http://news.ft.com/ft/gx.cgi/ftcpagename=View&c=Article&cid=
FT37WM0WCKC&live=true&useoverridetemplate=IXL8L4VRRBC&tagid=Variables.tagid

16. mart 2001.

Cuvajte se pretnje od albanskog nacionalizma

Kosovska kampanja Zapada je postavila opasan regionalni presedan, kaze Mark Mazower

Pre jednog veka Makedonija je bila pod napadom bombi, ubistava i oruzanih bandi. U tim danima ona je bila deo Otomanskog carstva, a brkati revolucionari koji su se borili protiv sultana Abdul Hamida bili su uglavnom makedonski Sloveni. Oni su dizali u vazduh banke, potapali brodove i cak podigli seljacki ustanak - sve u nadi da uvuku Velike sile u ovaj region.

Otomanske trupe su palile njihova sela u osveti i seljaci su trpeli, kao i toliko puta ranije, zbog sna o nezavisnosti koji vecina njih nije ni delila. Velike sile su poslale svoje inspektore da se uvere da Turci vladaju Makedonijom pravilno, ali nisu pomogle cilj pobunjenika - i gerilske bande Unutrasnje makedonske revolucionarne organizacije nisu nikad prevagnule nad Otomanskom vojskom. Posle 1912., kada je carstvo izgubilo svoju poslednju evropsku teritoriju, zemlje koje je drzalo pripale su Srbiji i Grckoj. Njihove vojske, a ne druzine neregularnih trupa sa redenicima preko grudi, odlucile su sudbinu ovog regiona.

Danas makedonska drzava, formirana nakon pada Jugoslavije, mora da se suoci sa pobunom. Naoruzani Albanci koji se infiltriraju sa Kosova, na vise nacina su odraz taktike VMRO. Oni su vec otisli za korak dalje nego VMRO, na samom Kosovu: pre dve godine, u klasicnom stilu balkanske revolucionarne aktivnosti, neregularne trupe OVK uspele su da postignu pobedu, ne tako sto su porazili srpsku vojsku, vec sto su isprovocirali Srbe, a onda izmanevrisali Velike sile da intervenisu u njihovu korist.

Grcka i Bugarska su tacno tako stekle svoju nezavisnost u 19. veku - sto su Velike sile vodile ratove u njihovu korist. Danas, medjutim, neke naoruzane albanske jedinice su otisle na jug uze Srbije, a takodje i preko granice u Makedoniju, gde je fragilno drzavno uredjenje sa velikom albanskom manjinom. Cini se da postoji velika mogucnost daljnjih sukoba izmedju ovih bandi i makedonske vojske poletarca ovog proleca. Da li ce granice Makedonije ostati nepromenjene?

Evropa se rascepkala boreci se preko granica kroz vecinu 20. veka. 1975. godine jedan sastanak u Finskoj je pokusao da to sve izmeni: Helsinki Finalni Akt proglasio je da se od tada granice evropskih drzava nece menjati silom. Ali smrtne agonije Jugoslavije su taj princip testirale do krajnjih granica. Ne toliko u Bosni, gde je medjunarodna intervencija trebalo da zastiti Bosnu od spoljne agresije. Vec na Kosovu, stvari su bile drugacije.

Posto je Kosovo tehnicki bilo deo Srbije, NATO-va kampanja protiv Srba ga je umesala u unutrasnje stvari te zemlje. U to vreme portparol zapada je tvrdio da je sprecavanje "etnickog ciscenja" i humanitarne katastrofe nadjacalo takve brige. Ishod je bio da se Kosovo otcepi od kontrole Beograda. Danas NATO insistira na tome da ova pokrajina ostane deo Jugoslavije. Ali dok interesi Kosova i krnje Srbije sve vise konvergiraju, tesko je ovo uzeti veoma ozbiljno.

Autonomija i konacno nezavisnost za ovu pokrajinu se cine daleko verovatnijim. To znaci da ce medjunarodne granice biti izmenjene silom preko dogadjaja koje su zapoceli naoruzani albanski separatisti. U kom slucaju, tvrde neki aktivisti OVK, ako Kosovo, zasto ne i Makedonija, gde takodje zivi veliki broj Albanaca? I tako je zapad prisiljen da se suoci sa ovim nepredvidljivim posledicama svoje kosovske kampanje.

Ako medjunarodna zajednica jasno stavi do znanja da nece tolerisati nikakvu promenu granica Makedonije, nesto energije mozda izadje iz Nacionalne oslobodilacke vojske, izdanka OVK. Amerikanci, narocito, bi trebalo da slusaju svoje evropske partnere, da prestanu da demonizuju Srbe i da ozbiljno shvate pretnju od albanskog separatizma.

Takodje bi trebalo preduzeti konkretnije mere. Gerilci i brigade tradicionalno cvetaju na Balkanu i ekploatisu njegove planine. Medjutim, oni cvetaju samo kad im je to dozvoljeno - zbog slabosti ili ravnodusnosti.

Hajducija je izumrla brzo pocetkom 20. veka, kada su drzave organizovale profesionalne policijske snage. Gerilci nikad nisu bili pandan regularnim trupama, a kad su granice bile zatvorene, i putevi za snabdevanje i beg odseceni, njihova aktivnost je brzo nestala. Titovo zatvaranje svoje granice sa Grckom osakatilo je pobunjenicku Demokratsku vojsku Grcke tokom gradjanskog rata krajem 40-ih godina i brzo ga dovelo do zavrsetka. Na makedonskim granicama sa Kosovom bi trebalo da se dobro patrolira, a ne mlako, kako su to Amerikanci radili sve do skora.

NATO bi takodje trebalo da prizna regionalnu prirodu ovog problema. Mogucnost sukoba u Makedoniji je uzbunila sve njene susede. Srbija je mozda bila neprijatelj na Kosovu, ali bez srpske pomoci, narocito u kontrolisanju nicije zemlje na granici Srbije i Kosova, stvari ce se veoma pogorsati.

Grcka shvata toliko ozbiljno pretnju od nestabilnosti i nove bujice izbeglica da je Georg Papandreu, njen ministar spoljnih poslova, odjurio nedavno da uveri Makedonce da imaju podrsku njegove vlade.

Sto se tice Bugara, koji sada mozda pruzaju vojnu pomoc Skopju, njihovu zemlju su makedonski aktivisti rascepkali u prvoj polovini poslednjeg veka, oni znaju znacaj ocuvanja mira.

Mnogi Albanci, takodje, su daleko od toga da dele ideale NOV. Sama Albanija, najsiromasnija i najmladja (po stanovnistvu) evropska drzava, ima najveci odliv mozgova na ovom kontinentu: veliki broj intelektualaca je napustio zemlju, vecina studenata ne vidi nikakvu buducnost kod kuce.

Politicka stabilnost, prestruktuiranje javnih institucija i ekonomski rast je ono sto je potrebno Albaniji, a ne jos borbe i jos zemlje. Unutar same Makedonije maksimalisti su jos uvek ekstremisticka grupa. Do sada je makedonska vlada, uprkos svim svojim mnogobrojnim problemima - izbeglice sa Kosova, losa ekonomska situacija, unutrasnji politicki skandali - pokazala osetljivost po pitanju nacionalnih odnosa. Vlada Ljupca Georgievskog ukljucuje i Albansku stranku i podrzala je novi, privatni univerzitet na albanskom jeziku. Takva politika moze omoguciti da se novi odnos izmedju vecine i manjine pojavi kroz celo drustvo, a ne samo elitu.

Cak i ako stvari ne krenu ovom benignom stazom, tesko je videti kako nepopustljivi pripadnici OVK mogu pobediti. Velika Albanija, kao neke poznate ekspanzionisticke avanture u proslosti, bi verovatnije se zavrsila na stetu onih koji bi trebalo od nje imati koristi, kao i na stetu svih drugih. Nadajmo se da oni, kao i mi, nece to morati da otkriju na tezi nacin.

***Pisac je profesor istorije na Birkbeck koledzu u Londonu

Copyright The Financial Times Limited 2001.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.