|
Pise Milos Misovic
11.11.1999
ZASTO CUTE ALBANCI
Ako je ista u zamrsenom kosovskom politickom cvoru postalo jasno, onda je to bez sumnje cinjenica da ce se na prvo objasnjenje zbog cega neke stvari tamo teku onako kako teku dugo cekati. A sve izvesnije postaje i pitanje da li ce se takvo objasnjenje uopste pojaviti.
Ubijanja, pljackanja, rusenja svega sto nema albansko obelezje, postali su svakodnevni dogadjaji. Nedavno je izvrsen i pokusaj klasicnog linca (Pec), a ovih dana je bilo pripremljeno i masovno ubistvo Srba i drugog nealbanskog zivlja na miniranom mostu u Kosovskoj Mitrovici. Sto se nije ostvario ovaj pakleno zamisljeni plan, treba zahvaliti predstavnicima KFOR-a, koji su ga blagovremeno sprecili, nasavsi se i sami u oba slucaja u nezahvalnoj poziciji.
Demokratski svet je zgranut vestima i izvestajima o tome. Na te tesko shavtljive postupke reagovali su mnogi novinari, ugledni intelektualci, politicari i javni radnici iz raznih zemalja. Jedino sve to sa neshvatljivom mirnocom posmatraju albanski intelektualci.
Cute i oni albanski intelektualci sa Kosova, koji su u ime demokratije, slobode i humanizma, dizali glas protiv ponasanja Milosevicevog rezima prema albancima. Sta ih sprecava da u ime istih principa ne ustanu u zastitu progonjenih Srba, Crnogoraca i drugih nealbanskih naroda? Da li je u pitanju strah za sopstveni opstanak ili je posredi nesto drugo?
Za postovanje je istupanje Vetona Suroija i Skeljzena Malicija, koji su javno osudili ponasanje svojih sunarodnika. Nazalost, i oni su - iz straha ili iz nekog drugog razloga - morali da ucine i izvesne ograde: Suroi da Srbi moraju da shvate da se u kolevci nekadasnje srpske drzave "danas ljulja albanska beba", a Malici da je ponasanje albanskih tinejdzera na Kosovu uslovljeno i tim sto kao deca u vreme Milosevicevog rezima na Kosovu nisu doziveli nista drugo osim terora prema Albancima, pa se moze razumeti njihova teznja za osvetom. Zbog takvih ograda, njihove hrabre osude albanskog divljanja tesko da ce spasti cast albanskih intelektualaca sa Kosova i drugih prostora.
Jedini kosovski Albanac, Hasim Taci, zvani Zmija, bivsi lider OVK i sadasnji samoproklamovani predsednik Privremene vlade Kosova, otvoreno govori o onome sto cini da bi ostvario san o nezavisnom Kosovu. Ali njegove izjave su gorke, cesto gorcije od zmijskog otrova. Vrhunac cinizma ispoljio je ovih dana kada je, posle svega sto se dogodilo na Kosovu, u Becu mirno, gotovo trijumfalno, izjavio da "jos nije dokazano da je neki Albanac ubio Srbina".
Svaki komentar ove izjave je suvisan. Ali nije suvisno pitanje koga taj mladi bojovnik vuce za nos - medjunarodne organizacije angazovane da na Kosovu uspostave mir i osiguraju izgradnju multietnickog drustva, americki Stejt department, koji ga je lansirao u politicku orbitu, ili citav demokratski svet?