|
Pise Milos Misovic
10.02.2000.
Cikago u Beogradu
Dok su Milosevici trojna koalicija na vlasti, istina o Arkanu i njegovoj ulozi u jugoslovenskim ratovima se nece saznati.
Kada se pre mnogo godina u nekom od jugoslovenskih listova pojavio naslov "Cikago u Beogradu", i bez citanja teksta znalo se da je rec o oblicima americkog gangsteraja i kriminalnog obracunavanja koji su se poceli uvlaciti i u patrijarhalnu balkansku sredinu.
Danas, na zalost, gotovo da nema novina u kojima ne dominiraju naslovi iz kojih nije tesko zakljuciti da je Jugoslavija, ili ono sto je od nje ostalo, duboko ogrezla u kriminalu najviseg stepena.
Potvrdu te neprijatne istine ne treba traziti samo u kriminalnim hronikama, koje su postale svakodnevna lektira kako prizemne citalacke publike, oduvek sklone toj vrsti dusevne hrane, tako i obrazovanijeg sveta koji - hteo nehteo - mora da se privikava i na tu realnost.
Najupecatljivija slika takve stvarnosti je slucaj Arkan koji nepun mesec dana puni stranice i ozbiljnih listova i bulevarske stampe. Objavljivanjem opsirnih hronika, feljtona i ekskluzivnih prica o Arkanu i njegovim podvizima, svara se o njemu - svesno ili nesvesno - mit kao o heroju nedostiznog dometa.
Povodom Arkanovog ubistva Jugoslavija se ponovo nasla i u fokusu svetskih medija u kojima se on prikazuje kao vrhunski kriminalac. To sto snage koje su ga uklonile sa zivotne scene jos nisu otkrivene, rezultat je - pored ostalog i u prvom redu - trapave istrage, koja se mozda odugovlaci i zbog toga da se ne sazna prava istina o Arkanovom "ratnom patriotizmu" ispoljenom u ratovima u Bosni i Hrvatskoj i tragovima koji su iza tog patriotizma ostali.
Mozda ce istraga, ako bude objektivno vodjena, i otkriti po cijem nalogu i zbog cije sigurnosti je Arkan uklonjen. Mozda ce se u tom otkrivanju saznati i nesto vise o pojedinim Arkanovim kriminalnim radnjama. Ali je sasvim izvesno da se - dok su Milosevic i trojna koalicija na vlasti - istina o Arkanovoj ulozi u jugoslovenskim ratovima nece saznati.
Nece se sigurno doznati ni kako su Arkan i neki drugi stekli pravo da osnivaju svoje paramilitarne garde, niti ce se objasniti po kom je ustavnom ili zakonskom osnovu Zeljko Raznatovic koristio pravo da pripadnike svoje privatne vojske odlikuje medaljom Obilic, jednim od najpoznatijih odlikovanja za hrabrost iz oslobodilackih ratova Srbije.
Kada je pisac ovog teksta nameravao da listu neprijatnih pitanja zakljuci onim koje se neodoljivo nametnulo posle Arkanove sahrane: Ko je odobrio da se Zeljko Raznatovic, kriminalac koga su ubili kriminalci, sahrani uz pocasti koje se odaju herojima?; dogodilo se ubistvo Pavla Bulatovica, ministra narodne odbrane Jugoslovenske vlade, koje je otvorilo nova pitanja i nova nagadjanja.
Mada su se posle Arkanovog ubistva mnogi pitali: "Ko je sledeci?", malo je ko pomisljao da bi to mogao biti Pavle Bulatovic, covek koji se nicim nije isticao, sem sto se znalo da je verno sprovodio Milosevicevu politiku. Ubica, koji je rafalom iz kalasnjikova, ispaljenim kroz prozor jednog beogradskog restorana, usmrtio Bulatovica i ranio dvojicu njegovih prijatelja, bez traga je nestao u beogradskoj vecernjoj guzvi.
Ostali su samo tragovi sumnje i nagadjanja sta sve moze da ucini beogradsko podzemlje - samo ili uz neciju pomoc.