|
Pise Bozidar Medic
18.05.2000.
Spoj drzave i naroda
Nedavno sam, silom prilika, morao da odem do periferije Beograda. Da se
razumemo, prve godine zivota proveo sam stanujuci u samom centru Beograda,
na tadasnjem Trgu Marksa i Engelsa, pa su sve destinacije koje sam mogao
preci peske, smatrao centrom grada, dok je ono sto je zahtevalo bilo koje
prevozno sredstvo, predstavljalo za mene daleku periferiju. Tako mi se,
kad sam bio mali, cinilo da sve sto je dalje od Tasmajdana, Kaleniceve
pijace i Kalemegdana, nije vise Beograd. Odlazak kod bake, koja je zivela
u blizini Arhitektonske skole i stadiona fudbalskog kluba
"Sindjelic", zahtevao je dobru pripremu, planiranje i
predstavljao je za mene svojevrstan dozivljaj. Tamo sam uvek isao na ceo
dan, pa sam to u svojoj glavi izjednacavao sa odlaskom svojih drugara kod
babe i dede u selo.
Moram vam priznati, da sam potajno patio sto i ja nemam babu i dedu na tom
"pravom" selu, nego na tom koje nije ni grad ni selo, jer nema
ni kokosaka, gusaka, pataka, konja, krava, ovaca, svega onoga o cemu sam
slusao od pajtasa posle raspusta provedenog negde u polju, sumi ili na
planini, ali s druge strane nije ni onaj Beograd koga vidjam svaki dan.
Sad Vam je verovatno jasniji moj odnos prema svemu sto je izvan
"kruga dvojke", mada vise nisam onaj mali decko ciji je svet
pocinjao i zavrsavao se na Trgu Marksa i Engelsa.
Dakle, pre par dana morao sam da odem do kraja Bulevara Revolucije. I,
mada mi se to nije cinilo previse daleko, zapanjio sam se kada sam
ustanovio koliko je duga ta ulica. Njen pocetak sam poznavao kao svoj
dzep, jer sam svakodnevno tuda prolazio, ali je ovo bio prvi put da se
uputim do njenog kraja.
Ucivsi u skoli o raznim svetskim metropolama, uvek se u prirucnicima
nalazio podatak o najduzoj ulici toga grada, ali se nikako ne mogu setiti
da mi je bilo ko kroz moje dugogodisnje skolovanje pomenuo da je Bulevar
Revolucije najduza ulica Beograda.
A zaista je zasluzila da je pominju. To je, izmedju ostalog, ulica sa
najvise kucnih brojeva. I sama cinjenica da ima skoro sest stotina adresa,
govori o njenoj impozantnosti. To je ulica koja spaja centar i periferiju
grada. Ulica koja spaja savremeno i tradicionalno. Proslost i sadasnjost.
Gradsku vrevu i tisinu predgradja. Sada je zovu Bulevarom kralja
Aleksandra, a pred Drugi svetski rat imala je samo skromnu titulu Ulice
kralja Aleksandra.
Kada Vam kazem da je to ulica koja spaja drzavu i narod, u prvom momentu
vam to nece biti bas najjasnije.Ali, zaista je tako. Na samom pocetku
Bulevara, znaci tamo negde kod Trga Nikole Pasica, bivseg Marksa i
Engelsa, nalazi se nekoliko saveznih i gradskih institucija. Savezna
skupstina, Skupstina grada, Predsednistvo Srbije... Sredisnji deo pripada
"inteligenciji". Vecina fakulteta Beogradskog univerziteta
naredjala se duz ove ulice, kao srndaci duz potoka. Kao da crpu znanje i
umece iz njenog svakodnevnog zivota. Zatim slede studentski dom, a potom i
dom kulture. Svojim zivotnim uspesima i dostignucima, mesto u ovoj vaznoj
beogradskoj ulici zasluzili su Nikola Tesla i Vuk Stefanovic Karadzic,
ciji spomenici se nalaze tik uz fakultete.
Kako se ide dalje od centra, ulica je sve bliza narodu. Odnosno, narod se
sve vise primecuje na njoj. Narod se spustio na ulicu. Poslednjih godina,
tacnije receno, od kako na ovim nasim prostorima vlada ekonomska kriza,
Bulevar Revolucije je postao ulica za koju je cuo svako ko bi dosao i
prosao kroz Beograd. Posle fakulteta i visokoumnih institucija, na red
dolazi zivot! A kako preziveti i kako plate koje su najcesce na nivou
minimalca sto bolje iskoristiti i najekonomicnije utrositi, saznacete ako
prosetate Bulevarom. Od Vukovog spomenika, centralne tacke Bulevara i
najcesceg orijentira putnika namernika, desna strana ove ulice pretvorila
se u trscanski Ponte Rosso, pariski Barbes, rimski Via del Corso ili
londonski Oxford street. Stotine onih koji su za vreme sankcija ostali bez
zaposlenja ili bili na prinudnim odmorima, potrazilo je spas u svercu.
Dovlacila se roba iz Rumunije, Bugarske, Grcke i Turske, a sve to ste
mogli naci na jednom mestu - u Bulevaru! Prodjose sankcije, zivot se
koliko toliko vratio u normalu, ali neizbezne tezge ostadose u Bulevaru. I
mada su ih pre par godina na silu isterali odatle, preuredivsi tramvajski
depo u trzni centar, posle nekoliko meseci "proterani" se
vratise i Bulevar povrati svoj stari izgled.
Ako bolje razmislimo, u Bulevaru imamo sve. Sve sto je potrebno jednom
narodu. Ili, barem, vecinu tih stvari. Zaboravih da pomenem i dve velike
gradske pijace, koje "hrane" ogroman deo Beograda - Djeram i
Cvetkovu pijacu.
Setajuci tim "gornjim" delom Bulevara, moze se osetiti dusa
naroda. Moze se osetiti kako narod dise, kako oseca, kako razmislja. Mogu
se cuti razne price, saznati tudje brige, proziveti prvo ljubavno
iskustvo, radovati se zbog prvog zaposlenja ili polozenog ispita, jednom
recju - osetiti puls naroda.
Posle Cvetka, visespratnice ustupaju mesto prizemnim porodicnim kucama i
slika grada se najednom menja. To vise nije Beograd sa vaznim drzavnim
institucijama, Beograd sa kolevkom buducih naucnika, strucnjaka koji ce
nase ime proneti svetom, Beograd - trzni centar... Sada je to neki drugi
grad. Grad u kome se zivi mirnije, grad u kome se cuje cvrkut ptica, u
kome jorgovan divno cveta u prolece, a miris ruza opija prolaznike. To je
grad (ili selo) u koji sam kao dete zeleo da odlazim na celodnevne izlete.
Posle puno godina, sebi priustih jedan takav "izlet" bas pre par
dana. Ali, sve je drugacije, sve je isto ali razlicito. Mozda zato sto ovo
vise nisu oci desetogodisnjeg decacica, vec pogled sredovecnog muskarca.