|
Pise Milos Misovic
21.01.2000.
Povodom kolumne Natase B. Odalovic
Sta predsednik nece uciniti
Mlada i vrlo agilna koleginica, Natasa Odalovic, dosetila se kako da na kulturan nacin upozori predsednika Milosevica sta bi trebalo da ucini da bi se izvukao iz haoticne situacije u kojoj se nasao. U lapidarnom stilu napisala je pricu "Da sam ja predsednik" (Danas, 14.1.2000) koju retko koji citalac nije s paznjom procitao.
Mada se u njenoj lepo srocenoj prici govori o konkretnoj licnosti i o jos konkretnijoj stvarnosti, nije tesko shvatiti zasto su je citaoci vise doziveli kao bajku nego kao pricu iz nase stvarnosti. Uostalom, evo njene poruke:
"Elem, da sam ja Predsednik Milosevic, odmah bih ukinula Zakon o informisanju, nadoknadila stetu opeljesenim medijima, pustila na slobodu sve politicke zatvorenike, vratila sve casne sudije da i dalje obavljaju svoju casnu profesiju, zakonom zabranila primenu sile nad gradjanima moje zemlje, pustila Crnogorce da rade kako im je volja, a ne kako Seselj kaze, pomogla penzionerima, i izasla na izbore samostalno, a niposto na jedinstvenoj listi sa nekim desnicarskim strankama koje najavljuju takvu mogucnost. Da sam Predsednik Milosevic sve bih to uradila i odnela pobedu na fer i demokratskim izborima."
Sve je to lepo i sve bi se verovatno odigralo onako kako mlada koleginica procenjuje kad ne bi postojalo ono famozno "ali" koje devojci srecu kvari. Kad bi Slobodan Milosevic bio spreman na takve poteze, on ne bi bio ono sto jeste, a u tom slucaju ne bi bilo ni drakonskih zakona, ni otpustanja slobodoumnih sudija, a pre svega Srbija ne bi bila tako ponizena, ne bi dozivela tako teske poraze, ne bi uludo izgubila toliko ljudskih zivota i ne bi je napustile generacije mladih ljudi, od kojih se mnogi nikad nece vratiti.
Narodna mudrost decenijama opominje da s covekom koji se dvaput saplete o isti kamen nesto nije u redu. Slobodan Milosevic se citavu deceniju saplice o iste probleme i nikako da shvati da postoje drugi izlazi i zaobilazni prolazi. Danas i kad bi mu nekim slucajem dosla u glavu ideja o povlacenju tesko bi se odlucio da povuce bilo koji od ponudjenih poteza. Ne moze on to da ucini i da hoce, jer Srbijom i Jugoslavijom - vise mrtvom nego zivom - ne vlada samo Milosevic. Otkada je SPS stupio u politicki brak sa Seseljevim radikalima i julovskom partijom malobrojnog clanstva ali bogatog i dobro rasporedjenog rukovodstva, u vladajuce kolo se uhvatilo vise Milosevica koji vlast smatraju vrednoscu iznad svih vrednosti.
Ti svojevrsni "junaci naseg doba" ne drze se tako cvrsto uz Milosevica zbog toga sto ga vole, vec zato sto znaju da bez Milosevica ne mogu opstati, ali i da se Milosevic bez njih ne moze odrzati. A kako na tu duplu vezanost gledaju izmrcvareni i na razne nacine ponizeni gradjani, njih mnogo ne interesuje, jer rezim jos uvek cvrsto drzi osnovne poluge vlasti, ukljucujuci i rigoroznu kontrolu nad medijima.
Ne treba, svakako, zanemariti ni cinjenicu koja se manje pominje, ali se podrazumeva, da su Milosevic i garnitura koja mu pomaze da se odrzi, svesni da gubljenje vlasti povlaci sa sobom i odgovornost za ono sto je ucinjeno ili sto nije ucinjeno. Oni su svsesni da to ne mogu izbeci i zato se grcevito bore i sve cvrsce povezuju, da bi susret sa neprijatnom stvarnoscu odlozili na sto duzi rok.
Istini za volju, valja u ovom kontekstu pomenuti jos jedan razlog zbog koga se Milosevicu cini da jos ne treba da se povlaci sa rukovodece pozicije. Dugo su mu ne samo mase, opijene nacionalnom mitologijom, aplaudirale kao vodji koji je smelo krenuo u "oslobadjanje i ujedinjavanje svih srpskih zemalja"; dugo su ga u toj nakani podrzavali i bodrili mnogobrojni intelektualci i, sto je mnogo vaznije, dugo su ga istaknuti strani politicari i posrednici, posebno americki, posecivali i vodili s njim razne pregovore i dogovore, naglaseno isticuci da je Milosevic "nezaobilazni faktor mira na Balkanu".
Vreme kao nepristrasni sudija pokazace sta se u toj kuhinji kuvalo i zasto se politicka naklonost dobrog dela zapadne diplomatije prema Milosevicu pretvorila u bezmalo organsku mrznju. Za obicnog gradjanina, koji je doveden u situaciju da se sa prosecnom mesecnom platom ili penzijom od 80 nemackih maraka bori za goli zivot sasvim je svejedno kako ce istorija i vreme oceniti ta politicka nadmudrivanja. Njemu je jasno da u potpuno devastiranoj zemlji, kojom upravlja politicko-profiterska oligarhija i u kojoj caruje kriminal najviseg stepena, sto se ovih dana na svoj nacin potvrdilo, ne moze da se nada nicemu dobrom dok se gladnima ne uhvati mrak pred ocima i ne kazu Dosta!. A kako se sada stvari krecu, ni taj trenutak nije daleko.
Ovaj tekst je prvobitno objavljen u listu Danas 20.1.2000