http://www.nytimes.com/library/magazine/home/20001126mag-serbia.html

26.11.2000.

ROGER COHEN

Ko je stvarno skinuo Milosevica?

Pre oktobarske revolucije najvazniju bitku - za srca i um prosecnih Srba - su vec dobili studentski aktivisti koji su operisali u unutrasnjosti.

Jug Srbije je poznat po sljivovici i elegantnim manastirima ali ne bas po mestima kao sto je Zulu Cafe u gradicu Vladicin Han, gde dekor obuhvata africke skulpture a omiljena numera je `Savrseni dan` od Lu Rida. Ova senzualna pesma lebdi nad ovim uspavanim mestascetom, isto toliko neocekivano kao duga, i odjednom zaista sve i izgleda savrseno: sunce sija, poznati policijski dousnik u uglu pokazuje malo interesovanja za stranca, a Slobodan Milosevic je istorija, svrgnut u poslednjoj evropskoj demokratskoj revoluciji. Moguce je okusiti slobodu, kao sto je moguce okusiti i ubistvo. A ovaj srpski vazduh, koji vise nije jedak od krvi, skoro da opija.

 

Heroji Revolucije: Srdja Popovic i Davorin Popovic, drugi i treci s desna. I drugi clanovi pokreta Otpor u Beogradu nakon sto je svrgnut Slobodan Milosevic. Fotografija: Art Zamur/Gamma, za The New York Times.

 

 

Davorin Popovic, star 20 godina, uziva u opustenoj atmosferi ispunjenoj Ridovim glasom dok pijucka kaficu. Ova ustanova je otvorena u junu. U vreme pre srpske oktobarske revolucije kafe u malom gradu sa africkim imenom bio bi ravan neprijateljskoj agitaciji. Davorin poredi svoje detinjstvo ovde pod 13-godisnjom Milosevicevom vladavinom sa detinjstvom "taoca"; on prica o gradjenju srpske demokratije "iz samih korena"; on odise svezinom i odlucnoscu koja se cini skoro kao cudo u zemlji toliko izmenjenoj ratom, toliko uljuljkanom u lazi. Ali mene manje zanimaju snovi ovog mladog revolucionara nego njegovi svezi oziljci. Jer oni pricaju teske price o tome kako je vlast stvarno presla u druge ruke u ovoj zemlji i o tome sta nosi srpska buducnost, neminovno unakazena oziljcima.

Putovao sam juzno od Beograda, preko mostova sada popravljenih nakon NATO bombardovanja 1999. godine, jer nije prestonica bila ta koja je svrgnula Milosevica, niti sve uzbudljive slike savezne skupstine u plamenu 5. oktobra. Njegovo svrgavanje je pre doslo kroz ustanak unutrasnjosti koju je u velikoj meri uskomesala srpska mladost koja je delovala kroz narodni pokret pod nazivom Otpor. Unutrasnjost i mladi su se okrenuli protiv Milosevica s otrovnom mrznjom za koju uzrujani politicki diletanti prestonice, koji protestvuju preko konferencija za stampu, nisu mogli da skupe hrabrost. A nigde se taj narodni gnev nije pojavio iznenadnije nego u Vladicinom Hanu.

Mnogo godina je ovaj gradic sa 9.000 stanovnika bio tipicni bastion rezima. Njegov polozaj u plodnoj dolini vocaka je zavodljiv, ali se malo tog sarma ocesalo od sumornog skupa zgrada prepolovljenih zeleznickom prugom. Ovde su aparatcici Miloseviceve Socijalisticke stranke davali uputstva ljudima kako da glasaju ako zele da zadrze svoja radna mesta u drvnoj i fabrici papira i fabrici vocnih sokova. Srpska televizija je koristila svoj monopol da prenese jednostavnu poruku: Milosevic ili propast.

Malo njih se uzdiglo iznad rezultirajuceg straha i pruzilo otpor: oni koji su to uradili morali su da odgovaraju pred Radivojem Stojimenovicem, krupnim sefom policije. Davorin, student fizickog obrazovanja, znao je Stojimenovica jer je najvisi policajac kupovao bakaluk u prodavnici njegovog oca. Davorin je takodje osecao i drugu vezu - njegov 25-godisnji brat Danijel je radio u policiji u Beogradu. Takva vrsta izbora karijere je porodicama u Vladicinom Hanu donosila postovanje.

Tako, seca se Davorin, bilo je duplo sokantno od njega kad je jos pocetkom septembra osetio Stojimenoviceve ruke kako se stezu oko njegovog vrata dok je sef policije pretio da ce ga zadaviti. "Jesi li ti terorista?" vikao je policajac, dok mu se dah tesko osecao na alkohol. "Ko ti je vodja? Odakle vam novac?"

Davorin je osetio kako se u njemu javljaju uzas i bes u podjednakoj meri, ali se setio poruke sa svoje obuke u Otporu: Nemojte odgovarati na nasilje. Prevazidjite svoj strah, jer kad nestane strah rezim gubi centralni stub svoje vlasti. Setite se da je nasilje poslednji izlaz slabih.

Odgovorio je da njegov pokret nema lidera, da ne zna nista o finansiranju i da se pokret bori samo za bolju buducnost Srbije. Ovo je bilo isuvise za sefa policije: "Treba da te je sramota sto izdajes Danijela", vikao je on, stezuci Davorinov vrat dovoljno jako da mu ostavi modrice, pre nego sto ga je optuzio da pripada "ubilackoj organizaciji za ubijanje srpskog naroda."

Takav je bio zvanican imidz Otpora tokom meseci pre izbora 24. septembra na kojima ce Vojislav Kostunica poraziti Milosevica, otvarajuci put za ustanak 5. oktobra koji je konacno svrgao srpskog mocnika. Protiv upozorenja svog brata i zelja svojih roditelja, Davorin se prikljucio ovom pokretu pocetkom ove godine, ubrzo nakon sto je otvoren lokalni ogranak u improvizovanom fitnis centru. Osnovan u Beogradu 10. oktobra 1998. od strane pola tuceta prezivelih iz studentskih protesta 1996. godine, Otpor je izabrao provokativni simbol prkosa: stegnutu pesnicu, crno-na-belom ili belo-na-crnom, koji je oponasao komunisticku sliku (crvena pesnica) dragu Milosevicu i njegovoj zeni.

Ovaj beskompromisni stav je privukao Davorina. Kao i vecina srpske omladine, nakon 13 godina pod Milosevicem on nije video nikakve izglede za sebe. Nikakvu sansu da putuje, da zaradi pristojnu platu, da vidi neku stranu rok grupu, da utice na upravljanje zemljom. Otpor, delom politicki pokret, delom drustveni klub, nudio je nadu. Prikljucivanje je bila teska odluka, jer je to podrazumevalo savladavanje straha, a i laka odluka, jer se taj pokret cinio kao jedini izlaz. Dok ranije nije bilo nigde da se ide i nista da se radi, sada je tu bio stab Otpora, a kasnije Zulu. Vikendom, kada su fitnis masine uklanjane, besnele su zabave. Tu je bio opojni osecaj pripadnosti - jedni drugima i nekom obecanju, koliko god maglovitom, za menjanje sveta.

'Cutao sam dok su me tukli, odlucan da ne reagujem, pokusavajuci da... kazem jednu stvar: Mozete da nas udarate i tucete, ali ce doci i nase vreme.'

Na hiljade mladih Srba - vise od 70.000 ukupno - krenulo je Davorinovom stazom u aktivizam. Pomognut obimnim finansiranjem iz SAD, Otpor ih je smireno izvlacio iz inercije i introspektivnog ocajavanja 90-ih godina, kada je najodlucniji cin najboljih i najpametnijih bio da emnigriraju ili izbegnu mobilizaciju. Kroz marseve i podsmevanje, fizicku hrabrost i mentalnu agilnost, Otpor je izrastao u masovni ilegalni pokret koji je stajao u disciplinovanom jezgru tajne revolucije koja je zapravo izmenila Srbiju. Nijedna druga opoziciona sila nije bila tako uznemiravajuca za rezim ili toliko kriticna za njegovo svrgavanje.

Koliko tacno uznemiravajuca, postalo je jasno Davorinu i nekolicini kolega aktivista rano ujutro 8. septembra. Pod okriljem noci, oni su bili napolju i prskali sprejom pesnice Otpora i izborne parole - "Gotov je" i "Vreme je". Kratko zadrzani u policiji, sledeceg popodneva su ponovo pozvani da ih fotografisu i da im uzmu otiske prstiju. Ali rutinska, iako neprijatna procedura, odjednom se iskrenula u traumaticno iskusenje, kad su Stojimenovic i dvojica njegovih kolega policajaca se iznenada vratili pijani sa dugackog rucka.

Okidac je bila majca koju je nosio Vladica Mircic, star 22 godine, Davorinov prijatelj, koja je proglasavala istinski strasnu i zastrasujucu stvar: "Promene". Kakve promene? Rezala su ova tri policajca, dok su cepali majcu sa njega. Sta on misli ko je on? Mircic ju gurnut u kancelariju gde su mu vezali noge i ruke pre nego sto je pretucen do ivice nesvesti.

Jos jedan Davorinov kolega, Marko Pejakovic, star 20 godina, nosio je nesto skoro isto toliko uznemiravajuce za policiju kao sto je ova majca: mindjusu. Stojimenovic ga je vukao za nju, govoreci da je mindjusa dokaz da je Pejakovic "dekadentni musliman koji mrzi Srbe". Senke Bosne. Cetvrti aktivista Otpora, Aca Radic, star 23 godine, izdrzao je lazno davljenje slicno Davorinovom. Svima njima su pretili "likvidacijom" na obliznjoj granici sa Kosovom.

Ali u jednom malom gradu nestanak sest mladica na nekoliko sati nece dugo ostati neprimecen. Do kasno uvece se oko 300 ljudi okupilo ispred glavne policijske stanice. Davorinov otac Zoran je bio na telefonu i zahtevao da sazna sta se dogodilo. "Drago mi je da sam saznao relativno kasno, ili bih mozda uradio nesto sa mojom lovackom puskom sto bih kasnije zazalio", kaze on.

Zapravo, dok su Zoran i Danijel Popovic stigli do policijske stanice, Davorin i njegovi prijatelji su vec bili pusteni i bili su na lokalnoj klinici. Kad je Danijel, koji je bio na odsustvu sa svojih policijskih duznosti u Beogradu, ugledao rane svog brata on se osetio "razocaran i posramljen." On nije podrzavao to sto je Davorin pristupio Otporu, ali nije ni mogao da tolerise takvu akciju policije.

Njegovo razocarenje su delili i mnogi drugi. Roditelji, rodjaci i prijatelji studenata su se okrenuli od rezima koji su uz gundjanje podrzavali a koji se sada upustio, pred njihovim ocima, u bezrazlozno nasilje protiv nenaoruzane dece. U drugim provincijskim gradovima slicni, iako obicno manje dramaticni, incidenti su takodje pokrenuli ljude na novu hrabrost, jer je vise od 2.000 aktivista Otpora bilo pritvoreno. "Niko me nikad nije mogao ubediti da bi Milosevic mogao da ode," kaze Davorinova majka Dragica Popovic. "Ali ovo premlacivanje mi je promenilo misljenje."

Osnivacki principi Otpora su bili jasni, rafinirani neuspehom ranijih agitovanja: skloniti Milosevica jer se inace nista nece promeniti, rasiriti otpor u unutrasnjost; stimulisati zastraseno stanovnistvo pruzanjem primera pojedinacne hrabrosti, biti u toku, smesan gde je to moguce, da bi se kreirala savremena poruka; izbegavati hijerarhiju jer ce rezim da pokusa da pridobije svakog lidera. "Ideja je bila da, ako se odsece jedna glava Otpora, drugih 15 se odmah pojavi", kaze Jovan Ratkovic, jedan od prvih clanova.

 

Brat protiv brata: Zoran i Dragica Popovic u Vladicinom Hanu. Dragica drzi fotografiju njihovih sinova, Danijel, policajac u pro-Milosevicevim drzavnim policijskim snagama, s leva, i Davorin, anti-Milosevic aktivista. Fotografija: Art Zamur/Gamma, za The New York Times.

 

Medju tim glavama je bila i glava Slobodana Homena, koji je radio na medjunarodnim kontaktima; Srdje Popovica (nije rodjak Davorina i Danijela), koji je rukovodio "kadrovima"; Ivana Andrica, koji je bio nadlezan za parole i "marketing"; i Pedraga Lecica, koji je nadgledao logistiku distribuiranja na tone materijala preko tajnih kanala. Gnev zbog srpskih ratnih zlocina u Bosni i na Kosovu nije imao puno veze sa ovim pokretom, vec zestoka frustracija Internet generacije, osudjene pod Milosevicem na status medjunarodnih parija. "Zelimo da budemo normalni", kaze Homen, "da mozemo ovde da podizemo nasu decu."

Od pocetka su lideri Otpora izbegavali nasilje, jer su smatrali da bi gerilska taktika isla u korist Milosevicu. Ali nisu bili bas sigurni oko toga kako da napadnu njegove slabosti. Nije proslo dugo, medjutim, pre nego sto su pronasli puno voljnih instruktora koji su spremni da ih bogato finansiraju.

Americka pomoc Otporu i 18 stranaka koje su konacno svrgle Milosevica je jos veoma osetljiva tema. Ali Pol Mek Karti, sluzbenik u Nacionalnoj zaduzbini za demokratiju sa bazom u Vasingtonu, spreman je da otkrije neke detalje. Mek Karti sedi u svom hotelu Moksva u centru Beograda i uziva u zadovoljstvu sto je u zemlji koja je dugo bila van domasaja za njega dok je bila pod Milosevicem. Kad su on i njegove kolege prvi put culi za Otpor, kaze on, "fasisticki izgled te zastave sa pesnicom je uplasio neke od nas". Ali su se ova osecanja brzo promenila.

Za ove Amerikance, namerne da donesu demokratiju u Srbiju, ovaj studentski pokret je nudio nekoliko atrakcija. Njegova nehijerarhijska organizacija bi frustrirala pokusaje rezima da izabere metu za gadjanje ili kompromis: njegova ustrajnost da izdrzi hapsenja i cak nasilje policije imalo je tendenciju da posrami srpske opozicione stranke koje se stalno prepiru, da bi se ujedinile; cinilo se da je efektniji za slamanje straha nego ijedna druga grupa; imao je jasnu agendu svrgavanja Milosevica i pravljenja Srbije "normalnom" evropskom drzavom; i imao je sredstva da pridobije roditelje dok dobija kritican broj glasova mladih ljudi.

"I tako", kaze Mek Karti, "od avgusta 1999. dolari su poceli da teku u Otpor u prilicno znacajnoj meri." Od skoro 3 miliona USD koje je ova grupa potrosila u Srbiji od septembra 1998., kaze on, "Otpor je sigurno bio najveci primalac." Novac je isao na racune Otpora van Srbije. Istovremeno, Mek Karti je odrzao niz sastanaka sa liderima pokreta u Podgorici, glavnom gradu Crne Gore, i u Segedinu i Budimpesti u Madjarskoj. Homen, koji ima 28 godina te je jedan od najstarijih clanova Otpora, bio je jedan od Mek Kartijevih sagovornika. "Imali smo puno finansijske pomoci od zapadnih nevladinih organizacija", kaze Homen. "A takodje i nekih zapadnih vladinih organizacija".

Na sastanku u Berlinu, u junu, Homen je cuo Olbrajtovu kako kaze "Zelimo da vidimo MIlosevica van vlasti, van Srbije i u Hagu", gde se nalazi medjunarodni tribunal za ratne zlocine. Ovaj lider Otpora se takodje sastajao sa Vilijamom D.Montogomerijem, bivsim americkim ambasadorom u Hrvatskoj, u americkoj ambasadi u Budimpesti. (Tad su vec bili prekinuti diplomatski odnosi Vasingtona i Beograda.) "Milosevic je bio licna stvar za Medlin Olbrajt, od visokog prioriteta", kaze Montgomeri, koji je u junu povucen iz Hrvatske da bi bio na celu grupe sluzbenika koji nadgledaju Srbiju. "Ona je zelela da on ode, a Otpor je bio spreman da se suprotstavi rezimu sa energijom i na nacin na koji drugi nisu bili spremni. Retko je toliko vatre, energije, entuzijazma, novca - svega - otislo u nesto, koliko u Srbiju u mesecima pre nego sto je Milosevic otisao".

Koliko tacno novca je pomoglo ovaj cilj nije jasno. Agencija SAD za medjunarodni razvoj kaze da je 25 miliona USD izdvojeno samo ove godine. Nekoliko stotina hiljada dolara ja dato direktno Otporu za "materijal koji treba da podrzi demonstracije, kao sto su majce i nalepnice," kaze Donald L. Presli, pomocnik administratora. Lideri Otpora nagovestavaju da su takodje primili puno tajne pomoci - sto je tema na koju nema komentara u Vasingtonu.

Na Medjunarodnom republikanskom institutu, jos jednoj nevladinoj vasingtonskoj grupi koju delimicno finansira A.I.D., sluzbenik Danijel Kalingart kaze da se sastao sa liderima Otpora "7 do 10 puta" u Madjarskoj i Crnoj Gori, pocev od oktobra 1999. Jedan deo od 1,8 miliona USD koje je ovaj institut potrosio u Srbiji prosle godine bio je "dat direktno Otporu", kaze on. Do jeseni Otpor vec nije bio neka klimava studentska grupa; bio je to dobro podmazan pokret potpomognut sa nekoliko miliona dolara iz SAD.

Ali druga americka pomoc je bila isto toliko vazna kao i novac. Kalingartova organizacija je organizovala seminar u luksuznom hotelu Hilton u Budimpesti od 31. marta do 3. aprila. Tu je penzionisani pukovnik vojske SAD, Robert Helvi, poducavao vise od 20 lidera Otpora tehnikama nenasilnog otpora. Izgleda da je ova sesija bila znacajna. To takodje ukazuje na vezu izmedju baze opozicije pod uticajem Amerike u Budimpesti i dogadjaja u Vladicinom Hanu.

Aca Radic, jedan od studenata koji su muceni u Vladicinom Hanu, je bio taj koji je tamo osnovao ogranak Otpora. Njegovi motivi su bili slicni motivima Davorina Popovica. "Prosto sam osetio da je dosta tolerancije", kaze on. "Dosta je strpljenja". Tako je ovaj mladic lepog izgleda - kao i Davorin, student fizickog obrazovanja - dosao do Beograda u decembru 1999. U tamosnjoj kancelariji Otpora on je podrobno ispitan, a onda su mu dali letke, pamflete, sprejeve, postere, majce Otpora, 130 USD i mobilni telefon. "Bio sam srecan" kaze Radic, "osecao sam se kao revolucionar koji ide kuci da rasiri rec".

Covek koji mu je dao ovaj pobunjenicki materijal je bio Srdja Popovic. Vitak i pronicljiv, Srdja naziva sebe - polusaljivo - "ideoloskim komesarom" Otpora. On kombinuje lenjinisticki intenzitet sa vestinama vasingtonskog lobiste. (Njegova omiljena rec je "umrezavanje".) On je bio taj koji je koordinirao obuku 70.000 clanova Otpora u 130 ogranaka, ukljucujuci i onaj otvoren u Vladicinom Hanu.

Ovi metodi obuke su bili pod velikim uticajem Helvija. Okupljeni u konferencijskoj sali hotela Hilton u Budimpesti ("Mi smo smatrali da je glupo organizovati revoluciju u jednom luksuznom hotelu", kaze Srdja, "ali su Amerikanci izbarali to mesto"), aktivisti Otpora su slusali dok je Helvi secirao ono sto je on nazivao "stubovima podrske" rezima. Ovi su prirodno obuhvatali policiju, vojsku i medije, ali i neopipljivije snage Milosevicevog "autoriteta." Odnosno njegovu sposobnost da izdaje naredjenja i da se ta naredjenja slusaju.

Pronadjite nenasilne nacine da podrijete autoritet, predlozio je Helvi. Pogledajte Mijanmar. Tamo je opoziciona Nacionalna liga za demokratiju uzela sesir seljaka za svoj simbol; onda su svi poceli da nose seljacke sesire. Rezim je pokusao da te sesire ucini nezakonitim, ali takva represija je samo proizvodila gnev.

Ista stvar bi se dogodila i u Srbiji sa majcama otpora ukrasenim simbolom pesnice. "Mi smo se usredsredili na slamanje Milosevicevog autoriteta, na nacine da se prenese nezadovoljnim ljudima da su oni vecina i da bi rezim omogao samo da sebi iskopa dublju rupu putem represije", seca se Srdja. "Mi smo naucili da je strah mocno, ali ranjivo oruzje, jer nestaje daleko brze nego sto ga mozete ponovo stvoriti."

Helvi je naglasio da su izvori impulsa u nenasilnom pokretu. "Ogromna cena - i u zemlji i u inostranstvu - se placa danas za upotrebu sile protiv nenasilnog pokreta" kaze on. "Bitka je asimetricna. Diktator jos uvek mozda drzi spoljna obelezja, ali on se stalno podriva". Ovaj proces je Dzin Sarp, americki pisac bliska Helviju, koja se pojavila kao neka vrsta gurua liderima Otpora, nazvala "politicka dziju-dzica". Njena knjiga "Od diktature do demokratije: konceptualni okvir za oslobadjanje", postala je samizdat koji se prenosio po ograncima Otpora u poslednjim mesecima Miloseviceve vladavine. U njoj Sarpova pise "Potpuna brutalnost rezima protiv jasno nenasilnih aktivista politicki odskace protiv pozicije diktatora, izazivajuci neslogu u njihovim sopstvenim krugovima kao i budeci podrsku za otporase medju opstim stanovnistvom, koje je uobicajeni podrzavalac rezima, i trecim stranama."

Srdja se cesto moze naci u Beogradu sa puno podvucenim primercima Sarpove knjige, ciji su delovi prevedeni na srpski kao "Korisnicki prirucnik Otpora." Nisu za dzabe aktivisti Otpora povuceni iz Sarpove liste 1998. "metoda nenasilne akcije." U jednom intervjuu Sarpova kaze: "Moj kljucni princip nije eticki. On nema nikakve veze sa pacifizmom. On se zasniva na analizi vlasti u diktaturi i kako je slomiti otkazivanjem poslusnosti gradjana i kljucnih institucija drustva."

Po Srdji, Otpor prosto predstavlja "ideologiju nenasilnog pojedinacnog otpora." On se razvio, kaze on, "jer smo konacno shvatili da nece doci niko sa Marsa da skine Milosevica." Organizacija je bila intenzivna. Sirom Srbije aktivisti su obucavani kako da igraju zmurke sa policijom, kako da odgovaraju na ispitivanje, kako da razvijaju poruke na posterima i pisu pamflete, kako da prenose strah iz stanovnistva u sam rezim i kako da identifikuju i pocnu da infiltriraju Helvijeve "stubove podrske" u policiji i drugde.

Koliko je tacno efektna bila ta infiltracija postalo je jasno Srdji 12 dana pre nego sto je Milosevic 27. pozvao na nove predsednicke izbore. Otpor je primio unapred vest o Milosevicevim namerama u tajnim e-mail porukama od anonimnih podrzavalaca unutar rezima. Kao rezultat toga, Otpor je vec imao vise od 60 tona izbornog propagandnog materijala spremnog za 27. juli. Nesto toga je otislo za Vladicin Han, gde su Aca Radic i njegovi prijatelji izlazili svake veceri da lepe parole. Kad je on uhapsen i pretucen sedam nedelja kasnije, Radic je dobio poslednju poruku da je prenese policiji: "Cutao sam dok su me tukli, odlucan da ne reagujem, pokusavajuci da gledam Stojimenovica u oci da mu pokazem da se ne plasim i da prenesem jednu stvar: Mozete da nas udarate i tucete, ali doci ce i nase vreme."

Sa svoje pozicije zamenika komandira policije u centru Beograda, Danijel Popovic je bio na dobrom mestu da posmatra sve vecu nelagodu koju je izazivao Otpor. Danijel je miran mladic, zamisljan i tezak, dok je njegov brat Davorin zivahan i uzrujan. Danijelov manir je manje zestok nego njegovog brata, njegove crte su mekse, pokreti sporiji. On je konzervativan, vise naginje da ceni red nego promenu.

Danijel kaze da je postao policajac "jer volim pravdu i imam veoma snazan osecaj nepravde."1994. godine se preselio iz Vladicinog Hana u glavni grad da pocne studije na policijskoj akademiji, koju je zavrsio pet godina kasnije. Ozenjen polu-Hrvaticom po imenu Milena, ima 1-godisnju cerku Anastaziju, koju ocigledno obozava.

Ali zivot nije bas bio pun igre tokom proteklih par godina. Danijel je bio skoro poslat na Kosovo tokom NATO rata; tamo je izgubio nekoliko mladih kolega. A onda, pocetkom ove godine, poceo je da slusa o Otporu, koji je unutar policije opisivan kao neprijatelj drzave i marioneta Medlin Olbrajt. Dok je pocela uzbuna oko Otpora, on je dobio uznemiravajuce vesti: njegov brat Davorin se prikljucio ovom pokretu.

 

Gotov je: Clanovi Otpora u Vladicinom Hanu stoje ispred grafita koji proglasavaju kraj Milosevicevog rezima. Sada ovaj pokret mora da razradi svoju ulogu u novoj vladi Jugoslavije. Fotografija: Art Zamur/Gamma, za The New York Times.

 

"U to vreme sam mu rekao da ne mogu da ga podrzim, ali da ga necu osudjivati", seca se Danijel. Ali 13. maja stvari su se promenile. Predsednika severne pokrajine Novi Sad, visokog clana Miloseviceve stranke, ubio je poremeceni strelac. Rezim je, bez dokaza, optuzio Otpor za ovo ubistvo, nazivajuci ga "teroristickom organizacijom", prvi put. Danijel je dobio instrukcije da aktiviste Otpora treba tretirati kao "teroriste." Svakoga koga pritvore treba ispitivati, fotografisati i uzeti mu otiske prstiju - sto je procedura za koju je znao da je nezakonita. Ipak, morao je da sledi instrukcije.

Nakon nesto oklevanja ovaj mladi policajac je odlucio da upozori svog brata aktivistu. "Rekao sam mu kakva je situacija", kaze Danijel. "Rekao sam mu da ce se otvoriti dokumentacija o njemu ako ga uhapse i da postoji velika mogucnost da ga pritvore. Upozorio sam ga da stvari postaju neprijatne." Odgovor je iznenadio Danijela. "Davorin mi je rekao da je svestan opasnosti, ali se cinilo da ga nije briga."

Ovaj razgovor je predstavljao, u minijaturi, pomak psihologije u Srbiji, promenu koja ce dovesti do poslednje evropske demokratske revolucije. S jedne strane, umoran mladi policajac koji zaradjuje 65 USD mesecno, ogorcen zbog beznacajne reakcije rezima na smrt kolega na Kosovu (njihove udovice su dobile besplatan odmor na moru), nesrecan sto je uclanjivanje u Milosevicevu stranku (ili stranku njegove zene) jedini pasos za visoko zvanje, zabrinut zbog ocigledno disproporcijalnog napada na mlade ljude kao sto je njegov brat. S druge strane, student koji nema sta da izgubi, umoran od ugnjetavanja u malom gradu koji je njegova jedina sudbina, obucen da misli da slamanje rezima moze da podrazumeva apsorbovanje njegovih udaraca, uveren, kao sto to kaze nalepnica Otpora, da je Srbija dosla do tacke `sad ili nikad`."

Danijel je radio svoj posao. Od maja se zatekao kako uzima otiske na desetine aktivista Otpora uhvacenih kako rade sve, od delenja kutija sibica do lepljenja postera. Ali nasilje nikad nije upotrebljeno protiv njih u Beogradu, kaze on. "Pokret se sirio veoma brzo". dodaje on, "a njegova hrabrost je izazivala paniku u policiji".

Pa kako se on osecao kao deo institucije koja je bila glavni bedem rezima? To je bio moj posao, kaze Danijel. On je bio tu da zastiti red, ustav, zakone. Strogost prema Otporu je bila "preterana reakcija", ali je ona "dosla sa samog vrha." Morao je da bude neutralan. "Ne znam sto se tice odbrane rezima", nastavlja on, pijuckajuci sljivovicu napravljenu u njegovom rodnom gradu. "Moji prijatelji i ja smo pokusali da kazemo sebi da ne radimo ni za jednu stranu, vec za narod."

'Imali smo tajne razgovore sa vojskom i policijom, jedinicama za koje znamo da bi bile mobilisane da intervenisu. Pa su oni rekli `da` kad je MIlosevic zatrazio akciju - a nisu nista radili.'

Onda je doslo do tih premlacivanja u Vladicinom Hanu, duboko uznemirujuceg incidenta za Danijela. Najdirljiviji momenat se dogodio kad je Davorin rekao svojoj porodici da je njegovo premlacivanje bilo praceno optuzbama da sramoti svog brata. Ne, insistirao je Davorin, istina je suprotno: on se borio u Otporu tako da njegov brat i snaja i 16-mesecna necaka mogu da imaju buducnost, pristojnu policijsku platu od koje moze da se zivi, stan koji mogu sebi da priuste u zemlji koja vise nije izolovana. Davorin je nastavio: "Znamo da je skolovana policija na nasoj strani. Samo su siledzije uz Milosevica."

Danijel me pogleda, s necim nalik na bespomocni poluosmeh na licu, kao da kaze: Sta sam mogao da odgovorim na to? I iznenada, sav bes, sav jad, nagle promene od cetiri rata unistavanja Jugoslavije, na stotine hiljada mrtvih, bezbrojnih podeljenih porodica i rasturenih kuca, ispunilo je ovu sobu u Beogradu, a lice Danijelove zene Milene puca kao sasusena zemlja i ona brizne u nekontrolisan plac. "Nesposobni i losi ljudi su ucinili srpski narod krivim, ucinili nas prokletim sto zivimo u tako lepoj zemlji, onemogucili nam da zivimo pristojno i stvorili mrznju posvuda," kaze ona. "Moja majka je Hrvatica. Moji deda i baba su Hrvati i zive u Dubrovniku, a ja ih nisam videla 10 godina. Milosevicev rezim je stvorio ovu mrznju. Oni su zeleli da Srbi budu protiv Hrvata, onda Srbi protiv Bosanaca, onda Srbi protiv Kosovara - i na kraju Srbi protiv Srba."

Ona pogleda u svog muza i onda dodaje sa zestinom. "Ali Danijel i Davorin nisu hteli da dopuste da idu Srbi protiv Srba."

Ona place. Mala Anastazija sedi u krilu oca. Cuje se televizija, toliko dugo orudje Miloseviceve propagande raspirivanja mrznje. Deceniju duga plima unistavanja Balkana je dodirnula ove ljude kao i sve druge. Ali, za razliku od mnogih Milosevicevih zrtava, oni su barem zivi. Milena pokusava da kontrolise suze. Njena majka radi u Vranju, gradu na jugu Srbije, blizu Vladicinog Hana, za jednog od najbogatijeg clana kleptokratije koju je instalirao Milosevic, coveka po imenu Dragan Tomic, koji je na celu konglomerata za proizvodnju namestaja Simpo. On je lopov i kriminalac, kaze Milena: on preti; on zastrasuje; on gospodari tim mestom. Njena majka zaradjuje 28 USD mesecno u kantini u Simpu i, kaze Milena, "receno joj je da glasa za Milosevica ili ce dobiti otkaz".

Slicnog pritiska je bilo i u policiji. Ali Danijel i njegova zena, kao i veliki broj policijskih porodica, nisu glasali prema uputstvu. Glasovi, medjutim, nikada ne bi bili dovoljni da se svrgne Milosevic i on je poceo, kao i uvek, da manevrise da podeli opoziciju. Kostunica nije imao potrebnih 50% glasova (zapravo, imao je najmanje 52%); bice potreban drugi krug glasanja, mozda cak i potpuno novi izbori, zbog prevare. Odgovor Otpora, kao i ostalog dela opozicije, bio je da izadju na ulice. I kad je doslo do demonstracija 5. oktobra, Danijel je bio suocen sa alarmantnim izgledima.

"Puno sam razmisljao o tome sta bi se moglo dogoditi ako se sukobim sa Davorinom", kaze on. "Nisam mogao biti siguran da se necu sukobiti s njim u gomili, ili, jos gore, da ce se policajci koji ne znaju da je on moj brat sukobiti s njim. Bio sam veoma zabrinut. Cudne stvari su se desavale. Veoma malo policajaca se pripremalo, u odnosu na to koliko ih je bilo na raspolaganju, Nije bilo vodenih topova, nije bilo helikoptera. Izgledalo je ili da je to priprema za predaju ili priprema scenarija u kome bi bespomocni policajci bili pogodjeni, sto bi Milosevicu dalo izgovor da izvede vojsku".

Dragica Popovic, majka Danijela i Davorina, drhti. Nakon sto je Davorin pretucen nije mogla da spava. Plasila se da se telefon prisluskuje. Ponekad bi telefon neobjasnjivo zazvonio usred noci. Ona i njen muz Zoran hteli su da ga iskljuce. Ali sta ako ih trazi Danijel iz Beograda? "Strah se polako potpuno uvukao u nas", kaze ona.

Oni su upozorili Davorina, cak i pre nego sto je pretucen, da odustane. Znali su da ce mu Otpor doneti probleme. Rezim je bio "u svakoj pori". U njenoj drvnoj fabrici pritisak da se podrzi Milosevic nije popustao. Ona je rekla svom mladjem sinu da bude miran, da ostane van politike, jer nista dobro nece doci ni iz kakvih izbora. Ali joj je on uzvratio: "Da, plasis se da ces da izgubis posao, a tata se plasi da ce da izgubi svoju radnju, a Danijel je u policiji, ali neko mora da pocne s necim!"

1996. godine Dragica i Zoran su glasali za Milosevica. Nije to da su oni bili zadovoljni sa situacijom. Ali su imali sina u polciiji. "Bilo je to kao neka psihoza", kaze Dragica. "Ako Milosevic ode, sve ce se raspasti. Neko ce nas bombardovati, kosovski Albanci ce uzeti nasu zemlju, sve najgore ce se dogoditi. Pa smo glasali da ga zadrzimo."

Sve najgore se ipak dogodilo: Kosovski rat i NATO bombe koje su slale cele vecere - ukljucujuci i jedno pile koje ce zapamtiti - uvis iz njihovih tanjira: gubitak Kosova, iste one pokrajine ciju je sudbinu Milosevic iskoristio 1987, godine da se izbaci na vlast kao mesija Velike Srbije: Danijelovi prijatelji poginuli: plate padaju, Albanci ustaju.

Ipak, Dragica i Zoran misle da bi ponovo glasali za Milosevica - sve dok nisu videli sta se dogodilo njihovom sinu u lokalnoj policijskoj stanici i okrenuli se Kostunici. Ali sa malo nade. "Mislila sam da ce Milosevic pobediti, pa cemo morati da napustimo Vladicin Han", kaze ona.

Nakon glasanja jos konfuzije. I sve veci strah. 5. oktobra, dana velikih demonstracija u Beogradu koje su se pretvorile u revoluciju, na stotine ljudi je krenulo iz Vladicinog Hana automobilima i autobusima za prestonicu. Dragica nije znala gde su joj sinovi. "To je bio najgori dan", kaze ona. "Skupstina je gorela, a mislila sam da je Danijel tamo, a nisam bila sigurna gde je Davorin, i prosto nismo mogli biti ludji nego tog dana. Bilo je to kao da se delis na dva dela; nisam znala za koga vise da se brinem. Jedan u policiji, jedan protiv policije. I mislila sam da ce mozak da mi se raspadne."

Vise ne moze da zadrzi suze. Ova sredovecna zena, toliko odlucna da spasi delic svog dostojanstva, jeca. Video sam toliko soba punih suza otkad sam prvi put pratio autobus pun ljutih srpskih nacionalistickih dobrovoljaca u Bosnu 1992. da ponekad mislim da je bol postao utkan u materiju i srz ovog coska Evrope, neka vrsta balkanskog anti-kiseonika koji su milioni ljudi prisiljeni da udisu. Ponovo je uzrok suza podela. U ovom slucaju dva decaka. U drugima koje sam upoznao muza i zene, brata i sestre, Srbina i Muslimana, Srbina i Albanca, zivih i mrtvih. Dragica Popovic to ne zna, ali balkanski brodolom koji je Milosevic nadgledao je nju ostavio relativno nedirnutom.

Ona nije trebalo da se brine. Rano ujutro 5.oktobra Danijel Popovic je primio telefonski poziv u kome je naredjeno njemu i njegovoj policijskoj jedinici da idu iz Beograda u rudarski kompleks Kolubara, 30 milja juzno od glavnog grada, gde je na hiljade radnika organizovalo strajk koji je bio kritican za sve slabijeg Milosevica. Ovo cudno naredjenje je predstavljalo jos jedan signal da se rezim mrvi i iznutra kao i spolja. Jer zasto, pitao se Danijel, bi policiji bilo naredjeno da ode iz glavnog grada kad se na stotine hiljada demonstranata skuplja u njemu?

U Kolubari, gde je policija vec pokazala da nije spremna da upotrebi silu da razbije strajk, Danijel je proveo dan caskajuci prijateljski sa radnicima i ispijajuci kafu. U medjuvremenu, samo par stotina policajaca se sukobilo sa demonstrantima.

Sada je jasno da su vazni elementi u policiji i vojsci, isto tako razocarani kao i Danijel Popovic, pridobijeni na drugu stranu, na stranu opozicije, pre nego sto je zapaljena Skupstina i Milosevic odlucio da podnese ostavku, toboze, rekao je, "da provede vise vremena sa svojim unukom." Prirucnik Otpora Dzin Sarp je bio izricit po ovom pitanju: "Stratezi otpora treba da zapamte da ce biti izuzetno tesko, ili nemoguce, dezintegrisati diktaturu ako policija, birokrate i vojne snage ostanu pri tome da u potpunosti podrzavaju diktaturu i poslusno sprovode svoja naredjenja. Stratezi koji imaju za cilj da podriju lojalnost snaga diktatora treba zato da dobiju najvisi prioritet."

I jesu, kaze Zoran Zivkovic, gradonacelnik juznog grada Nisa i blizak saveznik Otpora. "Imali smo tajne razgovore sa vojskom i policijom, jedinicama za koje smo znali da ce biti mobilisane da intervenisu" kaze on. "I dogovor je bio da oni ne otkazu poslusnost, ali i da ne izvrse naredjenja. Da su rekli ne, bile bi dovedene druge jedinice. Tako su oni rekli `da` kada je Milosevic trazio akciju - a nisu nista uradili." Ova pasivnost je omogucila Zivkovicu i drugim regionalnim gradonacelnicima, narocito Velimiru Ilicu iz Cacka, da dovede snazne ljude iz provincije koji su obavili posao.

Do poslednjeg trenutka su vodeci clanovi rezima, kao Dragoljub Milanovic, sef omrznute srpske televizije (ili "TV Bastilje"), i njegov urednik vesti, Milorad Komrakov, verovali da ce ih vojska spasiti. Obecana su im vojna vozila da ih isprate iz zgrade. Ali vojska nije dosla. Da spase svoju kozu, Komrakov je bio prisiljen da ode do kamere i uputi suznu molbu Milosevicu: "Molim vas, radi casti srpskog naroda, da priznate pobedu naroda, da bismo mogli da zivimo normalno kao ostatak sveta."

Normalnost - dugi san Otpora. Na kraju je Davorin bio daleko od svog brata Danijela i daleko od opasnosti na dan kada je Srbija ustala. Bio je u Nisu, radio sa aktivistima Otpora tamo. Drugi iz ogranka Otpora u Vladicinom Hanu, ukljucujuci tu i njegovog osnivaca Radica, bili su u Beogradu gde su se susreli sa slabim policijskim otporom dok su upadali u skupstinu. Zoran Popovic, otac ovih mladica, sada kaze: "Trebalo je da se ova deca rode ranije da naprave ove promene." A sta da su se nasli na barikadama, Danijel s jedne strane, Davorin s druge, a sudbina Srbije izmedju njih? "Naravno," kaze Danijel, "Ja bih zagrlio brata."

Sedi on tamo, Radivoje Stojimenovic, sef policije u Vladicinom Hanu, cvek koji je ostavio masnice na vratu Davorina Popovica i komandovao pijanom orgijom udaranja i sutiranja mladih aktivista Otpora. On je preziveo revoluciju. Obucen u sivo odelo koje mu je malo preusko, pozdravlja me sa veoma cvrstim stiskom ruke. Pored njega su dva telefona i faks masina. Na stolu u uglu je kompjuterska tastatura ali nikakvog znaka od kompjutera. Iza njega je par uvenulih biljaka i police pune zadobijenih trofeja, za streljastvo, objasnjava on.

Pa, kaze on, igrajuci se palcevima, on bi voleo da bude uctiv prema posetiocu koji dolazi cak iz Njujorka, ali ne moze puno da kaze bez ovlascenja iz Ministarstva unutrasnjih poslova. Trebalo bi da shvatim, kaze on, da je mnogo teze biti policajac u malom gradu nego u Beogradu. Ljudi reaguju emotivno. Oni se svi poznaju medjusobno. To otezava stvari. "Ali mi smo profesionalci i sve radimo po knjizi. Problem je sto se stvari ispolitizuju".

Stojimenovic podesava svoj sat i bez nekog ociglednog razloga pomera neke makaze na stolu ispred sebe. Njegove oci su mracne, male, lukave. Nudi kafu. Prica se o vremenu i NATO bombardovanju ("To je visoka politika, isuvise za nas obicne smrtnike", kaze on), a onda ja postavljam pitanje: "Sta je bio razlog da se pretuce sestoro dece iz Otpora 8. septembra?"

Tisina. Prvo se cini da mu je malo neprijatno, a onda se sabere. "To se nije desilo", kaze on. Ja ga pogledam u oci, gde nadjem samo neku prazninu i pokusam sa drugim pristupom. "Mislite da su price o premlacivanju preuvelicane?" On razmislja o tome. "Ne," ponovi on na kraju. "To se nije dogodilo".

Stresem se u sebi. Odjednom sam u jednom drugom mestu na Balkanu, sa drugim srpskim sluzbenikom iz malog grada koji se bavio prekrajanjem proslosti. Ime tog coveka je bilo Mihajlo Bajagic, a 1994. godine je on bio gradonacelnik etnicki ociscenog bosanskog grada Vlasenica, gde je zivelo vise od 18.000 muslimana. Muslimani su otisli, vecina njih je isterana, mnoge su Srbi pobili u lokalnom logoru Susica, a ja sam pitao Bajagica sta se dogodilo sa njima. Dobio sam odgovor da su oni "prosto pobegli po svojoj sopstvenoj volji."

I postaje mi jasno, gledajuci u neosetljivog Stojimenovica, secajuci se Bajagica, da je ovo ono sa cime ce Davorin i Aca Radic i Srdja Popovic i Slobodan Homen i svi oni hrabri mladi ljudi i zene iza srpske cudno beskrvne revolucije morati da se uhvate u kostac: lazi, iskrivljavanja istine, prekrajanje proslosti, rupe u vremenu, freneticno koprcanje izdajnika, koji su legat najmracnijeg perioda srpske istorije. To je bila decenija ili nesto vise u kojoj Srbi, kao vecne zrtve, nisu mogli da vide da je ovaj put Srbin najcesce pocinilac uzasnih zlocina. Ovo su oziljci koje ce nositi nove generacije.

Oni ne zele sada da ih vide; zauzeti su drugim stvarima. Kao sto su "buducnost" i "demokratija" i "Evropa". Ali ova revolucija, otisnuta do kraja nenasilnim moralom Otpora, zavrsila se jednom vrstom kompromisa gde senke vrebaju: Milosevic je ziv i u Srbiji; Stojimenovic i na hiljade kao sto je on i dalje su na svojim poslovima; nova vlada jos uvek ima crnu listu novinara, ukljucujuci tu i takve istaknute americke dopisnike kao sto su Roj Gutman i Kristijana Amanpur, koji su optuzeni za "satanizaciju" Srbije, sta god da to znaci.

"Moja savest je cista," kaze mi Stojimenovic dok se oprasta sa mnom. "Ministarstvo ce sve da razjasni. Mi u policiji smo u sluzbi drzave. Nemam nameru da dam otkaz. Ja sam profesionalac, a ovo je moj posao. Videcemo sta ce doneti buducnost."

Ta srpska buducnost, u mnogom pogledu, lezi u Otporu. "Nadamo se da ce doci nova generacija lidera i iz redova Otpora", kaze Montgomeri, americki diplomata sa bazom u Budimpesti, koji treba da ode u Beograd za ambasadora cim se ponovo uspostave diplomatski odnosi. To bi bilo fer uzvracanje za investiranje Amerike u ovaj pokret.

Ali je razumno i pretpostaviti da ce se stvari iskomplikovati za Otpor. Zivkovic, gradonacelnik Nisa, koji je sada takodje i ministar unutrasnjih poslova u Kostunicinoj vladi, naziva Otpor "najboljim politickim projektom u Srbiji od stvaranja drzave." Ali, dodaje on, ako se zeli sacuvati integritet njegovog postignuca, Otpor treba da se rasformira odmah, njegov posao je zavrsen.

Ne, kazu mnogi clanovi Otpora. Prvi deo misije Otpora je postignut: Milosevic je otisao. Ali drugi, daleko ambiciozniji cilj pravljenja Srbije "normalnom evropskom zemljom" ostaje. "Mi zelimo da budemo kao i svi drugi: da radimo, da imamo poslove koji vrede, da nama vladaju inteligentni ljudi, a ne nepismene siledzije, da zivimo pod vladavinom zakona," kaze Davorin. On insistira da Otpor mora da opstane, ne da bi imao vlast, vec "da deluje kao kontrolor svih vlasti". Za pocetak on i njegovi prijatelji su podneli tuzbu protiv Stojimenovica i njegovih kolega policajaca.

"Ostacemo da podsecamo Kostunicu: narod te gleda, covece", kaze Srdja Popovic, samozvani ideoloski komesar ovog pokreta. "Nemojte zaboraviti, demokratija pocinje ovde. Vi ste odgovorni narodu". On zuri sa sastanka na sastanak, s mobilnim telefonom u jednoj ruci, komadom pice u drugoj, i pokusava da organizuje buducnost. Otpor treba da ima sest odelenja: medjunarodni, politicki, za stampu, istrazivacku organizaciju, odelenje za kadrove i odelenje za reforme na univerzitetima. "Mi se organizujemo jer ne verujemo politicarima da ce izmeniti ovu zemlju", kaze Srdja. On puca na visoko: "Mi bismo voleli da budemo u enciklopediji nenasilnog otpora sa Gandijem i Martin Luter Kingom. Imamo pravo da sanjamo o tome."

Ali pre snova, realnost. Tenzije se gomilaju. Homen, sad formalno nadlezan za "medjunarodne odnose", zeli da se Otpor transformise u politicku stranku. On racuna - verovatno tacno - da "65% onoga sto je bilo srpska opozicija smo mi." To je znacajna potencijalna snaga. On cezne, kaze, za tim da zivi u zemlji "gde Otpor nije neophodan." Sasvim je jasno da ovaj mladic, kao i mnoge njegove kolege, ima politicke ambicije.

Stranci, medjutim, bi bio potreban lider, a mnogi smatraju da bi onda odzvonilo Otporu. Vladica Mircic, student cija majca koja nosi rec "Promene" se pokazala tako provokativnom u Vladicinom Hanu, misli da je centralni zadatak za Otpor sada da "se oslobodi srpskog kulta lidera i mesija. Milosevic je bio spasilac Srba, pa pogledajte gde smo sada. Zbog toga Otpor ne sme nikad da postane politicka stranka. Mi treba da budemo narodni pokret, da podsecamo lidere o limitima njihove vlasti."

Dok se debata o njegovoj buducnosti besni, Otpor je sve i nista u novoj Srbiji. To nije stranka, nije cak ni registrovan kao nevladina organizacija. Ipak, u zemlji koja treba da postane kapitalisticka, on je verovatno najpostovanije ime u Srbiji. Kako primecuje Mek Karti iz Nacionalne zaduzbine za demokratiju, "Otpor je uvek bio nacin razmisljanja koliko i pokret". Neki americki zvanicnici vrse pritisak na ovu grupu da se registruje i svoj budzet ucini barem polutransparentnim. Ali je odgovor lidera Otpora da je situacija u Srbiji jos uvek isuvise osetljiva.

Dileme, dileme. Nakon revolucije Srbija je slomljena: oronule fabrike, iskrivljeni umovi, ugradjeni bol, korumpirane institucije. Ima ljudi koji su spremni da priznaju greske: takodje ima i mnostvo savitljivih srpskih mitomana koji su vec izazvali takvu pustos. Posmatram sve ove mlade aktiviste koji su se pojavili iz decenije umrtvljujuce destrukcije i cudim se njihovoj iskrenoj vitalnosti i tvrdoglavom patriotizmu, iako se brinem da skala zadataka koji su pred njima - od kojih oslobadjanje od mitova nije nimalo beznacajan - ce ih ili slomiti ili im prosto izmaci.

"Milosevic mora da snosi odgovornost", kaze Davorin. "Mi ne mozemo da zaboravimo, pa da on moze da provodi vreme sa svojim unukom". Ali gde poceti? Naravno, kaze Davorin, bilo je zlocina potiv "drugih." Ali najgori, insistira on, je Milosevic uradio sopstvenom narodu. "Muslimani, Hrvati, Albanci su imali jedan rat," kaze on, "ali mi Srbi smo bili u svim tim ratovima. Zbog toga mi zelimo da izvedemo Milosevica na sud ovde, a ne u Hagu."

To je bila licna stvar za Olbrajtovu, kaze jedan diplomata. 'Retko kad je toliko vatre, energije, entuzijazma, novca... otislo u nesto koliko u Srbiju u mesecima pre nego sto je Milosevic otisao.'

Davorin je imao 12 godina kad je Milosevic krenuo u rat u Bosni. Koliko moze on da zna ili treba da zna? Ali ja zelim da mu kazem da je pogresno misliti da su Srbi najvise propatili u ovim ratovima. Ono sto je on video u toj policijskoj stanici u Vladicinom Hanu - siledzijstvo, anti-muslimanska nipodastavanja, pijano nasilje - nije bilo nista do blagi refren gromoglasnog kresenda pokolja koji je napunio muslimanske masovne grobnice u Bosni i slicnim jamama smrti na Kosovu. Zelim da mu to kazem, da, jer kako to vole da primete svi mladi ljudi i zene u Otporu, ima puno srpskih izbeglica u Srbiji: ali je takodje bilo i na milione nemackih izbeglica u Nemackoj nakon drugog svetskog rata iako Milosevic nije bio bas Hitler, grc nacionalisticke pomame koju je on aktivirao bio je najbliza stvar koju je Evropa videla za pet decenija masovnim ubustvima nacistickog ekspanzionizma. Ludost ima svoju povratnu rekaciju. Zelim da izrazim mnoge stvari, ukljucujuci tu i ideju da ne mozete graditi zeljenu "normalnost" Srbije na temeljima nepriznatih ubistava, ali cutim.

"Bilo je tri strane u Bosni", nastavlja Davorin. "Nije to lako razmrsiti. To je pomalo kao one tri sobe u kojima su nas tukli u policijskoj stanici. Bilo je nasilja u svima njima. A mi jos uvek pokusavamo da prikupimo sve informacije o tome. Zamislite kako je to tek tesko za Bosnu. Svi moraju da snose odgovornost".

I Danijel Popovic zeli da se svedu neki racuni, kao ciscenje svih policajaca koji su unapredjeni samo zato sto su se uclanili u Milosevicevu stranku, ili svrgavanje Stojimenovica. Politika i policija treba konacno da se razdvoje. "Ja jos uvek verujem u pravdu i u to da ce Anastazija imati buducnost ovde u Jugoslaviji" kaze on. "Ali se mi plasimo."

Da bi se rasprsio ovaj potuljeni strah, Srdja Popovic ima jednu ideju. Neka srpskinarod igra rok! "Prvo nam treba R.E.M. u Beogradu", kaze on, "onda mozemo govoriti o Srebrenici," malom bosanskom gradu gde su srpske snage ubile 7.000 muslimana 1995. godine. Srdja nastavlja: "Hajde da dobijemo opustenu atmosferu, onda cemo pricati o NATO bombardovanju. Svi ovde su prosli kroz 10-godisnju traumu i potreban im je pozitivni stimulans. Amerika nam je pomogla da skinemo diktatora. Sada, molimo vas, dajte Srbima sansu."

Za sansu se borio Davorin u svom malom zatvorenom gradu. "Znali smo da moramo da idemo do kraja, jer bi bilo isuvise kasno kad ugase svetlo i pocnu da ubijaju ljude", rekao mi je on u Zulu Cafe-u. U njegovim ocima ima zivota, isto toliko mocnog i neporecivog koliko su i sve one balkanske slike iz protekle decenije, mrtvih udova isprepletanih u kalupe nemog jezivog uzasa. Borim se da nadjem neki odgovarajuci balans izmedju ovog zivota jos uvek dodirnutog nevinoscu i svih tih smrti sa kojima se jos nisu suocili ovde u Srbiji, ali na kraju mogu samo da opet ucutim i slusam taj hipnotizirajuci americki glas Velvet Underground:

"Tako je savrsen dan, drago mi je da sam ga proveo s tobom. Oh, tako savrsen dan, ... Znjeces ti upravo ono sto si posejala... Znjeces ti upravo ono sto si posejala... Znjeces ti upravo ono sto si posejala... "

 

* Roger Cohen, sef berlinskog biroa lista The New York Times, pokrivao je balkanske ratove 1994. i 1995.

  [ Ostali clanci i misljenja ]