|
Pise Milos Misovic
14.04.2000.
ZIVOT U OKOVIMA STRAHA (III)
IZUZECI SU CASNI ALI RETKI
(Treci u seriji od tri clanka)
Slobodan Milosevic i Bil Klinton ce uskoro otici - svaki svojim putem. A kosovski Srbi, prognani, opljackani, maltretirani, ponizeni i ostavljeni od svih, ostace da zive suoceni sa strahom i mrznjom. Ko ih toga moze osloboditi?
To sto danas pojedini politicari stidljivo priznaju da se u kosovskom slucaju gresilo nema gotovo nikakvog efekta, jer na Kosovu zivot tece svojim tokom. I nedavni apel Bila Klintona da medjunarodna zajednica nastavi svoje angazovanje na Kosovu da bi se prevazisli "strah i mrznja" koji i dalje dele srpsku i albansku zajednicu, zvuci kao svojevrsna ironija. Na
Kosovu je i pre dolaska KFOR-a bilo mrznje, ali stanovnistvo nije imalo razloga da strahuje, sem onih koji su saradjivali sa teroristima. Danas gotovo da nema pripadnika nealbanske narodnosti koji ne strahuje.
Nije tesko zamisliti kako se zivi u takvoj psihozi. Predsednik Klinton se tek posle devet meseci setio da upozori da "neki radikalni elementi iz zajednice kosovskih Albanaca nastavljaju da se upustaju u aktivnosti koje mi ne odobravamo", i osudi nasilje nad Srbima u nekim zonama. Sudeci po mekoci izraza koje je upotrebio, Klinton to upozorenje nije ucinio zbog toga sto Srbi pate, vec zbog toga sto medjunarodna javnost sve cesce dize glas protiv divljanja albanskih ektremista.
Uvidevsi, najzad, da Kosovo nije tako jednostavan problem, kako je tvrdila gospodja Olbrajt, Klinton sada istice da se taj problem ne moze resiti za godinu, dve vec je potreban duzi period delovanja medjunarodnih snaga na Kosovu. Zatrazio je i da se pojaca medjunarodna civilna policija na Kosovu i da se redovnije finasira delatnost UNMIK-a. Mada sve to dolazi sa zakasnjenjem, ne treba ga potcenjivati, jer je bolje da stigne ikad nego nikad. Ali ne treba prevideti ni upozorenja druge vrste.
KFOR i UNMIK za devet meseci boravka na Kosovu nisu uspeli da ispune kadrovske kvote predvidjene njihovim formiranjem, a vec stizu glasovi o zamorenosti ili zasicenosti onih koji su preuzeli obavezu takve zastite. Neke zemlje vec diskretno smanjuju broj svojih pripadnika na Kosovu, a i finansijska sredstva sve teze priticu. Ako se taj "zamor" oseca sada, namece se pitanje kako ce biti posle dve, tri ili pet godina?
Predsednik Klinton je na nedavnoj konferenciji za stampu prevideo, ili precutao jos jednu cinjenicu. Na Kosovu ne postoji mrznja samo izmedju Srba i Albanaca. Albanski ekstremisti ne progone samo Srbe. Oni ciste sve sto nije albansko. Romi, koji su posle Albanaca i Srba, bili najbrojniji na Kosovu, uglavnom su proterani. I Hrvati su se iselili. Na udaru ekstremista su i Turci, Goranci i Egipcani. A najgore je sto albanska inteligencija na Kosovu, sve to mirno i bez reci protesta posmatra. Casnih izuzetaka ima, ali su vrlo usamljeni. Mnogo su brojniji oni koji likuju, jer im se cini da su presli polovinu puta u stvaranju nezavisnog i etnicki cistog Kosova.
Kad se sve to ima u vidu nije tesko razumeti zasto su se kosovski Srbi nasli izmedju cekica i nakovnja. Proterani, opljackani, maltretirani, ponizeni i ostavljeni od svih, oni danas prezivljavaju svojevrsnu golgotu. Nasavsi se izmedju dva zla, odlucili su se (ne svi) da prihvate ono koje smatraju manjim - delegirali su svoje predstavnike u Privremeno administrativno vece Kosova. Za sada je njihova uloga posmatracka. Polse toga usledice konacna odluka.
Odlucili su se za tu soluciju, jer znaju da je vreme Milosevica i Klintona isteklo. Oni ce uskoro otici - svaki svojim putem, a na Kosovu ce ostati da zive Albanci, Srbi, Romi, Turci i drugi, samo ako budu postovani principi na kojima je zasnovana organizacija ujedinjenih nacija.
Zbog toga treba pozdraviti odluku Srpskog nacionalnog veca da ucestvuje u privremenim organima vlasti na Kosovu, bez obzira sto zbog toga trpe zestoku kritiku Milosevicevih zvanicnika i dela kosovskih Srba. Ucescem u tim organima se nesto moze uciniti za poboljsanje polozaja svih kosovskih Srba, dok se apstinencijom nista ne postize.