|
Pise Milos Misovic
27.12.1999
MORALNI SAMAR
Moj sin nije dao zivot za otadzbinu, vec za Marka Milosevica i njegovu porodicu
Bio je to dogadjaj dostojan divljenja. Tacno u 9 casova, 15. decembra u Vojnom odseku u Kraljevu pojavio se gradjanin Dusan Vukovic. Dosao je po pozivu da primi Orden za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti kojim je Slobodan Milosevic kao vrhovni komandant Vojske Jugoslavije posmrtno odlikovao njegovog sina jedinca, Aleksandra, poginulog u nekoj od bitaka za izgubljeno Kosovo u - kako tvrde Milosevicevi poslusnici - dobijenom ratu.
Bili su tu i novinari, pozvana je i Televizija Kraljevo, jer je trebalo da taj dogadjaj dobije odgovarajuci publicitet. I, kako su izvestili dopisnici, u pocetku je sve islo kako je zamisljeno. Nadlezni pukovnik, komandant Vojnog odseka, koji je dobio zadatak da ucveljenom ocu umesto sina preda odlikovanje, trudio se da utesnim recima ublazi njegov bol.
Predajuci mu priznanje vrhovnog komandanta Vojske Jugoslavije i predesdnika SR Jugoslavije, pukovnik Gojkovic je izrazio "visoko zaljenje za ovaj nenadoknadivi gubitak vaseg sina koji je svojom hrabroscu i svojim dostojanstvom pokazao kako se brani zemlja".
Dramaticni trenutak je nastao kada je Dusan Vukovic trebalo da primi orden umesto poginulog sina: "Ja se zahvaljujem komandi i predsedniku Milosevicu na dodeli ordena mom sinu. Vi kazete da je on dao zivot za otadzbinu. To nije tacno. On je dao zivot za Marka Milosevbica i njegovu familiju...
Ovo odlikovanje od Milosevica necu da primim, jer je on odveo moje dete u rat, i ne samo moje nego decu svih porodica u Kraljevu, a sedamdeset petoro nase dece je poginulo u tim ratovima. Zasto komanda nije odjednom pozvala sve roditelje poginulih vojnika, nego nas poziva jednog po jednog da ne bi videli sve te crne ljude, te crne gavranove, da ne vide te majke i oceve koji vecno placu".
Iako razoren bolom za neprezaljenim jedincem, Vukovic nije padao u vatru, vec je nasao snage da onima koje smatra krivim za svoju porodicnu tragediju sruci u lice punu korpu krajnje neprijatnih cinjenica: "Nijedan oficir Vojske Jugoslavije nije izrazio saucesce mojoj porodici ni porodicama poginulih vojnika u Kraljevu. Ni taj predsednik Milosevic, ni ta vlada koja nas je uvela u rat nisu pokazali ni trun sazaljenja , a izjavili su saucesce Franji Tudjamnu...
Vojska Jugoslavije je kriva za smrt mog jedinca i jedinog nosioca mog prezimena Vukovic...Molim gospodina pukovnika da ovo odlikovanje i ovaj pamflet prosledi gospodinu Milosevicu i njegovoj porodici, jer je njegova porodica kompletna - i na dorucku i na rucku i na veceri. Ja i moja porodica doruckujemo, rucamo i veceramo na grobu naseg sina koji nije zeleo rat...Nemojte gospodo da se igrate mrtvim dusama nasih sinova".
Velicina i snaga te osude nije u tome sto je Milosevicu prilepljen jos jedan vruc moralni samar, vec sto ta poruka odrazava raspolozenje hiljada u crno zavijenih porodica. A uz njih i i celekupne trezvene javnosti. Za one koje je zdrav razum davno napustio, suvisna je svaka poruka i upozorenje.