|
Pise Milos Misovic
22.11.1999
DIJASPORA I OPOZICIJA
Kakve su poruke upucene sa nedavnog Sentandrejskog skupa i da li je svaki akter iz trodnevnih razgovora izvukao odgovarajucu pouku?
Sada, kada su rasprave okoncane, razlike u pogledima koliko toliko uklonjene, deklaracija usvojena i ispijene mnoge zdravice, moze da se kaze da je trodnevni Sabor srpeske dijaspore sa predstavnicima demokratske opozicije zavrsen sa uspehom, mozda ne onakvim kakav su pojedinci ocekivali, ali ipak uspehom.
Zanimljivost, pa i znacaj ovog sabora treba posmatrati kroz to sto je uspeo da okupi i do kraja odrzi u aktivnom razmatranju aktuelnih pitanja sve relevantne faktore: Crkvu, Krunu, vodece stranke opozicije i, pre svega dijasporu, koju su predstvaljale njene najznacajnije organizacije. To sto je svaki, ili gotovo svaki od tih faktora na Sabor dosao sa dvostrukim ciljem - da doprinese demokratizaciji Srbije i njenoj izgradnji na jednoj strani i da se u tom opstem prestrojavanju, izbori za sto bolju sopstvenu poziciju, na drugoj, samo je jos jedna potvrda da Srbe - u Matici i dijaspori - nije lako sloziti.
Dobre strane Sabora nisu samo u tome sto je oko deklaracije, lisene uobicajenih fraza, i oko koje je bilo izvesnih natezanja, postignut konsenzus, a kako ce biti realizovano ono sto je zakljuceno, ostaje da se vidi.
Najznacajnija je, svakako tacka u kojoj se Srbi u dijaspori obavezuju da ce priziti strucnu i materijalnu podrsku udruzenoj opoziciji, koja se sa svoje strane obavezuje da povodom ovih zakljucaka nece praviti nikakav kompromis sa postojecim rezimom.
Dijaspora je imala razloga da od opozicije trazi takvu obavezu. Desetogodisnje iskustvo u tom pogledu je vrlo neprijatno. Najvece razocarenje u tom pogledu dijaspora je dozivela sa lakorecivim Vojislavom Seseljom, koga su mnogi u prekomorskoj dijaspori oberucke prihvatili i prizili mu obilatu politicku i materijalnu podrsku. A sta je on ucinio? Ne samo da je okrenuo ledja dijaspori, nego je stao uz bok Milosevicu koji je prakticno postao neprikosnoveni vladar Srbije. To je nesumnjivo gorka pouka, mada ne i jedina. Slicni prigovori mogli su se uputiti i Vuku Draskovicu, koji se ne moze porediti sa Seseljem, ali se ne mogu ni odobriti mnogi njegovi potezi.
Ali, istini za volju, valja reci da se i dijaspori imalo sta zameriti. U prvom redu je njena nesloga, bolje receno nejedinstvo, koje najcesce proistice iz zelje za sticanjem liderskih pozicija, cime su inficirane i vodje opozicije u otadzbini. Jedan od inicijatora i vodecih organizatora Sabora je, u razgovoru sa novinarima, priznao da nije ni znao kakve sve organizacije dijaspore postoje u Evropi. Ovaj Sabor je svakako doprineo i tom upoznavanju i zblizavanju razudjenih delova dijaspore, ciji znacaj za sudbinu matcne zemlje postaje sve presudniji.
Na kraju, treba pomenuti i dva faktora, koji su na ovom Saboru igrali posrednicko-pokroviteljsku ulogu. To su Srpska pravoslavna crkva i princ Aleksandar Karadjordjevic, koji su na ovom skupu, po svemu sudeci, najvise profitirali. Njima se najmanje prigovaralo, a ako je i bilo nekakvog prekora, on se odnosio na to sto su u formulisanju Deklaracije zeleli da sebi pripisu vise nego sto im je objektivno pripadalo.
Princ Aleksandar je ovog puta iznenadio svojom komunikativnoscu i spremnoscu da se prilagodi realnoj situaciji.