|
Pise Milos Misovic
16.11.1999
POLITIKA KONTINUITETA
Sta je bio cilj susreta kosovskih veterana sa Hasimom Tacijem?
Bez velike pompe i najave protekao je nedavni susret Hasima Tacija sa grupom istaknutih veterana albanske politike na Kosovu, bivsih visokih partijskih i drzavnih rukovodilaca u vreme Brozove Jugoslavije. U kratkom saopstenju receneo je samo da je samoimenovani predsednik vlade Kosova, Hasim Taci, primio u Pristini veterane Narodnooslobodilackog rata: Fadilja Hodzu, Dzavida Nimanija, Imera Pulju, Ramadana Vranicija i Vehapa Situ. Saopsteno je, takodje, da su "veterani NO rata pruzili podrsku Hasimu Taciju i njegovom radu".
Najmanje je vazno ko je bio inicijator tog susreta i po kom kriterijumu je sastavljena ekipa koja je pruzila podrsku Hasimu Taciju i njegovoj politici. Ali kome je bila potrebna ta podrska, nije tesko zakljuciti.
Hasim Taci je nesumljivo u ovom trenutku "prva violina" albanske politike na Kosovu. Ali on tu poziciju nije stekao miroljubivom politikom koju je kao jedan od lidera OVK vodio u nekoliko poslednjih godina. Naprotiv, njegov uspon prema politickom vrhu pracen je akcijama koje su imale teroristicki karakter, a krunisan je odlukom Vasingtona da pruzi podrsku takvoj politici i takvom resavanju kosovskog problema. I Hasim Taci sa svojim pristalicama, radi ono sto radi, uprkos svim barijerama i ogranicenjima koje postavljaju snage KFOR-a i UNMIK-a.
Ne znaci, razume se, da i politika Slobodana Milosevica nije dala znacajan doprinos takvom razvoju dogadjaja. Mnogi potezi te poltike pokazuju da ona nije prestala da daje podrsku takvom razvoju.
Poznato je da kosovski problem ne postoji od juce. On se kao nerazmrsivo polticko klupko spleo krajem proslog veka, kada se albanskim nacionalnim prvacima ucinilo da u oslabljenoj Otomanskoj Carevini mogu izdejstvovati autonomiju za Kosovski vilajet, koja bi se vremenom pretvorila u nezavisnu albansku drzavu. Medjutim, istorijski dogadjaji su isli drugacijim tokom.
Nova prilika ukazala se tokom Drugog svetskog rata kada su okupatorske snage podelile Jugoslaviju i onaj deo kojim je upravljala fasisticka Italija, prikljucili Albaniji. To je bio i period kada se rukovodstvo KPJ vidno angazovalo da se kosovskim Albancima prizna pravo na samoopredeljenje.
Tada je na kosovsku scenu stupila poznata djakovacka grupa, skolovana u Albaniji i vecino mvaspitavana u nacionalisticko-separatistickom duhu. Ona je, na celu sa Fadiljom Hodzom, bivsim uciteljem i kasnijim neprikosnovenim liderom kosovskih Albanaca, cetiri decenije sistematski i priljezno radila da Kosovo dobije punu autonomiju, a preko nje i samostalnost.
Istini za volju valja reci da ta grupa, koja je uzivala poverenje veceg dela albanskog stanovnistva na Kosovu, nije zagovarala oruzanu borbu i teroristicke akcije kao sredstvo za ostvarenje postavljenog cilja, iako se nije preterano angazovala nad pokusajima da se i terorizmom osvoje politicki poeni. Ona je svu svoju aktivnost i istrajnost usmeravala na sticanje visokih oblika autonomije legalnim putem, sto je i krunisano Ustavom iz 1974. godine.
Medjutim, upravo kad se djakovacka grupa, po zakonu biologije, povukla i na kormilo Kosova dosli mladji ljudi, demokratski orijentisani i spremni da Kosovo izgradjuju u okviru Srbije i Jugoslavije, na scenu je stupila politika Slobodana Milosevica, koja se pokazala pogubnom ne samo za Srbe sa Kosova, vec i za citav srpski narod.
A sto se tice Tacijevog susreta sa veteranima, ne bi se reklo da tu ima icega zagonetnog. Taciju, kao politicaru koji oseca da jos uvek ne sedi cvrsto u sedlu u koje ga je posadila gospodja Madlen Olbrajt, potrebno je da pokaze da on nije repa bez korena. A vec zaboravljenim albanskim veteranima je, takodje, ugodno da se identifikuju sa politikom koja je urodila plodom.
U svakom slucaju, i on i oni su tim susretom potvrdili kontinuitet jedne dugorocne i uspesno vodjene politike.