RASKRSCA
Pise Milos Misovic

24.03.2000.

GODISNJICA PORAZENIH PRINCIPA

Da li su Bernar Kusner i Klaus Rajnhart svojim najnovijim izjavama najavili da se nesto menja u kosovskoj politici?

Eto, stigla je i ta neslavna godisnjica od koje bi sada mnogi hteli da se na neki nacin distanciraju. Tacno pre godinu dana vazdusne snage NATO-a bacile su prve bombe na Jugoslaviju i time otpocele bezumnu akciju razaranja vitalnih objekata i unistavanja nevinih ljudskih zivota. Akcija je trajala 78 dana, a njen pogubni bilans nikad se nece moci precizno izvesti. Posebno je nemoguce utvrditi efekat zabranjenih kasetnih bombi i ispaljenih projektila sa osiromasenim uranijumom.

Oni koji su izdali nalog za izvodjenje takve akcije, uporno su tvrdili, a neki jos tvrde, ali sa gotovo nikakvom uverljivoscu, da je to moralo da se ucini jer nije postojala mogucnost da se na drugi nacin spreci humanitarna katastrofa koja je navodno pretila etnickom progonu Albanaca sa Kosova od strane Milosevicevog terora. Danas, isti ti ljudi, ne mogu da poreknu da je time izazvana ne samo stvarna humanitarna katastrofa, vec i velika tragedija srpskog i drugih nealbanskih naroda na Kosovu.

Mala je, gotovo nikakva uteha sto tu cinjenicu neki od aktera stidljivo priznaju. Stvoreno stanje na Kosovu je takvo da su mali izgledi da se moze osetnije poboljsati, cak i kad bi postojala dobra volja da se to ucini. Medjutim, takvih namera nema na vidiku. Naprotiv, svi koji su povezani sa tim problemom i dalje insistiraju da se ide do kraja. A gde je kraj i kakav on moze da bude - to niko ne moze da predvidi.

Svakako ne treba sumnjati u dobre namere da se na Kosovu izgradi multietnicko drustvo. Ali ko od onih koji su upoznati sa stvarnim stanjem na Kosovu moze to da garantuje? Pogotovu ako nije bar malo zavirio u istoriju tog regiona i u odnose izmedju Srbiije, odnosno Jugoslavije, i Albanije, kroz koje su se prelamali i interesi velikih sila.

Pesimizam koji je naprasno zahvatio natoovske celnike i funkcionere medjunarodnih organizacija na Kosovu kao da nagovestava da se u shavtanju kosovske situacije, ipak, nesto menja. U razmaku od tri dana dva glavna funkcionera u kosovskoj nomenklaturi - komandant KFOR-a Klaus Rajnhart i Sef administracije UN na Kosovu Bernar Kusner - dali su izjave koje odudaraju od onoga sto je zastupano otkad su KFOR i UNMIK preuzeli upravu na Kosovu.

U intervjuu pariskom Imaniteu, Bernar Kusner je izjavio da je pomirenje Srba i Albanaca na Kosovu "apsolutno nemoguce" i da multietnicnost na Kosovu "nije moguca, ali se mora uspostaviti ono sto se zove miroljubiva koegzistencija". Kusner je u istom razgovoru rekao da duh osvete koji je zavladao medju Srbima i Albancima na Kosovu dozivljava kao licni poraz, ali smatra da bi i medjunarodna zajednica morala da snosi deo odgovornosti.

Istog dana, general Rajnhart dao je intervju za televiziju Rojters u kome je ocenio da ce biti tesko u pokrajini stvoriti multietnicko drustvo i da bi najvece dostignuce medjunarodnih napora mogla da bude "mirna koegzistencija srpske i albanske zajednice". Medjutim, i u tom slucaju Rajnhart smatra da KFOR mora ostati na Kosovu "pet, a mozda i deset godina". 

Da li su te sinhronizovane i u ocenama identicne izjave odraz licnih raspolozenja ljudi koji su se suocili sa grubom kosovskom stvarnoscu ili postoje i drugi znaci da se u kosovskoj politici nesto menja, pokazace vreme.

Sto se tice same godisnjice, ona je sumorna da ne moze biti sumornija. I tesko se moze naci covek zdrave pameti koji o onome sto ona simbolizuje moze govoriti bez osecanja mucnine. Jer to nije jubilej pobede zdravog razuma, vec godisnjica poraza demokratskih principa i verovanja u spremnost mocnih da medjunarodne probleme resavaju miroljubivim sredstvima. 

 

[ Prethodna Raskrsca ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.