The New York Times
15. april 2001. 

Steven Erlanger:

Balkanska bolest jos nije izlecena

Istorija, kao pacov Gintera Grasa, nastavlja da glodje ono sto je ostalo od Jugoslavije

Slobodan Milosevic je u zatvoru i s obzirom na svet i vreme, skoro je sigurno da ce zavrsiti u Hagu. Njega je nekad Zapad okrivljavao za svaki maligni dogadjaj na Balkanu. Sada je njegov odlazak razjasnio neke stvari, otklanjajuci svaku pomisao da spoljna intervencija ili uklanjanje samo jednog coveka mogu da prekinu cepanje i neprijateljstva na Balkanu.

Stresovi istorije i nacionalnosti nisu se zavrsili sa izlaskom g. Milosevica, ni u Srbiji niti u drugim drzavama koje su nekad bile u Jugoslaviji. Ovaj region, iako mnogo demokratskiji nego ranije, ostaje pun mogucnosti za sukobe, zlodela i neprijateljstva, i plemenskih i politickih. 

Zapad je vodio rat sa g. Milosevicem oko Kosova 1999. godine i ucinio zivot kosovskih Albanaca znacajno boljim. Ali cak i ova intervencija, kao i druge intervencije velikih sila na Balkanu u proslom veku, mozda su vise doprinele destabilizaciji ovog regiona nego njegovoj stabilizaciji. 

"To je trijumf nade nad iskustvom", rekao je jedan visoki americki diplomata. "Zasto mislimo da cemo ovog puta uraditi pravilno?" Uprkos prisustvu NATO trupa, rekao je on, Zapad verovatno nece moci sada da zamrzne situaciju. 

Zapad je intervenisao u korist kosovskih Albanaca prema kojima se lose postupalo, ali ta intervencija je promenila zivotnu sredinu, kao sto je slucaj u svakom eksperimentu. Danas se na jugu Srbije naoruzani Albanci jos uvek kriju i ubijaju srpske policajce u pogranicnoj tampon zoni koju je uspostavio NATO. Duz granice Kosova sa Makedonijom, drugi naoruzani Albanci, cija je baza na Kosovu, a koji su udruzeni sa OVK, bore se protiv pune mana, ali demokratske, visenacionalne drzave. Na samom Kosovu, medjunarodna zajednica i njene vojske pokusavaju da izdrze albansku politicku provokaciju za nezavisnost nepovredjeni. 

Istorija se ne zavrsava u Bosni i Hercegovini, gde se izgleda bosanskim Hrvatima ne dopada federacija koju su Amerikanci iskonstruisali nista vise nego Srbima. 

Istorija se ne zaustavlja ni u Crnoj Gori. Tamo su izbori u nedelju, a najosnovnije pitanje post-Milosevicevske Jugoslavije jos uvek nije reseno. Da li ce federacija, cak i u svojoj redukovanoj formi, ostati jedna drzava? Ili dve, Crna Gora i Srbija? Ili tri, ukljucujuci i Kosovo?

Sicusna Crna Gora je poslednji partner Srbije u jugoslovenskoj federaciji, a Milo Djukanovic, njen predsednik, zeli da se ona odvoji. Tokom kosovskog rata i posle, Zapad je lepo pomagao njega kao voljno orudje protiv g. Milosevica. Ali sada on trazi novu podrsku u parlamentarnim izborima, nakon kojih sledi referendum o nezavisnosti, verovatno u junu. 

Novi predsednik Jugoslavije, Vojislav Kostunica, zeli da da Crnoj Gori vecu autonomiju, ali da sacuva jugoslovensku federaciju, kao i SAD i njeni partneri na Zapadu. U ovome je on zabrinut i za svoj posao. Bez Crne Gore ne bi bilo Jugoslavije, i ne bi bilo potrebe za predsednikom Jugoslavije. 

Vasingtonu i Zapadu je vise stalo do buducnosti Kosova i Bosne nego do g. Kostunice. Prema rezoluciji Ujedinjenih Nacija koja je zavrsila rat 1999. godine, Kosovo ostaje u Jugoslaviji, ali njegov konacni status je podlozan medjunarodnom sporazumu koji bi trebalo da se zakljuci nekako, negde. 

Ako se Crna Gora otcepi a Jugoslavija nestane, pritisak sa Kosova za brzu nezavisnost ce ogromno porasti, a Bosna i Hercegovina bi se mogle raspasti, pri cemu bi njeni srpski i hrvatski entiteti zahtevali sopstveni suverenitet. 

Prvi predsednik Bus je mislio da ce moci da odrzi Sovjetski Savez zajedno, i nije uspeo. Mislio je da ce moci da odrzi Titovu drzavu od sest republika zajedno i nije uspeo. Nije verovatno da ce drugi predsednik Bus moci da odrzi Crnu Goru u zajednici sa Srbijom - ako on uopste i zeli to da pokusa. 

Uticaj izbora u Crnoj Gori i referenduma bi mogao biti jos i veci. Ono sto se desi u Crnoj Gori moglo bi definisati ko ce prevagnuti u Srbiji, gde je g. Kostunica u politickoj borbi sa nominalnim saveznikom, srpskim premijerom Zoranom Djindjicem.

G. Kostunica je poceo da govori da je nezavisnost Crne Gore, iako za zaljenje, mozda neizbezna. On ne zeli da produzava agoniju. Srbiji je potrebna stabilnost da bi dobila strane investicije. A njemu je potrebno da zna sta ce se desiti u Jugoslaviji pre izbora za novog srpskog predsednika sledece godine. 

Ako Jugoslavija nestane, g. Kostunica bi se skoro sigurno kandidovao za predsednika Srbije, i pobedio. On bi takodje pozvao na stvaranje novog srpskog ustava, a onda nove srpske izbore za novu srpsku drzavu. 

Ali veliki politicki rival g. Kostunice, g. Djindjic, zeli da odlozi resavanje statusa Crne Gore, i sve ustavne promene. 

G. Djindjic je prakticniji, manje principijelan, i manje propovednicki nastrojen od g. Kostunice, a Vasington i Zapad bi stali na njegovu stranu po pitanjju Crne Gore, i mnogim drugim. G. Djindjic implicira da bi bio spreman, nakon pristojnog vremenskog perioda i sudjenja u zemlji, da vidi g. Milosevica u Hagu, dok se g. Kostunica protivi ekstradiciji. 

Ali to sto se g. Djindjic brine da ocuva Jugoslaviju za sada nije toliko povezano sa buducnoscu Crne Gore ili Kosova, vec njegove sopstvene. Po ovome su on i g. Kostunica braca. Ocuvanje Jugoslavije bi zadrzalo na svojim pozicijama g. Djindjica i mocnu srpsku vladu, koja je izabrana tek proslog decembra. G. Djindjic zeli da se pitanje Crne Gore odlozi tako da moze da odrzi g. Kostunicu na njegovom relativno manje mocnom polozaju jugoslovenskog predsednika. 

Uprkos zelji Busove administarcije za mirnim zivotom nakon pada g. Milosevica, istorija podele nece da se zaustavi na Balkanu. Niti uzajamno dejstvo nacionalizma i politike. Dok stojite na Kosovu ili na makedonskoj granici, ideja o modernoj Evropi, gde granice nisu vazne i gde je pravo nacionalnih manjina sveto, moze da se cini veoma dalekom. 

"Milosevicev odlazak ima mnoge dobre strane", rekao je jedan americki diplomata. "Ako nista drugo, sada mozemo da vidimo stvari mnogo jasnije". Takva jasnoca bi mogla konacno doneti sa sobom i malu dozu poniznosti.

Copyright 2001 The New York Times Company

[ Ostali clanci i misljenja ]