Eppur si muove
Pise Ljubomir Pajic

24.05.2000.

MALI KORAK

Pet zemalja se obavezalo da potpuno unisti svoje nuklearno oruzje. U noci od 20. na 21. maj predstavnici SAD, Rusije, Francuske, Velike Britanije i Kine potpisali su dokument koji ce obeleziti taj datum u istoriji covecanstva. Ovo se dogodilo kao velicanstveno i neocekivano finale konferencije UN o kontroli nuklearnog oruzja na kojoj su ucestvovali predstavnici 187 zemalja.

Naravno, bice kriticara koji ce isticati da nikakvi konkretni datumi nisu utvrdjeni, niti su konkretizovane neke mere za realizaciju dokumenta. Lako je kritikovati posto je kritizerstvo uvek efikasno. Ja bih radije da cujem kako bi oni resili ovaj problem.

Niko ne moze da me ubedi da je stvarni i iskreni pristalica politike i diplomatije kao njenog najvaznijeg dela. Ipak, moram da priznam da je samo diplomatija u stanju da donese iznenadjenja i resenja slozenih problema. Istorijska deklaracija o kojoj govorimo potpisana je posto su SAD i Irak postigli kompromis.

Da, bio je to mali korak na ovoj konferenciji, ali dzinovski korak napred za covecanstvo. Na slican datum, 20/21. jula 1968, Nil Armstrong je malim korakom poceo da hoda po Mesecu.

Veliki koraci nikad nisu donosili nista drugo osim nesrece. Ako ljudi pocnu ratove, diplomatija je porazena. Onda su obicno potrebni samo veliki koraci da bi se sukobi okoncali i da bi se sve vratilo malim koracima diplomatije.

Albert Ajnstajn je 1939. godine upozorio americkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta na opasnosti novog oruzja - atomske bombe. Genije je znao da ce gradnja takvog razornog oruzja samo stvoriti nove probleme celom covecanstvu. Njegovo pismo je bilo samo mali korak i ono je ignorisano.

Projekt Menhetn je nastavljen da bi trijumfovao 6. avgusta 1945. u Hirosimi, kada je atomska bomba ubila 100.000 neduznih civlia. Nekoliko dana kasnije druga bomba je ubila 40.000 ljudi u Nagasakiju. Ovi veliki koraci su doveli do bezuslovne predaje japanske vojske, ali su, svejedno, doneli veliku sramotu americkoj politici, koja nikada vise nece moci da opere svoje ime.

Ako treba kazniti ratnog zlocinca, da li je potrebno da i neduzni ljudi budu kaznjeni? U politici velikih koraka ovo pitanje se nikad ne postavlja. Kada se povuce atomski prekidac, nema povratka. Atomsko oruzje je moglo da bude upotrebljeno i drugde i samo ga je zdrav razum sprecio u poslednjem trenutku.

Koriscenje oruzja za masovno razaranje je samo znak nemoci. Bombe su opustosile nemacke gradove tokom II svetskog rata, ali se nacisticka Nemacka nije predala zbog smrti neduznih civila. Posle smrti diktatora Hitlera, vojska je mogla da uradi ono sto je odavno htela, da kapitulira.

I tamo su mogle da budu upotrebljene atomske bombe. One ne samo da su mogle da ubiju i vise civila, nego i da nas lise svih rukopisa napisanih rukom Ludviga van Betovena, Johana Volfganga fon Getea ili Riharda Vagnera. Da li bi razlog za njihovo koriscenje bio vredan toga?

Obicne bombe su ponovo koriscene u poslednjoj deceniji 20. veka. One su nam samo pokazale kako porazena diplomatija mora da ustukne ustupajuci prostor vojnim umovima da dokazu sumanutu nadmocnost oruzja nad gradovima. Cak i da su krivci, odgovorna lica, bili mete, koriscenje bombi ne bi bilo opradvano.

Samo pobede zdravog razuma su prave pobede. A one se mogu postici samo sredstvima diplomatije ili zakona, ako je potrebno. Da li bi korsiscenje atomskih bombi zaustavilo rat koji je prethodnu jugoslovensku drzavu pretvorio u rusevinu? Mogu li se osam miliona ljudi koji umiru od gladi u Etiopiji spasti ako jaca sila bombarduje vojnike koji vode rat oko potpuno nebitne granice izmedju te zemlje i Eritreje?

Godinama je Organizacija ujedninjenih nacija bila ignorisana, a takozvane velike sile su podrivale njen ugled. Deklaracija o potpunom uklanjanju nuklearnog oruzja je istorijska pobeda UN i politike malih i plodonosnih koraka.

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.