Eppur si muove
Pise Ljubomir Pajic

01.11.2000.

BALKANSKI ZID (2) - Profesionalci

Predsednici i vlade se menjaju u demokratskim zemljama. U totalitarnim drzavama rezimi pucaju a njihov pad prate slabiji ili jaci zemljotresi. Naravno, oni nikad ne padaju dobrovoljno. Kada diktatori ne prihvataju izborne rezultate, mora se primeniti sila da bi se oni uklonili. Pitanje je: Koliko sile i koliko ona treba da traje? Drugo pitanje je: Kako ponovo uspostaviti demokratiju?

Duge godine totalitarne vladavine, najpre u prethodnoj Jugoslaviji i kasnije u onom sto je ostalo od nje, nisu mogle da ostanu bez posledica. Recept primitivnih plemena i kasnijih porodicnih zajednica delio je ljude prema bliskosti rezimu. Da bi se postalo "neko" nisu bile neophodne ni moralne ni bilo kakve druge vrednosti. Jedini cilj je bio da se pripada, da se bude clan klana, partije. Svako ko je mislio svojom glavom bio je neprijatelj.

Pet nedelja posle izbora Jugoslavija je u cudnoj situaciji: ima novog saveznog predsednika, dr Vojislava Kostunicu. Ove nedelje ce dobiti novu saveznu vladu pretezno od clanova ranije opozicije a u Srbiji postoji prelazna vlada sa vecinom clanova iz bivseg rezima. I dalje je isti predesdnik Srbije, clan partije koja je izgubila izbore. Ljudi iz drugih zemalja tesko shvataju jugoslovenske paradokse.

Mnogi se sada pitaju: Da li je trebalo da narod 5. oktobra upotrebi i vise sile da bi najzad stao na kraj bivsem rezimu koji je doneo katastrofu tolikim ljudima? Mozda, ali postojao je rizik od intervencije vojske, policije i tajne policije i masovnog ubijanja. Zato je samo miran put u demokratiju bio resenje.

To, naravno, ne znaci da su zlocini zaboravljeni i oprosteni. Ipak, postoje novi problemi. Kolicina zlocina je toliko velika da nedeljni komentar ne bi mogao da ih nabroji u jednom ljudskom veku. Zatim, tu je i pitanje prioriteta. Od cega da pocne nova demokratija? Iz razloga koji su ranije pomenuti bivsi predsednik ce biti izveden pred sud posle izbora u Srbiji 23. decembra. Treba li pravda da ceka dva meseca? Mislim da ne treba.

Najveci problem u svim delovima prethodne Jugoslavije je svest o zlocinima. Posto sada govorimo o ovoj Jugoslaviji, ostanimo zasad na tom terenu. Govorimo o dve vrste zlocina: o ratnim zlocinima i o civilnim zlocinima. Obe vrste su podjednako lose, ali istrage o ovim drugim ljudi lakse mogu da progutaju u ovom trenutku. Mediji koji su slepo sluzili bivsem rezimu falsifikovale su istinu u oba slucaja. Tesko je reci, ali po mom misljenju skoro polovina stanovnika nemaju pojma sta se stvarno dogadjalo u poslednjih deset godina. Sada, pred izbore, bilo bi pravilno da im se "otvore oci".

Da su mediji sada zaista slobodni, prvi korak bi bio da se emituju dokumentarni filmovi o ratnim zlocinima, svakog dana i po mnogo sati - bez obzira na nacionalnost zlocinaca i bez pokusaja da se medju njima uspostavlja ravnoteza. Ti filmovi nisu mogli da budu prikazani u ratnim vremenima, ali moraju biti prikazani u doba mira. Jedini ljudi koje bi trebalo zastititi i spreciti da ih gledaju su maloletnici. Problem je sto mediji jos nisu slobodni, ali to je tema jedne od narednih analiza.

Znam da ne zvuci demokratski, ali bih mogao da navedem imena mnogo ljudi koje bih prislio da gledaju takve filmove, cak i ako bih morao da ih vezem za stolicu. Oni nisu profesionalni politicari iz proslosti jer su takvi znali za sve zlocine. Medju onima o kojima govorim ima mnogo takvih koje nazivaju profesionalcima, ali u veoma negativnom znacenju.

Postoji posebna vrsta ljudi, koja svakako spada u najgore: oni obozavaju da budu blizu rezimu, ali da zive daleko od njega, najcesce u inostranstvu i sa stranim drzavljanstvom. Na taj nacin ne moraju da cekaju za hleb, mleko i i secer pred radnjama a mogu da piju viski sa diktatorima na kanabetu. Ljudi u Srbiji ih nazivaju "profesionalni Srbi", opsiuju ih kao "vece katolike od Pape" a njihove akcije su poznate kao "opsena prostote" (pri cemu "prostota" predstavlja takozvani obicni narod koji "nije na njihovom nivou").

I oni su zlocinci. Ima mnogo stvar u zivotu koje se ne mogu raditi "napola" pa zato nema polu-zlocinaca. Ako celom svetu pricaju lazi o zlocinima diktature, njihova odgovornost je jednaka. Ljudi u Jugoslaviji imaju prikladan naziv za takve: "prodane duse". Cena je casa viskija na kanabetu.

Profesionalci druge vrste, o kojima sam govorio u prethodnim komentarima, su zvezde dana u Jugoslaviji. Sef drzavne bezbednosti je konacno dao ostavku u utorak, ali tek posto su koministri unutrasnjih poslova Srbije iz DOS i SPO dobili uvid u tajne dokumente. U isto vreme kada se pojavi ovaj komentar treba da bude objavljen i jedan dokument. On svedoci da je vlasnik lista Dnevni telegraf Slavko Curuvija, koji je ubijen u aprilu 1999. godine, ubijen po nalogu Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije.

Nastavice se ...

PS Citaoci su mi trazili da preciziram da je fotografija sa jedinstvenim saobracajnim znakom "TRCI PREKO ULICE!" snimljena u srpskom delu Sarajeva. Posto je znak napisan cirilicom, smatrao sam da je to ocigledno, ali ne smeta da to sada i podvucem - snimljena je u srpskom delu Sarajeva. Medjutim, ja zlocine ne delim po nacionalnosti i osudjujem ih sve. Ovu sliku sam izabrao kao simbol ratnih zlocina, bez obzira na nacionalnost zlocinaca koji su pucali iz snajpera i zrtava. Zato cu je zadrzati kao simbol zrtava svih nacionalnosti.

 

 

 

PS 2 Profesionalne "senke" blede: sef drzavne bezbednosti Srbije (aplaudira u pozadini) na svojoj jedinoj javnoj fotografiji.

 

[ Prethodne kolumne ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.