|
Pise Milos Misovic
12. 06. 2000.
GODISNJICA IZGUBLJENIH NADA
Pisac ove kolumne sa zaljenjem mora da konstatuje da teska srca pristupa pisanju teksta posvecenog godisnjici (10. jun 1999) prekida bombardovanja i razaranja jugoslovenskih vitalnih objekata, da bi se kosovski problem poceo resavati mirnim putem.
Upucenijem citaocu nece biti tesko da pogodi razlog. Obicaj je da se o godisnjicama prednost daje pozitivnim cinjenicama i pohvalnim rezultatima. Toga, na zalost, u ovom slucaju nema. Jedina lepa rec koja se ovom prilikom moze izreci, je odluka da se prekine rat i obustavi bezumno razaranje, kako bi se pod odredjenim uslovima pristupilo vracanju mira na kosovsko nemirno podrucje. Sve drugo sto se u protekloj godini dogodilo na Kosovu i u vezi sa njim, spada u crnu hroniku, koja se decenijama pise na ovom prostoru.
Sporazumom u Kumanovu predvidjeno je pod kojim uslovima ce se jugoslovenske vojne i policijske snage povuci sa Kosova, a dolukom Saveta bezbednosti UN utvrdjeno je kako ce se vratiti mir na Kosovo i poceti sa izgradnjom multietnickog drustva.
U skladu sa tim dokumentima na Kosovo je stiglo vise od 40,000 vojnika Kfora, pretezno iz zemalja Evropske alijanse; postavljen je i civilni administrator, gospodin Bernar Kusner, covek sa bogatim iskustvom u humanitarnim delatnostima Ujedinjenih nacija, a stigao je i izvestan, mada nedovoljan broj medjunarodnih policajaca, sudija i drugih strucnajak koji su zajedno sa Kforom, trebalo da obezbede mir i uspostave normalan poredak na ovom prostoru.
Sta moze da se kaze o delovanju tih respektabilnih snaga u protekloj godini? Nista pohvalno, i pored najbolje volje, Kosovo je za godinu dana njihove uprave pretvoreno u sustu suprotnost onoga sto je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti predvidjeno. Stotine hiljada Albanaca (taj broj nikad nije precizno utvrdjen), od kojih su mnogi, pod neobjasnjivim okolnostima izbegli u Albaniju, vratile su se na Kosovo i time je, navodno, sprecena pretpostavljena humanitarna katastrofa koju je sprovodio Milosevicev rezim prema ALbancima.
Dopustimo neka je tako kako tvrde zvanicnici NATO-a, koji su pod tim izgovorom preduzeli suludu akciju da bombama ogromne razorne snage uteraju nekome demokratiju u glavu. Ali sta se dogodilo posle toga? Prostor ne dozvoljava da se detaljnije opisuje trenutno stanje. Dovoljno je reci da je stvorena ne pretpostavljena nego najrealnija humanitarna katastrofa koja se pred ocima Kfora i Mirovne misije UN odigrava nad Srbima i drugim nealbanskim narodima na Kosovu.
Umesto da mirovne snage Ujedinjenih nacija obezbede mir i bezbednost za sve gradjane koji su vekovima ziveli na Kosovu, one su dopustile da razulareni albanski separatisti i teroristi zavode njihov "mir i red" na Kosovu. A rezultat tog "reda" su stotine hiljada izbeglih Srba, Roma i drugih nealbanskih pripadnika sa sve sigurnijim izgledom da se vise nikad tamo ne vrate.
Svi apeli domace i medjunarodne javnosti da se prekine sa tom praksom, ostali su gotovo bez ikakvog efekta. Jugoslovenska vlada, koja je u ociglednoj nemilosti kod Ujedinjenih nacija, posebno kod NATO-a, koji sve vise deluje u ime UN, zatrazila je ovih dana od Saveta bezbednosti da ponisti sve akte i odluke koje je sef Unmika Bernar Kusner doneo "protivno rezoluciji 1244" i da okonca delovanje Unmika na Kosovu.
Kakav ce stav prema tom zahtevu zauzeti Savet bezbednosti - znace se za koji dan. Medjutim, pre bi se reklo da ce najvise telo UN sa vise uvazavanja razmatrati Kusnerov predlog na nedavnoj zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti kako da se izvrsi revizija ugovora iz Rambujea, a u izvesnom smislu i Rezolucija 1244, akko bi se stvorio "prelazni ustav" kojim bi se Jugoslavija, kako tumace pojedini analiticari, iskljucila iz daljeg resavanja kosovskog pitanja.
Koliko su ta predvidjanja tacna i odrziva - pokazace vreme. Ono sto je sada ucinjeno i sto se jos uvek cini, uz precutnu saglasnost medjunarodnih mirovnih snaga, vise je nego tragicno ne samo za Srbe sa Kosova, vec i za sve druge koji nemaju albanski nacionalni pedigre. Zasto je to tako? - treba da objasne oni koji su u ime medjunarodne organizacije preuzeli obavezu da kosovski problem rese na najljudskiji nacin.
Piscu ovih redova ne preostaje nista drugo nego da kaze da se 10.jun 2000. godine za kosovske Srbe i druge nealbance moze obeleziti kao godisnjica izgubljenih nada.