|
Pise Milos Misovic
04.01.2000.
ZADAH RASIZMA
General Momcilo Perisic je zvezda koja se neocekivano pojavila na jugoslovenskom politickom nebu. Da li ce se najnovijom izjavom neocekivano ugasiti?
Poslednji dani godine koja je u Jugoslaviji ispracena sa zeljom da se ne ponovi, obelezeni su izjavama licnosti raznih profila. Ona koju je nekoliko dana pre kraja godine dao general Perisic, bivsi nacelnik Generalstaba Vojske Jugoslavije i jos jasno nedefinisani politicar, prosla je - slucajno ili ne - gotovo nezapazeno.
Bivsi celnik Jugoslovenske vojske koji je pao u nemilost Milosevica u vreme kada su vodjeni pregovori o modalitetima saradnje sa Severnoatlantskim paktom i smenjen sa rukovodece funkcije, da bi ubrzo - kako se po utvrdjenom redosledu obicno cini - bio i otpusten iz vojne sluzbe.
Neposredni povod tome bio je govor generala Perisica, odrzan krajem leta 1998. u Klubu Vojske Jugoslavije u Gornjem Milanovcu. Mesto i vreme u kome je general Perisic zeleo da javno saopsti svoje vidjenje kosovske i jugoslovenske situacije nisu slucajno odabrani - Gornji Milanovac je generalov rodni kraj, a politicka
situacija u zemlji suvise je mirisala na ono sto ce se dogoditi koji mesec kasnije.
U dosta podrobnoj i politicki intoniranoj analizi vojno-politicke situacije u kojoj se nalazila Jugoslavija i njena vojska, Perisic je tada predocio "surovu realnost" i upozorio da Jugoslavija ne moze ratovati sama protiv celog sveta.
Ta i neka druga upozorenja, o kojima drzavni mediji nisu ni reci rekli, lisila su ga polozaja, ali su izazvala i veliko interesovanje demokratske javnosti, koja je zelela da coveka takvih shvatanja sto pre vidi u frontu demokratskih snaga koje se suprotstavljaju Milosevicevoj ratobornoj politici.
Tu zelju podstakla je i generalova izjava (NIN, 22. jul 1999.) u kojoj je ukazao na potrebu "licnog angazovanja na javnoj sceni, da bi se svim demokratskim rodoljubivim snagama pomoglo da prevazidjemo najtezu situaciju u istoriji srpskog naroda, da sprecimo dalju eroziju SRJ, vratimo je u Evropu i svet, obnovimo od posledica rata i izgradimo zajednicku demokratsku zemlju u kojoj ce se svi njeni gradjani bolje osecati i sigurnije ziveti".
Medjutim, general Perisic je dugo oklevao da se prikljuci bilo kojoj partiji demokratske orijentacije. U iscekivanju, mozda i kolebanju, osnovao je sopstveni Pokret za demokratsku Srbiju, sa dosta skromnim brojem licnosti koje su se afirmisale na politickoj sceni. Ali on ipak nije izrazio spremnost da saradjuje sa Savezom za promene
i drugim grupacijama demokratskih stranaka.
Pred kraj godine, on i pristalice njegovog PDS odrzali su nekoliko oskudno posecenih skupova, a 25. decembra, govoreci na tribini niske studentske organizacije Otpor,
Perisc je dao izjavu koja je nazalost pokazala njegovo pravo lice: "Nisam rasista, ali moram da kazem da albanski narod nije sposoban da zivi sa bilo kojim civilizovanim narodom".
Mozda general Perisic, koji je u isto vreme i magistar psihologije, ne zeli da bude rasista, ali ono sto je tom prilikom izjavio i sto, izgleda, tinja u njemu, siri tako neprijatan zadah po kome, i na pristojnoj razdaljini, nije tesko prepoznati rasizam kao ideologiju koja je uvek nanosila zlo demokratiji, onemogucavajuci ljude da slobodno ispoljavaju svoju nacionalnu pripadnost.
Sa tom izjavom, a jos vise sa takvim poimanjem demokratije, general Perisic nece mnogo pomoci srpskom narodu, a jos manje demokratiji za koju se, kako tvrdi, iskreno zalaze. Ono sto se posle pet godina revnosnog sluzenja Milosevicu ususdio da kaze, vredno je paznje, ali nije dovoljno da ga svet shvati i prihvati kao demokratu.
Sramota je sto se albanski narod, koji ima svoju istoriju i kulturnu tradiciju, glasno i odlucno ne ogradi od zlocina koje razularene albanske bande svakodnevno cine Srbima i drugim nealbanskim narodima na Kosovu, prisiljavajuci ih da zauvek napuste svoja vekovna ognjista. Ali se ne moze zbog toga ceo albanski narod proglasiti rasistickim.