje je otporna na secesiju - homogena jednonacionalna drzava. SAD to nisu. Namerno nisu, kako se ispostavlja (vidi ranije kolumne ovog pisca o imigraciji).
Americke plutokrate su ubrizgale potencijalne stimulativne elemente u nacionalnu smesu ove drzave. Destruktivni efekti ovog 30-godisnjeg procesa opisani su u odlicnoj knjizi koja se bavi temom americke imigracije, "Strana drzava", urednika casopisa Forbes, Pitera Brajmloua, koji je rodjen u Britaniji.
Autor objasnjava veoma jasno zasto je ekplozija imigracije od 1965. godine dovela do "obraonjavanja Amerike", "demografskog dogadjaja seizmickih srazmera". I zasto koreni imigracije leze u ekonomskim interesima liberalne elite.
Naime, manje placeni imigranti ne samo da istiskuju lokalne radnike; oni pomazu da se smanje plate lokalnog stanovnistva prostom konkurencijom za posao.
Pobednici, naravno, su poslovna i drzavna elita koja poseduje i rukovodi velikim korporacijama. "Princevi 20. veka" su nova aristokratija Novog svetskog poretka.
Gubitnici, naravno, su "obicni Amerikanci". Oni su "plebs" Novog svetskog poretka. Oni su ti koje je elita opteretila najvecim nacionalnim dugom u istoriji sveta u naporu da stvori iluziju prosperiteta i blagostanja.
Kad jednom ova "piramidalna shema" kolabira, kao sto neizbezno mora, nedavni gradjanski protesti u Albaniji ce izgledati kao decja igra u poredjenju sa snagom s kojom ce "obicni Amerikanci" udariti na verziju aristokratije Novog svetskog poretka "oporezivanja bez zastupanja".
[ Prethodni clanci ]
|
|