|
Pise Bozidar Medic
11.05.2000.
SVAKO NEKOGA SETA
Igrom slucaja, ove godine spojise se tri praznika. Poceli smo s
proslavom Dana drzavnosti, nastavili s Velikim petkom i Uskrsom i zavrsili
s "neradnim" Praznikom rada! Punih sest dana se nije islo u
skolu, nije se radilo, samo se - slavilo.
I eto prilike da se okupe familije, da se vide kumovi i prijatelji, koje
zbog obaveza dugo niste videli. Kad bolje razmislite, niste ih videli od
januara, kad se malo, malo, pa nesto slavilo. A posle januara, meseca za
proslave, udjoste u svakodnevni tok obaveza i proletese tri meseca dok ste
se okrenuli.
U medjuvremenu dodje i prolece, a ovaj mini godisnji odmor bio je prilika
da se malo vratimo i prirodi. Neko je otisao kod babe i dede u selo, kod
rodjaka u vikendicu ili jednostavno na celodnevni izlet na Avalu. Svejedno
gde ste otisli, ali je uvek tu bio i neizbezni rostilj, jagnje ispod saca
ili prase na raznju. I stvarno je nas narod takav. Dovoljan je bilo kakav
povod da se okupe prijatelji i ponesto baci na trpezu i provede divan dan
u prirodi.
U sretna vremena, na koja se cesto vracam u mislima, ovakav
"produzeni vikend" iskoristili bismo za odlazak u planinu, mozda
na more ili cak i za putovanje u inostranstvo. To je sada privilegija
malog broja ljudi, kojima samo mozemo da zavidimo. Naravno, mozemo i da se
nadamo da cemo jednog dana i mi ponovo koristiti praznicne neradne dane za
tako nesto.
I, na kraju, bilo je, naravno, i onih koji su ove praznicne dane
iskoristili da bi otisli samo do obliznjeg parka, ali i to je na neki
nacin bio povratak prirodi. Ja sam bio jedan od njih. Priroda mog posla ne
dozvoljava odsustvovanje, niti poznaje drzavne, verske ili bilo koje druge
praznike. I tako sam, silom prilika, bio prinudjen da odaberem ovu
poslednju opciju i odvedem sina barem u park. Bio je presrecan zbog toga,
jer mu je neodlazak u vrtic i sedenje kod kuce bilo beskrajno dosadno. Za
nepun dan je izgustirao sve igracke, igrice na kompjuteru i pregledao
crtane filmove, pa je sa nestrpljenjem iscekivao kada cu ja ugrabiti malo
slobodnog vremena i izvesti ga u setnju.
Posle kratke setnje, obilazenja svih znacajnijih mesta, kao sto su
prodavnice igracaka (koje su za cudo radile), poslasticarnice, sviraci i
madjionicari u Knez Mihailovoj ulici, vodoskoci, u kojima su oni smeliji
trazili osvezenje, svratili smo na Tasmajdan, koji je bio prepun dece.
Sedeci tako na klupi, primetih cudne skupine setaca. Najvise je roditelja
koji setaju decu, od onih sa kolicima, do onih ciji su klinci poodmakli
toliko da sada zajedno sa njima mogu da voze bicikl ili rolere. Drugu
grupu cine buduci roditelji. Buduci ocevi i majke, koji znatizeljno
zaviruju u svaka kolica i pitaju se da li ce se njihova beba biti tako
lepa, mozda i lepsa. Pitaju se da li ce se i njihov mangup onako pentrati
po drvecu i da li ce njihova lepotica imati onako lepe kikice kao ova koja
je upravo prosla.
Zatim dolaze oni koji setaju svoje ljubimce - pse. Ponosni isto onoliko
koliko i oni iz prethodne grupe, ako ne i vise, sepure se i pokazuju novu
frizuru svoga miljenika ili novi kais drecavih boja. Proucavajuci tako i
jedne i druge, jer sam imao vremena na odmet, uverio sam se da, ponekad,
stvarno ima istine u onoj izreci da svaki pas lici na svoga vlasnika. Bez
preterivanja, tako je.
Ali, u parku ima i onih koji su preziveli sve to, izvodili sve i svakoga,
a sada, u trecem dobu, setaju - sebe. I dok polako promicu, nogu pred
nogu, pored moje klupe, cuh jednu zivotnu istinu koju je nametnulo
iskustvo. "Dok te noge nose, trbuh vari i glava slusa - ne treba se
zaliti." To rece deka koji je, drzeci oronulu staricu pod ruku i
oslanjajuci se na stap, prolazio pored mene dovoljno dugo da cujem nesto
sto postane jasno tek u tim poodmaklim godinama. Kad bolje razmislim,
zaista je tako!