RAZGOVORI
Pise Milos Misovic

23. april 2001.

Ima li nade za Kosovo

Sta nudi formula o dva entiteta u novoj studiji Branislava Krstica o Kosovu? Mogu li se njom ispraviti greske ljudi i grehovi istorije? 

Vec u predgovoru knjige Kosovo pred sudom istorije arhitekte Branislava Krstica, priznatog jugoslovenskog strucnjaka za prostorno uredjenje, citalac se susretne sa nekoliko kljucnih pitanja kosovske sadasnjosti i buducnosti. Jedno od njih je i zasto su se Kosovo i Metohija nasli pred civilizcijskom raskrsnicom? Tim pitanjem poceo je razgovor o Krsticevoj studiji koja nudi resenje kosovskog konflikta.

- Kosovo i Metohija, dve posebne teritorije, koje su isforsiranom administrativnom odlukom proglasene pokrajinom , nasle su se pred civilizacijskom rakrsnicom.

Mozete li ukratko objasniti kako se to dogodilo?

- Postoje brojna objasnjenja. Srbija, od oslobodjenja od Turaka, nije mogla da nadje pravi nacin za resenje srpsko-albanskih odnosa, dobrim delom i zato sto ne uspeva da Kosovo iz legende prenese u realnost. A realnost je, kako sam opisao u knjizi, da na Kosovu i Metohiji zive dva naroda razlicitog jezika, istorije i vere - u sukobu koji se razgoreva.

Kazete da se sukob razgoreva. Ali on je starijeg datuma.

- Jeste, ali ja bih radije govorio o sustini problema nego o njegovoj starosti. Sustina proistice iz jednostavnog razloga: na istom podrucju Srbi imaju i cuvaju istorijske teritorije, a albanska zajednica pretenduje da na tom prostoru uspostavi nezavisnu teritoriju. I jedni i drugi nastoje da svoje zahteve ostvare na celoj teritoriji.

U knizi naglaseno isticete ulogu velikih sila, uglavnom u negativnom kontekstu.Zasto?

- Njihovu negativnu ulogu isticem zato sto one iz jedne okupacije ulaze u drugu. Krajem veka Amerika i NATO uzeli su da preuredjuju istoriju ta dva naroda, ne brinuci da li su posledice preuredjenja kakvo namecu, ljudski i civilizcijski vredne njihovih ciljeva.

Sta se umesto toga nudi u vasoj studiji?

- Jos 1994. u knjizi Kosovo izmedju istorijskog i etnickog prava, koju sam pisao u uverenju da se mora izbeci rat na Kosovu, tvrdio sam da se pozar rata moze izbeci pomirenjem dva legitimna prava. Tu tvrdnju sam zasnivao na naucnoj obradi cinjenica koje sam u knjizi izneo.

Svedocenje koje optuzuje

Vasa nova studija, koja je prirodni nastavak prethodne, pisana je smirenim tonom kao i druge naucne studije. Pa ipak, kad se cita, ona zvuci kao optuzba. Mozete li objasniti otkud takav utisak?

- Moja intencija nije bila da studija bude optuzba. Ali cinjenice koje sam proucavao, same su se postrojile tako da deluju kao vrsta optuzbe. Naime, ona nije optuzba u pravom smislu, ali jeste svedocenje koje optuzuje.

Koga iznete cinjenice optuzuju?

- Moram reci da na izvestan nacin optuzuju sve ucesnike u kosovskoj drami. Ako se uzme ono sto je obelezje citave te situacije, a to je nasilje, u kome ucestvuju:srpska strana i njena drzava, albanska zajednica i kao treci faktor velike sile. Svaki od tih ucesnika se,u odredjeno vreme - cinjenice to pokazuju - sluzio nasiljem van svakog ljudskog i prihvatljivog oblika.

Moze li se verovati da se sve to desava bez nekog strateskog cilja?

- Ne. Sada je jasno da i albanska strana i velike sile nastupaju sa jasnim strateskim ciljevima.

Kako biste ih definisali?

- Albanska strategija je jasna i jednostavna. Od prvog dana dekompozicije Jugoslavije ona je konzekventna. U toku citavog kosovskog konflikta Albanci menjaju ljude, menjaju i organizacije - umesto Rugove dolazi Taci - ali strategija ostaje nepromenjena: separacija Kosova.

Sa kakvim ciljem se u kosovski sukob umesala medjunarodna zajednica ili velike sile, kako vi kazete?

- Vi ste primetili da u knjizi nigde ne kazem medjunarodna zajednica, vec uvek upotrebljavam izraz NATO. To uostalom Amerikanci i ne kriju. Oni imaju svoju strategiju, i to dugorocnu. Ona se sastoji u promeni odnosa na Balkanu, kao posledici promene odnosa velikih sila u svetu.

Legenda i realnost

Da se vratimo onome sto ste rekli na pocetku knjige - da Srbija u dugom nizu godina nije uspela da Kosovo iz legende prenese u realnost. Da li ste svojim istrazivanjima utvrdili razlog tog neuspeha?

- Sticaj okolnosti na samom pocetku ucinio je da je to pitanje postalo tesko resivo. Srbi su, zajedno sa Francuzima i Englezima, bili pobednici u Prvom svetskom ratu. I Francuzi su, po dobrim obicajima, nagradili pozrtvovane saveznike. Nagradili su Srbe tako sto su im dali i one teritorije na kojima zivi velika vecina albanskog stanovnistva,teritorije koje Srbima nisu bile potrebne. niti su ikad pripadale njima.

To je, znaci, bio kolektivni greh.Da li je bilo i drugih razloga?

- Drugi razlog bila je kolonizacija koju je bivsa Jugoslavija vrsila na Kosovu. Greska je bila u tome sto je naseljavana neproizvodna populacija. Bezemljasima je davana zemlja, a kad su dosla teska vremena, oni nisu mogli da je sacuvaju. 

Vi u knjizi govorite i o iseljavanju Albanaca-muslimana u Tursku.

- S mnogo razloga. Poznato je da je izmedju Jugoslavije i Turske 1938. godine parafirana Konvencija o iseljevanju Turaka i Albanaca-muslimana sa Kosova u Tursku, koju Jugoslavija nije potpisala, jer Turska nije imala sredstava da placa svoj deo troskova preseljenja.

Greske koje ste naveli ucinjene su u Kraljevini Jugoslaviji Da li je nova, socijalisticka Jugoslavija mogla da ih otkloni?

- Tesko pitanje i jos tezi odgovor. Cinjenica je da se u aktu kojim se na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu nigde ne pominju Kosovo i Metohija. Tek Ustavom iz 1946. stvara se autonomna oblast. I to na krajnje voluntaristicki nacin.

U kom smislu?

- Tako sto se spajaju teritorije na kojima se nalaze istorijski spomenici Srbije sa teritorijama na kojima su Albanci jos 1931. godine imali ogromnu vecinu stanovnistva. Spajanjem ta dva dela u jednu administrativnu celinu, iako to nije bilo u Vizantiji, ni za vreme Turaka, stvorena je prakticki nerazresiva situacija.

Da li je iz toga proistekao sukob legitimnih prava?

- Da, stvorena je situacija u kojoj nije moguce ostvariti dva legitimna prava na istoj teritoriji.

Na jednom mestu u knjizi kazete da su posle Dejtona postojale povoljne okolnosti da se kosovski problem resi. Ko je ometao da se to ucini?

- Radi se o vremenu u kojem je Slobodan Milosevic, mnogo vise nego Tudjman i Izetbegovic, smatran faktorom stabilizacije na ovim prostorima. Normalno je bilo, ocekivati da ce on, u situaciji u kojoj su ga svi, pa i Klinton, hvalili, otvoriti miran put za izlazak iz krize.

A sta je on ucinio?

- Umesto toga, prihvatio je oruzanu opciju u nerealnom uverenju da se oruzjem moze "likvidirati" OVK, iako je bilo jasno da etnicki rat nosi spoljnu intervenciju.

Intervenciji su prethodili pregovori u Rambujeu. 

- Jesu, ali Milosevic je kao partnere u pregovorima izgubio umerene lidere Albanaca, pa i posrednike OEBS-a, da bi posle njih nastupile Sjedinjene Drzave i NATO. Sve to potpuno je izmenilo odnos snaga u resavanju sukoba.

Moze li se reci da grese oni koji ne izvlace pouke iz istorije?

- Ko ne zna istoriju, ponavlja je. Srbija je bila u situaciji da se opredeli za prava ili za teritorije. Milosevic je, i posle iskustva u Hrvatskoj i Bosni, Srbe ponovo poveo u rat za teritorije.

Optimisticka formula

Sadasnja kosovska situacija je gotovo bez ikakve perspektive za srpsko stanovnistvo.Vasa knjiga, medjutim, nudi optimisticko resenje. Sta cini njegovu osnovu?

- Polazna pozicija koju branim jeste da se na Kosovu moraju pomiriti dva legitimna prava. Ta prava se mogu utvrditi na osnovu nespornih i merljivih kriterijuma - istorijskih spomenika, broja stanovnika i vlasnistva zemljista. Na osnovu tih kriterijuma utvrdio sam da postoji relativno kontinuirana teritorija, od Kosovskog Pomoravlja, preko Lipljana, Kosova Polja i severnog dela Kosova, do Pecke Patrijarsije i manastira Decana, koja bi, uslovno, mogla da cini prevladjujuci srpski entitet.

To je prilicno "razvucena" teritorija. Kakve prednosti ona ima za Srbe?

- Na toj teritoriji Srbi i ostalo slovensko stanovnistvo poseduju oko 60 odsto zemljista, imaju 57 odsto stanovnistva (pre 20 godina su imali 71 odsto) i na toj teritoriji su najvredniji spomenici srpske istorije (izuzev grupe u i oko Prizrena). Ostali deo pokrajine mogao bi da bude preovladjujuci albanski entitet i u njemu bi bilo 86 odsto ukupnog albanskog stanovnistva pokrajine, oko 60 000 Srba i oko 50 000 ostalog nealbanskog stanovnistva.

Sta bi se postiglo takvim resenjem?

- Ocuvala bi se Misija UN na Kosovu i ne bi se remetila nova ravnoteza velikih sila na Balkanu. Sem toga, takvo resenje ne bi protivrecilo Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti.

Vasa koncepcija resenja kosovskog peroblema nije nailazila na razumevanje kosovski Albanaca. Kako to tumacite?

- Istom polaznom pozicijom koju je imala i srpska strana: da celo Kosovo bude albansko. Medjutim, u Evropi ne postoji narod koji ima aspiracije na istorijske teritorije drugog naroda. Bilo bi nerazumno da se kosovski Albanci nadju u ulozi Turaka, od kojih su Srbi vekovima nastojali da oslobode Kosovo.

Americko angazovanje u kosovskoj krizi je upadljivo. Koliko je njihov stav prema kosovskom sukobu u skladu ili raskoraku sa Rezolucijom 1244 SB?

- SAD su povele rat ptotiv SR Jugoslavije bez mandata Saveta bezbednosti. Stoga bih i usvajanje Rezolucije 1244 tumacio kao neizbeznu koncesiju Evropskoj uniji i Rusiji. Ali sve sto su, potom, na Kosovu ucinile Misija UN i trupe NATO, a sve je ucinjeno pod dirigentskom palicom SAD,u raskoraku je i sa duhom i sa slovom Rezolucije.

Amerikanci na tom poslu imaju vise saveznika.

- Oni su, u borbi za promenu odnosa snaga na Balkanu,izbrali albanske ekstremiste za saveznike. Upravo stoga, sadasnju borbu vlada Srbije i SR Jugoslavije vidim kao borbu da se saveznici svrstaju u prave redove, a da se iz svih sporova na Balkanu iskljuce ekstremisti i ratnici za teritorije.

 

[ Prethodni Razgovori ]

Copyright 2001 beograd.com. All Rights Reserved.