Razglednica
Pise Bozidar Medic

20.07.2000.

ZIVOT KAO NA FILMU

Prethodnih dana imao sam prilike da sretnem par drugova koje nisam video poslednjih nekoliko godina. Ne, nije to bio moj nemar ili nepostojanje zelje da ih pozovem i vidim. U pitanju su bile neke druge okolnosti. Kad malo bolje razmislim, razlozi njihovog odlaska sa ovih nasih prostora su bili razliciti, ali se rezultat sveo na isto - nije ih dugo bilo u ovim krajevima.

Sa pocetkom nemilih zbivanja na jugoslovenskim prostorima, postepeno sam ostajao bez drugova sa kojima sam se prilicno intenzivno druzio do tada. Neki su odlazili, sada to slobodno mogu da kazem, plaseci se da ce ostajuci ovde biti mobilisani, a to se nije uklapalo u neke njihove planove. Tek zavrsenih fakulteta ili pri kraju studiranja, sa par zaostalih ispita, zeleli su da nadju odgovarajuci posao i imali su velike planove za svoju buducnost. Drugi, pak, nisu razmisljali na taj nacin, ali su osetili da ovde nece moci da napreduju u struci niti da se usavrsavaju, pa im je neki americki, kanadski institut, koledz ili kompanija izgledao jako primamljivo. Bilo je, naravno, i onih koji su posle zavrsenih fakulteta bili srecni sto su se odmah dokopali nekog posla, ali od svoje plate nisu mogli da izdrzavaju porodicu, pa su morali da potraze utociste negde na zapadu. Razliciti razlozi doveli su do istog rezultata - svi oni su se obreli negde na zapadu, daleko od svoje domovine!

Posle par godina provedenih "tamo negde daleko", polako su poceli da se vracaju na ove prostore. Naravno, privremeno, samo da bi ponovo osetili ovo podneblje, videli stare drugove, roditelje i sve sto su ostavili ovde onda davno kad su onako naprecac otisli, ne okrecuci se za sobom.

A poslednjih dana, kao da je pocela "sezona posete rodnom kraju". Iznenadilo me je nekoliko poziva za redom ljudi koje nisam video godinama. Igrom slucaja, nasli su se ovde u isto vreme, pa se moje staro drustvo donekle okupilo u punom sastavu.

U trenucima kad su me jedan po jedan nazivali telefonom, pitali kako sam i objavljivali da su pristigli u svoj rodni grad Beograd, u meni je nesto cudno zatreperilo. Mozda sam se na trenutak vratio u mladost, u fakultetske dane, bezbrizne i neopterecene politikom, ratom, sankcijama i bombardovanjem. Cinilo mi se kao da se vracam u neki prosli zivot, za koji svakim danom sve manje verujem da sam ga ja sam proziveo. Svakim danom je sve dalji i nekako otudjeniji i imam utisak da ga je neko drugi proziveo a zatim pricao meni o lepim danima svoje mladosti!

Ne mozete ni da pretpostavite koliko nestrpljenja i nervoze je obelezilo dan kada je trebalo da se sretnem sa drugovima koje nisam video pet, sest, pa i vise godina. Kazaljka na satu je stalno otkucavala u mestu i cini mi se da je to bio najduzi dan u mom zivotu. A, inace, uvek pozelim da dan ima bar 48 sati, jer nikad ne mogu da obavim sve sto sam zamislio. Ovoga puta, te zelje su mi izgleda bile uslisene, pa se vreme vuklo tromo i sporo, kao da je odlucilo da zauvek stane, ali nije imalo snage da to sprovede do kraja u delo.

I konacno, sedeli smo u restoranu, jedni preko puta drugih, nemo se gledali, proucavali jedni druge, a svako za sebe premotavao je film i vracao se u dane druzenja, bezbriznosti, mladosti. Dane kada su nam jedine brige bili ljubavni problemi, za koje smo tada mislili da su najveci na svetu. Primecujuci na svakom promene, poneki prosedi pramen, boru koja je ostala kao beleg neceg teskog sto smo proziveli, povremeno se otimao uzdah, a na licu pojavljivao neki zagonetan osmeh pun sete.

A onda je, kao na filmu, svako od nas u par minuta prepricavao nekoliko proteklih godina svog zivota. I zaista je bilo kao na filmu. Barem za mene, njihov zivot je izgledao gotovo neverovatno i filmski. Verovatno je i za njih ono sto sam ja proziveo poslednjih godina izgledalo ne neverovatno, vec potpuno nerealno.

Svaki od njih je tamo na zapadu prilicno brzo pronasao odgovarajuci posao, jer su imali u rukama pravu stvar - strucnost, zelju za napredovanjem i potrebu da opstanu tamo gde su se nasli. Puni entuzijazma, krenuli su u tom novom, dalekom svetu da sire nasu pamet i pokazuju kakvi smo strucnjaci u nebrojenim oblastima. Naravno, ubrzo su uspevali da obezbede sebi stanove, neki i kuce sa dvoristem, i sve sto uz to ide. Automobili su bili na prvom mestu, jer su mnogi shvatili da je kupovina automobila nesto kao zadovoljavanje svakodnevnih potreba i dostupno svima, pa cak i onima koji primaju socijalnu pomoc. Tako su svi ispunjavali svoje zivotne snove i kupovali automobile o kojima smo, dok smo bili skolarci, mogli samo da sanjarimo.

Neki od mojih drugova u "beli svet" su otisli sa svojim tadasnjim devojkama, drugi su tamo upoznali i ozenili devojke iz nasih krajeva, ali je par njih zaplovilo u bracne vode sa devojkama sa nekih drugih meridijana. I sve to mi je u tom trenutku izgledalo potpuno normalno i uobicajeno. Zatim su se radjala deca i u jednom trenutku svi oni su pozeli da svojoj deci pokazu svoju postojbinu. I to je bio jedan od razloga njihovog dolaska u Beograd.

Posle slusanja, manje-vise slicnih zivotnih prica, dosao sam na red i ja. A kad je pocela moja prica, nastao je potpuni muk. Slusajuci tokom prethodnih par godina od rodjaka i prijatelja sta se sve desavalo na ovim prostorima, svi su imali pribliznu sliku kroz sta smo sve prolazili. Ali, posle iznosenja nekih detalja i slikovitijeg opisivanja problema koje smo imali proteklih desetak godina, svima je zastajao dah. Za trenutak, svi oni su zajedno sa mnom prozivljavali zvuk sirena i odlazak u sklonista, fijuk bombi, nestanak struje i vode, plac unesrecenih porodica. Posle onih prvih sankcija, za vreme kojih su neki jos bili ovde, mislili smo da nam se nista gore nije moglo dogoditi. Ali, bilo smo u zabludi. I od goreg ima gore.

U jednom trenutku sam zastao, naprasno zavrsio svoju pricu. Primetio sam da im je krivo sto su se hvalisali kupljenom kucom, automobilom, usisivacem sa reflektorima i putovanjima u egzoticne krajeve. Shvatili su da je njihov zivot za mene nedostupan i samo zivot sa filma, ali i da je ono sto sam ja proziveo gotovo nestvarno. Nesto sto se jednom ili ni jednom u zivotu ne dozivi. Diveci se sto sam ja, kao i svi mi koji smo ostali ovde za vreme tih strahota, ipak sve to preziveli i nastavili koliko- toliko normalno da zivimo, za trenutak su bacili pod noge sve ono sto su oni postigli.

A onda smo se svi nasmejali, zagrlili i pokusali da sve brige zaboravimo i uzivamo u zajednickim trenucima. Trenucima za koje ne znamo kada ce ponovo doci.

 

[ Prethodne Razglednice ]

Copyright ©2000 beograd.com. All Rights Reserved.