Eppur si muove
Pise Ljubomir Pajic

10.03.2000.

ZLOCIN I KAZNA

"Holokaust je bio najveci zlocin u istoriji covecanstva", zapisao je Adolf Ajhman 1962. u svoj dnevnik u izraelskom zatvoru pred pogubljenje. Naravno, glavni nacisticki organizator transporta smrti u koncentracione logore je svoju ulogu opisao kao "samo mali sraf u masineriji". Izraelci su ovaj dnevnik obelodanili sada, kada je Ajhmanov zlocin skoro zaboravljen. Vreme je najveci prijatelj zlocina.

"Mozes li da kaznis nekog sa milionima smrtnih presuda?", upitao me je Simon Vizental. "Brojevi", govorio mi je cesto, "nisu nista kada ih uporedis sa sudbinom jedne osobe". Milioni mrtvih u Drugom svetskom ratu su samo brojevi, ali kratki i tuzni zivot Ane Frank nije broj. Njene ubice nisu kaznjene, ali ko su ubice? Hitler, Ajhman, nacista u logoru koji je povukao obarac, susedi koji su izdali porodicu Frank? Svi koji su znali?

Ako sve ubice ne mogu da budu kaznjene, da li je onda uopste potrebna kazna? Ako je cileanski diktator Ausgusto Pinoce suvise star, prema misljenju britanskog suda, da bi mu se sudilo, znaci li to da zlocin, sva ubistva politickih protivnika, nece biti kaznjen? Srecom, nova vlada Cilea i vlade nekih drugih zemalja ne misle tako.

Hitlerov zamenik, Rudolf Hes, po rangu najvisi preziveli nacista, morao je da umre u berlinskom zatvoru Spandau samo zato sto je bio ono sto jeste, simbol zlocina. Njegova starost nije imala nikakve veze sa odgovornoscu.

Ovde nije rec o vrsti kazne, vec o samoj presudi. Zlocin ne sme da prodje nekaznjeno, jer su ubice medju nama. Simon Vizental je bio ocajan kada je cuo da je andjeo smrti iz Ausvica, doktor Mengele, umro u Brazilu: " Pobegao mi je, zavukao se pod zemlju. Necu prestati da ih trazim dok sam ziv ".

Vec skoro deset godina traje slicna potraga. Istorija se ponovila na Balkanu. I tu postoji dnevnik. Zlata Filipovic, vrsnjakinja Ane Frank, vodila je svoj dnevnik u podrumu u Sarajevu. Ona je prezivela, ali mnogi od njenih prijatelja nisu. Jos ne znamo koliko njih, niti bas tacno ko ih je ubio. Ali, zlocin se dogodio.

Zlocin se dogodio i u selu Ahmici, u Bosni. Mnogo civila je ubijeno jednog dana, neki kazu stotinu. A izrecena je i kazna. Sud u Hagu osudio je na 45 godina zatvora hrvatskog generala iz Bosne, Tihomira Blaskica. Suvise ili premalo? Sasvim nebitno.

Bice jos mnogo sudjenja u Hagu i jos mnogo kazni, jer je na Balkanu bilo mnogo zlocina. Potraga bi mogla da potraje, ali ne sme da prestane dok sve ubice ne izadju pred sud. Vazno je, ali nije dovoljno, da se pred sud izvedu "samo mali srafovi u masineriji", kako bi i general Blaskic sigurno sebe rado opisao.

Zlocin na Balkanu se ne moze izraziti brojkama, jer ubice nisu ubile samo svoje zrtve. I preziveli su sada psihicki mrtvi, oni koji su prisustvovali ubistvima kao i oni koji su znali, ali nisu mogli nista da ucine protiv toga. Oni bi mogli da budu spaseni kada zlocin bude kaznjen.

Na Balkanu je ubijen i most, jedan stari most u Mostaru, simbol zivota razlicitih naroda u jednoj zemlji. I samo ubistvo mosta je postalo simbol. Simbol jedinstvenog zlocina u savremenoj istoriji, ubistva jedne zemlje. Ubijena je zemlja u kojoj sam rodjen, Jugoslavija, a ubice su jos na slobodi. Kaznjavanje je tek pocelo.

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.