Eppur si muove
Pise Ljubomir Pajic

16.08.2000.

ZID SRAMA

Svako ko ga je ikada video, morao je da ga mrzi. Bila je to najruznija gradjevina napravljena ljudskom rukom. Bio je dug 116 km i delio je porodice, prijatelje i citavu nemacku naciju. Nemci ga zovu "Die Schandemauer", zid srama, cak i danas, jedanaest godina posto je srusen i uklonjen.

Berlinski zid je podignut 13. avgusta 1961. kao "zastita od fasista". To je bila zvanicna definicija vlasti Nemacke Demokratske Republike (NDR). Bila je to zemlja, cija je jedina veza sa demokratijom bila u imenu. Zvanicno, brinuli su o dobrobiti svoje omladine, ali sa druge strane zida, u zapadnom delu okupirane i podeljene Nemacke, nije bilo fasista. Vodje Hitlerovog Treceg rajha krili su se u Juznoj Americi ili u samoj NDR, koju je okupirao i drzao Sovjetski Savez.

Nezvanicno, zid je trebalo da zastiti stanovnike NDR od losih kapitalistickih uticaja druge strane, bez obzira na to sto su sa druge strane bili delovi njihovih porodica. Iako su zapadne zemlje cesto izrazavale mnogo ogorcenja zbog betonskog cudovista, bile su srecne da imaju zid koji stiti njihovu koloniju, zapadne delove Nemacke, od ruskog uticaja.

Nemacki narod je bio samo figura u toj igri koju su igrali snazni centri moci. Nemci su bili pretvarani u vernike jedne ili druge ideologije ili spijune jedne ili druge strane. Jasno, bilo je mnogo Nemaca na istocnoj strani zida koji su pokusavali da pobegnu iz svog zatvora, iz zemlje srecnih socijalistickih radnika. Bilo je i nekoliko onih koji su pobegli sa zapadne strane. To su bili clanovi ekstremno levih teroristickih grupa ili medjunarodni teroristi u bekstvu.

Bilo je skoro nemoguce da se pobegne iz NDR. Zvanicno, vise od 100 ljudi su ubijeni dok su pokusavali da preskoce zid srama. Nezvanicno, bilo ih je vise od 1000. Sa onima koji su uhvaceni zivi postupalo se kao sa najgorim kriminalcima. Optuzivani su za najtezi zlocin u NDR, "bekstvo iz republike", i osudjivni na duge kazne zatvora. Njihove porodice su bile unistavane, zene prinudjene da se razvedu od osudjenih muzeva a deca prinudjena da menjaju prezimena.

Ipak, neki su uspevali da pretrce minska polja, brisani prostor napunjen peskom i nemackim ovcarima (koje danima nisu hranili da bi bili sto agresivniji), da izbegnu automatske masine za pucanje sa senzorima, metke granicara i, konacno, da se popnu preko zida visokog cetiri metra sa bodljikavom zicom na vrhu i skoce u slobodu. Mnogi drugi su morali da kopaju tunele za bekstvo ili da cak prave balone sa vrucim vazduhom od komadica tekstila.

Ocajnici koji nisu imali bolje resenje pokusavali su da se probiju kroz granicne prelaze vozeci svoje "trabante" najbrze sto mogu, ali ne brze od 80 km/h, a cuvari su ih ubijali mnogo pre nego sto bi uspeli da stignu do granicne crte. Sa druge strane, kao izraz solidarnosti, bilo je ljudi koji su se svojim automobilima zaletali u zid i ubijali se u znak protesta protiv zida.

NDR nije bila jedina drzava-zatvor u Evropi ili svetu. Sa svim zemljama Istocne Evrope se tako postupalo: drzane su u poslusnosti jakim snagama policije, nenormalno velikim aparatom tajne policije i tenkovima, kada je bilo potrebno. Ipak, one nisu imale zidove.

Ironija je bila da je berlinski zid pukao u Madjarskoj. Nova, delimicno reformisana komunisticka vlada u toj zemlji odlucila je da otvori gvozdenu granicu prema Austriji i pusti stotine Nemaca koji su pokusavali da pobegnu iz NDR da prodju. Posle toga bilo je samo pitanje dana kada ce betonsko cudoviste pasti i uskoro je i palo. 

Bes je naterao Nemce da pre jedanaest godina uklone skoro ceo zid. Ipak svakog 13. avgusta od tada okupljaju se da podsete na zrtve i jednu od tragedija svoje istorije. Sada su cak poceli da prave kopije granicnih objekata i obelezavaju mesta preko kojih je prolazio zid kao podsetnik generacijama rodjenim u slobodi.

Starije generacije se nikad nece osloboditi zida srama. Njega vise nema, ali on je zauvek u njihovim glavama i opustosenim srcima.

 

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.