|
http://www.peaceinbalkans.freeserve.co.uk/
RATNO NOVINARSTVO POD PALJBOM
Uoci prve godisnjice NATO bombardovanja Jugoslavije, novinar i istoricar Filip Najtli govorio je u Londonu na Forumu za slobode, organizaciji za slobodnu stampu i slobodan govor. Najtli je bio specijalni dopisnik lista `Sunday Times` od 1965. do 1985. godine. Upravo je u izdanju `Prion Books` iz Londona objavljeno novo izdanje njegove knjige o ratnom dopisnistvu, koja je nagradjena: `Prva zrtva: Ratni dopisnik kao heroj i osoba koja stvara mitove od Krima do Kosova`. Ovo je tekst govora koji je on odrzao 23. marta:
Zelim da vam ispricam kako sam dosao na to da napisem knjigu `Prva zrtva`, moje misljenje o tome sta se desava sa izvestavanjem o ratovima poslednjih godina, moja tmurna procena njegove buducnosti i sta bi moglo, samo moglo, da se uradi u vezi toga. Ideja za knjigu o istoriji ratnog dopisnistva potekla je od Ronalda Vitinga, britanskog izdavaca koji mi je dao predujam od 500 funti, ali onda - kao i mnogi izdavaci pre njega - bankrotirao pre nego sto sam ja zavrsio.
Tema je trebalo da bude kako su hrabri, avanturisticki nastrojeni izvestaci vekovima rizikovali svoje zivote da bi poslali vesti o ratovima publici kod kuce koja cita novine. To je trebalo da bude knjiga o herojima.
Vec cetiri godine sam pisao knjigu kada mi je sinulo da ne mogu vise da se zadrzim na toj temi. Sustinski deo svakog poglavlja morao je da bude prikaz rata o kome su izvestavali ti ratni dopisnici. Tako sam poceo citanjem najboljih, nedavno napisanih istorija o svakom ratu, a onda sam citao savremene izvestaje ratnih dopisnika iz tog vremena. I naravno, otkrio sam da je u vecini slucajeva ono o cemu su ratni dopisnici pisali u to vreme imalo malo ili nimalo veze sa onim sto se stvarno desavalo. Skoro niko nije tacno pisao.
Bilo je izuzetaka. Vilijam Hauard Rasel sa Krima, Herbert Metjuz iz spanskog gradjanskog rata, Dzejms Kameron iz Koreje. Ali vecina ostalih - narocito iz ratova u koje je bila umesana njihova sopstvena zemlja - pali su kao zrtve propagande, cenzure, vojnog antagonizma, kulturnog prtljaga samih dopisnika, njihovog instinkta krda, pritiska njihovih urednika i generalnih predrasuda datog vremena. Tako je knjiga promenila svoj sustinski oblik, a ono sto se pojavilo je ono sto vidite veceras. Kada je prvi put izasla 1975. godine zavrsavala se sa ratom u Vijetnamu. Dopunio sam je nakon rata na Foklandskim ostrvima, jer mi se cinilo da su Foklandska ostrva oznacila tacku na kojoj se vojska povratila od svog poraza u Vijetnamu i pocela da ponovo namece svoju dominaciju medijima, koju je uzivala kroz citavu istoriju.
Citajuci ponovo knjigu za ovo novo izdanje, odlucio sam da bih mogao izvesti neke zakljucke koji se izgleda mogu primeniti na svaki rat otkad su ratni dopisnici stupili na scenu. Evo ih:
1. Svaka vlada zeli da kontrolise medije u ratno vreme da bi osigurala javnu podrsku za svoje ratne ciljeve.
2. Ukoliko je neophodno, vlada ce lagati medijima da bi postigla ovu kontrolu.
3. Mnogi ratni dopisnici pristaju na ove lazi iz patriotizma, licnog ubedjenja, ili ambicije.
4. Medisjki sefovi takodje pristaju na ove lazi, jer - cak i u ratovima koji ne ukljucuju njihovu sopstvenu zemlju - oni obicno smatraju da je u njihovom komercijalnom interesu da podrze trenutnu vladu.
5. Ako se cini da vlada nema kontrolu nad medijima, vlada ce apelovati na svoj narod mimo ratnih dopisnika - zaposljavajuci doktore za propagandu, profesionalne propagandiste i gurue za odnose sa javnoscu - da manipulisu javnim mnjenjem.
Posto sam naveo ove zakljucke, shvatio sam da bi trebalo da je moguce od prvog dana nekog konflikta predvideti u opstem smislu kako ce se izvestavati o ratu. Testirao sam ovo i na moje zadovoljstvo pokazalo se da je tacno i u slucaju Zalivskog rata i u slucaju Kosovskog rata. Evo predvidjanja:
1. Iako je potpuna pravda retko samo na jednoj strani, mediji ce prezentovati rat u apsolutnim kategorijama dobra i zla.
2. Zla strana ce biti demonizovana, njen lider opisan kao lud, krvozedan, necovecan, Hitler modernog doba.
3. Dobra strana ce biti prezentovana kao spasilac civilizacije, humanitarna, brizna i saosecajna, prisiljena da deluje zbog varvarstva druge strane.
4. U tom smislu - ignorisuci cinjenicu da zlocine vrse sve strane u svim ratovima - sa starih prica o zlocinima ce biti obrisana prasina i bice reciklirane. Neke ce biti istinite, mnoge ce biti lazne, a bice tesko - ako ne i nemoguce - razaznati dok traje rat sta je istina a sta je propaganda. Nakon rata, iako ce neke price o zlocinima biti potvrdjene, mnoge od onih najgorih ce biti povucene.
Vecina dopisnika vecinu vremena je ili saucesnik u izvestavanju o ratu na nacin koji sam opisao, ili je prisiljena mnogim faktorima da se slozi sa vecinom. Ovo je narocito slucaj u ratovima u kojima ucestvuje njihova sopstvena zemlja. Opravdanje - koje je razumljivo - kako je to lepo rekao otac [urednika londonskih novina] Maksa Hejstingsa, ugledni ratni dopisnik iz drugog svetskog rata: "Kada je tvoja zemlja u ratu, izvestavanje postaje produzetak ratnih napora". On je dodao da se objektivnost moze vratiti u modu kada je gotovo sa pucanjem.
Ali vojska ne veruje da ce svi ratni dopisnici stajati na liniji. Sta ako neki od njih odluci da izadje iz reda i kaze istinu kako je on/ona vidi? Da pokusa da osigura da se ovo ne desi, vojska ima prirucnik, koji se azurira posle svakog rata, o kontroli medija u ratu. On sledi osnovne principe: nastupati otvoreno, transparento i sa zeljom da se pomogne; nikada ne ici u sumarnu represiju ili direktnu kontrolu; obezvredjivati pre nego skrivati nepozeljne vesti; kontrolisati na sta se stavlja naglasak, a ne cinjenice; napraviti ravnotezu losih vesti sa dobrim vestima ; i lagati direktno samo kada si siguran da ta laz nece biti razotkrivena dok traje rat.
Ovaj britanski prirucnik je nastao nakon Vijetnama, gde je vojska postala ubedjena da je nacin na koji je izvestavano o ovom ratu iscrpeo volju americke javnosti da i dalje podrzava ovu kampanju i direktno doveo do poraza Amerike. Ovaj prirucnik je prvi put testiran uu Foklandskom ratu, doteran je u Zalivskom ratu, a usavrsen u Kosovskom ratu.
U sva ova tri rata, vojska je imala prevlast, jer je kontrolisala pristup frontu. Niste mogli otici na Foklande osim ako vas ne odvede Britanska ratna mornarica, a ona bi vas odvela samo ako biste pristali na njene uslove. U Zalivu vam je bila potrebna viza Saudijske Arabije i od vas se ocekivalo da prihvatite "sistem objedinjenosti." Kosovo je bilo van domasaja, osim ako ste bili spremni da rizikujete svoj zivot - iako su Srbi dozvolili nekim grckim dopisnicima da udju. NATO nije hteo da vodi na svoje bombaske ture.
Tako da je rat u kome je revolucija u komunikacionoj tehnologiji - satelitski telefon, "zvezda ovog rata"; trenutne televizijske veze sa fronta do studija i izmedju dopisnika na terenu; elektronski prenos fotografija; i poslednji koji je stigao na front - Internet - trebalo da pruzi javnosti pregled bez presedana, a ispostavilo se umesto toga da je katastrofa za novinarstvo.
Iako je zapanjujucih 2.700 ljudi iz medija pratilo NATO snage kada su ulazile na Kosovo na kraju kampanje bombardovanja - u Vijetnamu je bilo najvise oko 500 ratnih dopsnika u jednom trenutku - javnost se davila u talasu za talasom slika koje nista nisu objasnjavale. "Kosovo se pretvorilo u najtajniju kampanju koja se pamti," napisao je istoricar Alister Horn kada je sve bilo gotovo.
Obicno istina o onome sta se stvarno desavalo za vreme jednog rata izbija na povrsinu kad se on zavrsi. Ponekad su potrebne godine i godine - mi jos uvek saznajemo nove stvari o drugom svetskom ratu. Ali ponekad istina izbija na povrsinu sasvim brzo. U roku od nesto vise od godinu dana nakon Zalivskog rata smo saznali da su tvrdnje o preciznosti vazdusnih napada Alijanse i sposobnosti `Patriot` raketa da presretnu iracke rakete bile sve besmislica. U roku od dve godine smo saznali da su mnoge price o zlocinima koje su se pripisivale Iracanima - na primer prica o bebama u inkubatorima - izmisljene od strane americkih kompanija za odnose sa javnoscu koje su radile za kuvajtsku vladu. Ali, naravno, do tada je bilo isuvise kasno da to utice na ishod rata, a medijski karavan se vec preselio dalje. Mi tek sada saznajemo da je CIA pomogla da se obuci OVK pre nego sto je pocelo bombardovanje. Mi nismo shvatali u to vreme da je NATO lagao kada je rekao da nije namerno bombardovao civilne mete. Bice jos puno toga, verujte mi.
Tako da, naravno, istina je prva zrtva u izvestavanju o ratu na Kosovu - kao sto je to u svakom ratu. Sta se moze uraditi povodom toga? Dve stvari. Kao oni koji formiraju misljenje, mi moramo da ucinimo sve sto mozemo da ohrabrimo osecaj skepticizma kod citalaca i gledalaca, da ih navedemo da shvate da samo zato sto je nesto izaslo u novinama ili na TV ekranu ne mora da znaci da je i istinito. Prva kritika za novo izdanje ove knjige bila je objavljena u listu `The Guardian` 18. marta ove godine. Kriticar je zakljucio: "Najtlijev prikaz Kosova nije nista slicniji tom mestu nego sto su to proslogodisnje price. Sto ovu knjigu cini lekcijom iz skepticizma do samog kraja, bas kao sto Najtli i zeli da ona bude."
Apsolutno. Nemojte potpuno verovati nicemu sto iko napise, ukljucujuci tu i mene. Podvrgnite to analizi, sumnji, skepticizmu. Druga stvar. Vojska ima prednost u odnosu na nas jer je to institucija koja traje. Novinari dolaze i odlaze, uglavnom odlaze. Vojska ima sistem prenosenja lekcija koje nauci o svakom ratu. Mi pocinjemo od pocetka svaki put. Novinari treba i sami da postanu institucija. Nama je potreban sistem za proucavanje medijskih lekcija iz svakog rata, za njihovo belezenje i prenosenje.
U protivnom je isto kao da je gotovo za medije u ratu, a u sledecem konfliktu ce vojska, vlada, propagandisti i doktori za propagandu imati kontrolu i manipusliati nama - bas kao sto su to radili u slucaju Kosova.