|
Pise Milos Misovic
29.10.1999
BORBA ZA TV PROGRAME
Srbija je zemlja u kojoj se permanentno dogadjaju cudne, ponekad neshvatljive stvari. Ovih dana, dok se opozicione stranke iscrpljuju oko usaglasavanja stavova o onome sto je svima jasno, Milosevicevi socijalisti se pripremaju da ih ponovo nadmudre.
Iz male varosice sa juga Srbije, Vlasotince, stigla je vest da SPS "kupuje ili zeli da kupi nekoliko privatnih TV stanica u Srbiji". Ne bi to trebalo da bude nista neobicno, jer ako je iko pokazao da ume da koristi televiziju kao nenadmasno sredstvo politicke borbe, onda je to nesumljivo Slobodan Milosevic, koji ce umeti da iskoristi i te stanice ukoliko ih otkupi.
Neobicno je, medjutim, sto je gospodja Bojana Ristic, clan rukovodstva SPO i poslanik Skupstine Srbije, koja je vest o kupovini privatnih televizija saopstila na tamosnjoj konferenciji za novinare, izrazila vecu zabrinutost sto SPS namerava da deo Televizije "Rosulje" plati sredstvima Skupstine opstine Vlasotince, nego sto bi vladajuca partija kupovinom desetak privatnih televizija lisila mogucnosti zainteresovane gledaoce da dobiju objektivnije informacije od onih koje im servira RTS.
Nije, dakako nevazno cijim ce se sredstvima platiti televizija "Rosulja". Mnogo je, medjutim vaznije sta bi nastalo posle najavljenog otkupa desetine privatnih televizija. Svakome ko se bavi problemom informisanja jasno je da su neke lokalne radio stanice i privatne televizije pocele da igraju znacajnu ulogu u probijanju informativne blokade, pomocu koje Milosevicev rezim godinama drzi Srbiju u informativnom mraku.
Rukovodtvu SPS nije moglo da promakne da privatne televizije sve vise sire pukotine u monopolskom informativnom sistemu Srbije i logicno je sto ono nastoji da taj proces zaustavi stavljajuci i taj deo informativnih izvora pod sopstvenu kontrolu ili u sopstvenu sluzbu. Ostaje da se vidi sta ce opozicija uciniti da se ta akcija onemoguci.
Prilika je da i rukovodstvo SPO-a pocne da razmislja o sadasnjoj programskoj politici TV Studija B, koji je odavno postao populator lidera SPO i njegove ponekad tesko razumljive politike.
Zahvalno je imati televiziju, makar bila i lokalna, ciji se program moze usmeravati na aktivnosti sopstvene stranke. Ali, mnogo je vaznije imati izostren osecaj dokle se u tome moze ici a da se ne postigne suprotan efekat. Reklo bi se taj osecaj ne predstavlja jacu stranu partije koja sebe naglaseno istice kao glavnu opozicionu snagu.
Zasiceni agresivnom propagandom drzavnih medija, gledaoci - bar oni trezveniji - zele da cuju i saznaju nesto vise i objektivnije o zbivanjima u sredini kojom su okruzeni. Ali ako im, umesto otuznog rezimskog hvalisanja "pobedama" i obnoviteljskim podvizima sa RTS-a, Studio B svakodnevno servira nesto manje agresivnu promociju SPO-a i njegove ponekad zagonetne politike, razumljivo je da ce oni ubrzo okrenuti ledja i toj nekad najpopularnijoj i najobjektivnijoj televiziji. A kad se jednom izgubi poverenje gledalaca, poznato je, tesko se ponovo stice.
Uputno je u tom kontekstu pogledati i rezultate najnovijih istrazivanja javnog mnjenja, jer i oni na svoj nacin opominju.