24.08.2002.

Robert Fisk:

Nije moj posao da pruzam dokaze na sudjenjima za ratne zlocine

Posao reportera ne ukljucuje ucestvovanje u sudjenju. Mi smo svedoci i mi imenujemo, ako mozemo, lose momke.

Tri zapadna istrazitelja ratnih zlocina su se pojavila da me vide u Bejrutu prosle nedelje. Ne, oni nisu dosli da razgovaraju o Bosanskom ratu. Oni su zeleli da saznaju nesto o mucenjima u izraelskom ozloglasenom zatvoru Khiam na jugu Libana, o prebijanju i zatvaranju u celije velicine ormarica i elektrodama stavljanim na nozne prste i penise zatvorenika pod istragom. Vecina mucitelja su bili libanski pripadnici izraelske ovlascene milicije "Juzno-libanska armija" i oni su obavljali svoj zli posao za Izraelce - i na zenama i na muskarcima - pocev od kraja sedamdesetih godina sve do povlacenja Izraela 2000. godine: skoro cetvrt veka mucenja. Zatvor Khiam je jos uvek tamo, otvoren za jvanost, zivi dokaz brutalinosti i sramote Izraela.

Problem je u tome sto Izrael sada pokusava da odbaci svoje libanske mucitelje u zapadne zemlje. Svedska, Kanada, Norveska, Francuska, Nemacka i druge zemlje su zamoljene da daju drzavljanstvo ovim odvratnim ljudima u interesu "mira" - a takodje i zato sto bi izraelska vlada volela da oni napuste Izrael. Ova tri istrazitelja - dva policajca i jedan sluzbenik ministarstva pravde - su dosla u Bejrut da se uvere da njihova vlada nece dati drzavljanstvo izraelskim ratnim zlocincima. A oni su sasvim dobro znali o cemu pricaju. I oni i ja smo znali da jedan bivsi mucitelj zivi u Svedskoj sa svoja dva sina, a da je drugi otvorio dva restorana u Americi.

I bilo mi je zadovoljstvo da procaskam sa njima. Ali caskanje je jedna stvar. Svedocenje na sudu je sasvim druga stvar. Ovo naglasavam jer mi je BBC rekao prosle nedelje da njihova dopsinica iz Beograda, Dzeki Roulend, planira da svedoci protiv Slobodana Milosevica na tribunalu za ratne zlocine u Hagu. Ja sam bio pozvan ove nedelje da ucestvujem u BBC radio intervjuu sa jos jednim covekom iz BBC-ja koji je dao svoj iskaz u Hagu, Danom Dejmonom.

A, u stvari, telefonski poziv sam dobio od jednog haskog istrazitelja pre par nedelja, koji je zeleo da zna da li sam ja pratio delegaciju Evropske Unije u koncentracioni logor u Bosni 1982. godine. Ja jesam putovao sa ljudima iz EU u dva logora - ali ne i u onaj za koji je haski istrazitelj bio zainteresovan. Ali ovo nije bio prvi poziv koji sam dobio iz Haga i ovog puta sam naglasio - kao sto sam to radio i ranije - da smatram da novinari ne treba da budu policajci. Moje clanke bi mogli koristiti svi u Hagu i bio bih sasvim spreman da potpisem pismo potvrde da su tacni. Ali to je sve.

Tako da kad je Dan Dejmon iz BBC-ja rekao na radiju ove nedelje da se pismenom ili usmenom izvestaju mozda ne bi "verovalo" ako reporter ne bi bio spreman da svedoci na sudu, bio sam malo zatecen. U mnogim slucajevima, Hag je zapocinjao sudjenja ratnim zlocincima na osnovu novinskih clanaka i televizijskih programa. Niko, koliko ja znam, nije nikad dovodio u pitanje nase izvestaje o srpskim, hrvatskim - i, da, bosanskomuslimanskim - ratnim zlocinima. U stvari, ja sam posumnjao da je ova Danova tvrdnja pomalo maska da pokrije njegovu sopstvenu zabrinutost oko granica zurnalizma.

Ja znam, naravno, sta se tvrdi. Ja mozda jesam novinar, kaze reporter kad se pojavi na sudu, ali sam takodje i ljudsko bice. Mora doci vreme kad su pravila novinara nadjacana moralnom svescu. Ne dopada mi se ovaj argument. Prvo, jer je implikacija da novinari koji nemaju nameru da svedoce na sudu nisu ljudska bica; i drugo, jer nagovestava da reporteri generalno ne rade inace sa moralnom svescu. Dzonatan Randal, koji je radio za list The Washington Post u Bosni i rekao Haskom tribunalu da nece da svedoci protiv jednog optuzenog Srbina, ovo sasvim dobro razume.

Ono sto me brine, medjutim, je da zurnalizam ukljucuje element maskarade ako pisemo o ratovima kao reporteri a onda ucestvujemo u sudjenjima losim momcima na zahtev suda cije se pisanije odnosi samo na one ratne zlocine koje on smatra odgovarajucim - ili koje Zapad smatra odgovarajucim - da istrazi. Dzeki Rouland iz BBC-ja na primer, nije - dok je izvestavala o balkanskim zlocinima - se pojavila na srpskim zadacima recima: "Ja sam iz BBC-ja i - ako vasa strana izgubi - ja sam spremna da pomognem u vasem sudjenju". Zapravo, da je ona to govorila, ne bi ni imala sansu da obavi mnoge reporterske zadatke. Niti bi iko od nas imao tu sansu. Ali - ako ce to sada biti praksa BBC reportera da se pojavljuju kao svedoci optuzbe u Hagu - neka nam nebo bude svima u pomoci u buducnosti.

Sada, ja nemam nista protiv izvestaja Dzeki Rouland. I ako ona smatra da je njeno svedocenje od kljucnog znacaja da bi se osudio g. Milosevic, to je njena stvar. Ali ova prica ima drugu stranu. Jer gdja Rouland ne planira da ide u Haski sud jer je ona izabrala da svedoci protiv bivseg srpskog lidera. Ona ide u Hag jer su zapadne sile odlucile da njoj treba dozvoliti da svedoci protiv g. Milosevica - iako ne, naravno, protiv navodnih ratnih zlocinaca podjednake groznih u drugim delovima sveta.

Dozvolite da objasnim. Tokom 26 godina video sam mnoge ratne zlocine na Bliskom Istoku. Bio sam u Hami kad su sirijske specijalne snage ubile i do 20.000 civila tokom muslimanske pobune 1982. godine. Bio sam u logorima Sabra i Chatila iste te godine kad su izraelske falangisticke siledzije iskasapile 1.700 palestinskih civila. Bio sam sa iranskim vojnicima kad su iracke trupe ispaljivale gasne granate na njih. Bio sam u Alziru posle krvoprolica klanja u Bentali, za koje su posle alzirski vojnici optuzeni.

I smatram da one koji su odgovorni za ove zlocine treba izvesti pred sud. Rifat Assad, brat pokojnog sirijskog predsednika, je bio odgovoran za Hamu. On zivi u Spaniji. Ali, naravno, niko ne planira da ga izvede pred sud. Ariel Sharon - koji se smatra "licno odgovornim" po istrazi njegove sopstvene zemlje za Sabru i Chatilu - je sada premijer Izraela. Irackoj vojsci se sigurno nece suditi - zapravo, mi je pozivamo da svrgne Sadama Huseina.

Tako da ako ijedan reporter zeli da svedoci protiv gornje gospode, moze da zaboravi na to. Gdja Roulend nece biti pozvana da stavi g. Asafa ili g. Sarona iza resetaka. U stvari, Belgija je upravo dala sve od sebe da spreci prezivele iz Sabre i Chatile da ikad svedoce protiv g. Sarona u Briselu.

I to vam je sve ukratko. Nas novinare ne mole da svedocimo u interesu medjunarodne pravde. Gdja Rouland ce svedociti protiv zlocinca kome sada zelimo da sudimo; a treba da se setimo da 1995. godine, kad nam je bio potreban g. Milosevic da potpise Dejtonski sporazum, gdja Rouland nije bila trazena od Haga niti ikoga drugog.

Sto se mene tice, uvek sam spreman da se sastanem sa istraziteljima ratnih zlocina. Ja se divim vecini onih koje sam upoznao. I ako ikada budemo imali medjunarodni sud koji ce suditi svim zlocincima, mozda cu promeniti misljenje. Ali, do tada, posao reportera ne ukljucuje pristupanje sudjenju. Mi smo svedoci i mi pisemo nasa svedocenja i mi imenujemo, ako mozemo, lose momke. Zatim je na svetu da deluje. A ne na nama.
 

[ Ostali clanci i misljenja ]

 

Copyright 1995-2001 beograd.com. All rights reserved.