06.05.2000.

ZIVOT NA DVA KOLOSEKA

Politicki recnik Srbije obogacen je u poslednje vreme serijom pogrdnih i uvredljivih izraza. Da li su oni znak snage ili slabosti onih koji ih upotrebljavaju?

Narod Jugoslavije, ili preciznije receno, drzavne tvorevine skrpljene na brzinu posle raspada bivse Jugoslavije, odavno ne zivi normalnim zivotom. U poslednje vreme se i podelio - vise po klasnom osnovu nego po politickom opredeljenju.

Prvo su Crnogorci, ili vecina tog etnikuma, stavili do znanja da vise ne zele da zive u zajednici ciji nacin zivota diktira rezim Slobodana Milosevica i njegove supruge, profesorke Mire Markovic. Zatim su se Srbi svrstali u dva tabora - nepomirljiva u politickim pogledima i nespremna na bilo kakve kompromise. Sada ti tabori zive razlicitim zivotom i krecu se razlicitim kolosecima.

Prvim kolosekom idu kompozicije kojima vladajuca koalicija vozi svoje zasluznike, prijatelje i simpatizere u obecanu buducnost. Snaga tog relativno malog dela otudjenog naroda ne meri se toliko brojem pripadnika koliko stepenom uzurpacije vlasti i kolicinom prigrabljenog bogatstva.

Taj svet, blago receno, zivi raskosno, ima svega na pretek, bez obzira sto zemlja grca u oskudici. On raspolaze vojskom, za koju kaze da je najbolja i najhrabrija; ima policiju koja se ne ustrucava da privede i uhapsi svakoga ko joj se ucini sumnjivim, ali ne moze, ili ne zeli, da rasvetli stotinak zagonetnih ubistava, medju kojima i atentate na sefa policije i saveznog ministra odbrane.

Snazni oslonac taj otudjeni sloj ima i u osvojenim i u ideoloska kola upregnutim mocnim medijima, preko kojih unajmljeni novinarski mediokriteti svakodnevno izlivaju neogranicene kolicine mrznje prema svemu sto nije espeesovsko, julovsko ili radikalsko. Tu je angazovano i pravosudje, koje ulaze veliki napor da moral politickih mocnika odrzi na visokoj ceni.

Drugim kolosekom, nezavisno od prvog tece zivot obicnih gradjana koji se zajednickom imenicom zovu narod. U zivotu i ponasanju tog dela naroda nema velelepnih vila, super luksuznih i blindiranih automobila; nema raskosnih prijema niti bilo kakvog luksuza. Objektivno gledano, ne moze ga ni biti, jer je odredjena upravljacka elita ekonomsku moc gradjana svela na prosecnu platu, ili penziju od 60 maraka. Viseclane porodice tom sumom ne mogu da podmire ni rezijske troskove, a da ne pominjemo potrosacku korpu, za koju su potrebne dve do tri prosecne plate.

Tako ta dva sveta putuju u neizvesnost uporedo, bez dodirnih tacaka sem kad su neizbezne, ali sa puno uzajamnog prezira i mrznje. Ljudi koji to posmatraju sa strane, cude se i stalno postavljaju ista pitanja: prvo, Kako je moguce da jedan civilizovan narod dovede sebe u situaciju u kojoj niko nije zadovoljan? i, drugo, Koliko takvo stanje moze da potraje?

Za odgovorima na ta pitanja traga citava armija politickih analiticara, istorcara i sociologa. Odgovora jos nema, iako se nude varijante u kojima nije tesko nazreti ko stoji iza njih. Uzroci nezadovoljstva naroda su poznati. Nije, medjutim, poznato zasto sujetne vodje opozicionih stranaka ne mogu da se udruze i jedinstvenom akcijom oslobode - i sebe i narod omrazenog rezima?

Kada je rec o nezadovoljstvu onih koji cine vladajucu elitu, tu stvari postaju jasnije. Izrazi "sljam", "izdajnici", "strani placenici", "janicari" i drugi kojima se u poslednje vreme "bogati" politicki recnik Srbije, nisu izraz sigurnosti.

A da li su odraz straha - ostaje da se vidi.

[ Prethodna Raskrsca ]