|
Pise Milos Misovic
02.12.1999
JAVNO IZVODJENJE ZLOCINA
Od ubistva prvog srpskog konzula u Pristini krajem proslog veka do danas u metodama albanskih terorista na Kosovu se nista nije promenilo, sem sto sada ne traze ni formalni povod za ubijanje neduznih gradjana srpskog porekla
Uceni ljudi kazu da se istorija ne moze ponoviti, sem kao farsa. Mozda je to tacno, ali najnovija zbivanja na Kosovu ne idu u prilog toj tvrdnji. Ono sto se na kosovskim prostorima dogadjalo krajem proslog i tokom ovog veka, dogadja se i danas, samo u drasticnijem vidu.
Pre neki dan, tacnije 28. novembra, kada se veliki broj Albanaca bio okupio u centru Pristine da proslavi Dan albanske zastave, dogodilo se ono u sta normalan ljudski razum tesko moze da poveruje. Jednom od ulica u centru Pristine prolazio je automobil, koji je zbog prisustva veceg broja gradjana morao da uspori voznju. Neko je u kolima prepoznao Srbina, profesora Dragoslava Basica i to je bio dovoljan razlog za zlocin.
Grupa ostrascenih albanskih separatista i terorista izvukla je profesora iz kola, zajedno sa njegovom suprugom i tastom, i posto su ih pretukli, ispalili su i seriju hitaca iz vatrenog oruzja. Rezultat je bio: profesor Basic je izdahnuo na putu za bolnicu, gde su ga povezli pripadnici KFOR-a, a supruga i tasta su, sa teskim ranama prevezene u bolnicu u Kosovu Polju.
Vesti o tome, koje su dopisnici domacih i stranih medija ovih dana slali svojim redakcijama, bile su ispunjene zacudjujucim pitanjima, ne toliko zbog postupka terorista, koji godinama i decenijama na taj nacin manifestuju svoju privrzenost separatistickoj ideji o etnicki cistom i nezavisnom Kosovu, vec zbog mase Albanaca koji su mirno posmatrali javno izvodjenje zlocina.
Demokratski svet, do koga je doprla ta vest, zgrazava se nad, slobodno se moze reci, divljackim postupkom. Zgrazavaju se i celnici KFOR-a i UNMIK-a, general Rajnhart i gospodin Kusner. General Rajnhart u svom saopstenju kaze da je "zapanjen" ne toliko samim zlocinom, koliko cinjenicom "da se niko od prisutnih nije usudio da intervenise".
Nije to, na zalost, nista novo. Ali, zar zar na taj nacin treba da se iskupljuju grehovi jedne politike? Pre ce biti da je u pitanju nesto drugo, nesto mnogo slozenije i delikatnije. Oni koji su spremni da malo dublje zarone u noviju istoriju Kosova i srpsko-albanskih odnosa, lako mogu da se uvere da je po sredi mrznja, godinama ulivana u mlade albanske duse, sa tvrdnjom da su Srbi glavni krivci sto Albanci ne mogu da ostvare svoj san o Velikoj Albaniji.
Nije se tesko uveriti ni da se, od onog trenutka kada su albanski teroristi na Kosovu, koji se tada nisu zvali UCK, krajem proslog veka u Pristini ubili prvog srpskog konzula do danas, u njihovim metodama nije nista promenilo, sem sto sada ne traze ni formalni povod, vec pred licem domace i strane javnosti slobodno demonstriraju svoje metode "nacionalne borbe".