|
pise Bob Djurdjevic
27. februar 2001.
Novi svetski poredak i Srbi
Sta je jedan trilion ovamo, jedan trilion onamo
8. marta 1999. list Wall Street Journal je objavio uvodni clanak "Obmana o dugu". Ovaj clanak je mogao biti nazvan i "Sta je jedan trilion ovamo, jedan trilion onamo...?" Ili: "Sta je jedan jeftini triliona ovamo, jedan jeftini trilion onamo... U poredjenju sa trostrukim uzbudjenjem od stvaranja na trilione novca ni iz cega?" Jer njegova poruka je bila: "Dug je dobar: Sto vise dugujete, vise imate".
Samo gramzivi bankar koji ima posla sa lakovernim klijentom moze hladnokrvno da predlozi takvu idiotariju. Ili korumpirani finansijski pisac koji zalaze uvodne clanke kao reklame za bankare?
Da je neki "normalni" americki biznismen iz Glavne ulice rekao da je dug dobar, da je sto vise dugujete to bolje po vas, on bi bio izbacen iz grada, iz bilo kog grada u SAD, kao besan pas. Ili izveden na glavni trg grada za javno prikazivanje i ismejavanje, pre nego sto bi bio ovekovecen u bronzi kao Statua morona.
Osim u Vol Stritu. To je mesto gde je normalno govoriti ludo; gde je ludo raditi normalno; i gde se bronzane statue morona duboko postuju kao Zlatna telad. Ludo, normalno, bronzano ili zlatno...Bogati, siromasni, stidljivi ili hrabri... Na Vol Stritu se sve moze prodati. Cak i lek od zmijske masti za drzavni dug. Potrebne su samo skitnice koje nude mediji.
"Naravno, (vlada) SAD mora da plati kamatu (bankarima Vol Strita), koja dolazi iz godisnjeg budzeta", konacno je priznao Journal, tek kasnije u svom uvodnom clanku, ali samo nakon sto je prvo velicao vrline nacionalnog duga. "Ali pa sta?"
Ali pa sta? Pa sta sto oko 243 milijarde USD ide pravo iz dzepova americkih poreskih obveznika na racune duznika, prema Kongresnom budzetskom birou (kojeg je Journal citirao), samo za servisiranje naseg duga od 3,7 triliona USD? To je vise novca od SVIH prihoda od poreza koje je Ujak Sem prikupio u 1998. od cele Korporacijske Amerike (189 milijardi USD).
Cekajte malo, mogli bi da kazu zvanicnici Ministarstva finansija SAD. Americki drzavni dug je bio 5,6 triliona 1998. godine, a ne 3,7 triliona, prema njihovim dokumentima. A kamata koju je vlada platila prosle godine bila je 364 milijarde USD, a ne 243 milijarde.
Vidite na sta mislim? Sta je jedan trilion tamo, jedan trilion ovamo, kad trosite tudje trilione? Razlika izmedju cifri duga koje iznosi Kongresni budzetski biro i onih od Ministarstva finansija bila je skoro dva triliona dolara.
Tako smo mi prionuli na posao da sredimo sve ove kongresne i bankarske trilione na racun poreskih racuna gradjana SAD. I ono sto smo otkrili bilo je da je od arogancije medija Vol Strita veca samo njihova prevara.
"Nemam predstavu odakle ova cifra (Kongresnog biroa) od 3,7 triliona?" rekao mi je u e-mail poruci portparol Biroa za nacionalni dug americkog Ministarstva finansija. "'Trzisni' deo duga se smanjio na 3.295 milijardi od 28. februara 1999. ali je ukupan dug porastao na 5.622 milijarde".
Ovaj zvanicnik Ministarstva finansija je objasnio da oni koriste termin "trzisni" "da identifikuju one vrednosne papire koji se mogu kupiti i prodati na sekundarnom trzistu... bez obzira na to ko su prodavci i ko su kupci". On je dodao i licni komentar: "Ne znam zasto Kongres i administracija koriste termin '...u javnom vlasnistvu', osim sto je to mozda vise politicki pozitivno????"
Jasno. Ovaj portparol Kongresnog biroa, Henk Koks, jos je rekao da je razlika izmedju cifri o drzavnom dugu koje su izneli Kongres i Ministarstvo finansija nastala usled "ne-trzisnog" dela duga, da upotrebimo nomenklaturu Ministarstva finansija.
"Sta je to 'ne-trzisni' dug?"
"To je dug koji savezna vlada duguje samoj sebi. Na koji takodje placa kamatu", objasnio je Koks. On je ukazao na deo izvestaja Kongrsnog biroa iz januara 1999., u kome se kaze, izmedju ostalog:
"Ministarstvo finansija je takodje izdalo vise od 1,75 triliona USD u vrednosnim papirima na razlicite racune vlade, uglavnom specijalnih fondova. Najveci saldovi su u fondu socijalnog osiguranja (730 milijardi USD na kraju 1998. g.) i penzijskom fondu za drzavne civilne sluzbenike (461 milijarda USD). Ukupna imovina vladinih racuna raste priblizno u korak sa predvidjenim suficitima specijalnih fondova. Ovi fondovi otkupljuju vrednosne papire kad im je potrebno da plate beneficije; u medjuvremenu, vlada i placa i uzima kamatu na ove vrednosne papire".
Drugim recima, biti u vladinom biznisu "je zivot Rajlija". Kad ostanete bez novca, vi ga stvorite niotkuda. Ko ne bi voleo da moze da "pozajmi" od sebe, dok vam je racun u banci prazan, prostim stavljanjem svog potpisa na parce papira? Sto znaci, vi samo upisete sebi par triliona dolara-vrednosti, sredite da ih Ministarstvo finansija sankcionise kao "pravi novac", i u trci ste.
A ipak nam bankari i savezna vlada kazu da prakticno nema inflacije u americkoj ekonomiji, gde je Indeks potrosackih cena povecan za samo 1,75% u januaru. Na sta mi kazemo, besmislica! Dodajte 2,25 triliona "ne-trzisnog" duga kojeg je Ministarstvo finansija stvorilo niotkuda, u kalkulaciju, a onda posmatrajte tigrove iz Vol Strita kako se gube kao misevi u svojim rupama. Vecina debelih macora ne moze da prodje kroz otvor, naravno. Sto ce znaciti mnogo mrtvog mesa za one koji jedu debele macke.
Mozda je jedini drugi biznis u kome se "vrednost" moze slicno stvoriti niotkuda berza ponovnog otkupljivanja u Vol Stritu. Koji "normalni" americki biznismen iz Glavne ulice bi zeleo da kupi deonice svoje kompanije od samog sebe da bi "uvecao deonicarsku vrednost?" Samo onaj koji ima ambicije da bude izliven u bronzi jednog dana kao Statua morona. Jer, to je koriscenje zaradjenog novca svih deonicara u korist samo nekih (onih koji prodaju svoje deonice kompaniji) - bez stvaranja neke prave ekonomske koristi, bilo za kompaniju ili za ekonomiku drzave.
Ipak su americke drzavne kompanije protracile 222 milijarde USD na takve trikove samo u 1998. godini, prema izvestaju od 16. marta lista Investors Business Daily, a u 90-im godinama 882 milijarde USD. To je vise novca protracenog na ovu modu Vol Strita, sto sam ja nazvao "Korporacijske lutke kupusare", nego sto smatramo da je investirano u sve razvijene zemlje na svetu tokom istog tog perioda (831 milijarde USD - vidi "Dva lica Globalizma" i "Era beskrupuloznih plutokrata je opet tu").
A ipak, ovde imamo list Journal koji ne samo da aplaudira ponovnom otkupu deonica, koristeci sumnjive cifre Kongresnog biroa, vec ide i dalje da svojim maglovitim predvidjanjima jos vise zamraci pitanje javnog duga. "Najnovije kalkulacije Kongresnog budzetskog biroa prikazuju dug kao deo americke ekonomije koji rapidno opada ka svom niskom nivou posle drugog svetskog rata od 23,9% u 1974.", tvrdi urednik lista Journal.
Mozda. Ali koje to godine, ili koje decenije, ako uopste? Journal nije objasnio da je izvestaj Kongresnog biroa PREDVIDEO ono sto MOZE da se dogodi negde oko 2005. godine. Ako i ako i ako... sva njegova ruzicasta predvidjanja su prosla. Kao:
Ako nominalni americki BDP raste u opsegu 3,8% do 4,6% izmedju sada i tada (jeste li ikad culi od nekog iz Vasingtona da je ikad predvideo recesiju?) Ako inflacija ostane niska (u opsegu 1,7% do 2,1%) Ako nezaposlenost ne poraste iznad 5,7% Ako kamatne stope takodje ostanu niske (tj. 3-mesecni T-racuni na 4,5%) Ako sledeci americki predsendik nije lazov [samo se salim. S druge strane... J ]
Drugim recima, ako tipicna birokratska postavka bajkovitih pretpostavki prodje. Dok se stvarni drzavni dug povecao na ukupnu godisnju stopu od 5,2% izmedju 1989. i 1998. (prema ciframa samog Kongresnog budzetskog biroa), ova kongresna organizacija bi zelela da mi verujemo da bi on iznenada opao za ukupnu godisnju stopu od 8,4% u sledecih 10 godina? Nije ni cudo da su cak i neke vasingtonske birokrate molile da se distanciraju. Kao taj zvanicnik Ministarstva finansija.
"Ne znam kako je Kongresni biro razvio svoju projekciju...," rekao je on. "Cifre koje mi (u Ministarstvu finansija SAD) prikazujemo za drzavni dug i njegove komponente se baziraju na stvarnom 'prebrojavanju glava'. Mi ne radimo projekcije ovde u Birou (za drzavni dug), osim kad vlada pocinje da udara u plafon duga, a i onda su nase projekcije samo za par nedelja unapred; onda ih radimo za par dana unapred; a onda na sate i minute".
Interesantan uvid u to kako MInistarstvo finansija reaguje kada postane vruce. Ali da se vratimo "zabavi sa ciframa" lista Wall Street Journal... Najgori deo je sto je ovaj "ugledni" poslovni list sa najvecim tirazom u zemlji izabrao da IGNORISE sledeci odlomak iz izvestaja Kongrsnog budzetskog biroa:
"Posto ce specijalni fondovi i drugi vladini racuni kao celina nastaviti da rastu iako je predvidjeno da ce se suficiti nastaviti u totalnom budzetu, dug podlozan limitu ce nastaviti da raste do 2005., sa svog niova od 5,4 triliona na kraju 1998. Medjutim, predvidja se da ce u 2006. godini dug podlozan limitu padati, nakon sto dostigne svoj maksimalni nivo od 5,8 triliona".
Bingo! Dakle eto nase "razlike" od 2 triliona izmedju cifri Kongresnog budzetskog biroa i MInistarstva finansija, kako se bukvalno brise. Drugim recima, nema nikakve razlike! Samo otvorena prevara lista Journal njegovih citalaca i americke javnosti. A onda je ovaj "Bankarski glasnik" Vol Strita imao hrabrosti da kaze da je "drzavni dug, ukratko, politicko odvracanje... A sledeci put kad polticari tvrde da vam cine uslugu placajuci dug, recite im da zelite nazad svoj novac".
Da, kako da ne. A sledeci put kad vidite prodavca zmijske masti, povericete mu svoju zivotnu ustedjevinu? Ili glasati za njega da vodi zemlju ili kompaniju?
Mi imamo bolju ideju. Oni koji su pretplaceni na list Wall Street Journal treba da poslusaju njegov savet i da traze da im se vrati novac od pretplate. Na kraju krajeva, nigde u svom promotivnom materijalu nije Journal naveo da njegovi uvodni clanci predstavljaju, "ukratko, odvracanje od istine", ako smemo da ga parafraziramo. Barem kad se radi o pitanjima "hleba nasusnog" za jednog finansijskog izdavaca. Kao sto je ulagivanje bankarima.
[ Prethodni clanci ]
|
|