|
Pise Ljubomir Pajic
10.05.2001
DAN POBEDE
Juce je bio Dan pobede, 9. maj, ali nije proslavljen u Jugoslaviji. Taj praznik je dan pobede nad nacizmom. Proslavljen je u Moskvi, a proslavlja se zemljama koje su se borile protiv
nacisticko - fasistickih snaga u Drugom svetskom ratu. Savezna Republika Jugoslavija ne spada u te zemlje jer tada nije postojala. Formirana je 1992. godine nakon sto je Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) ubijena.
Kada sam bio mali, u SFRJ, vojnici su paradirali a tenkovi su se kotrljali ulicama pod salvama ovacija svakog 9. maja. Mnogi su bacali cvece vojnicima. Iz te perspektive izgledalo je da je pobeda konacna i da su nacizam i nacisti sasvim nestali.
Nekoliko godina kasnije Simon Vizental, najcuveniji svetski istrazitelj nacistickih zlocina, rekao mi je nesto sto u to vreme nisam potpuno shvatio: «Ljudsko zlo nije nestalo sa nacizmom».
Bilo mi je potrebno mnogo godina da potpuno shvatim sta to znaci.
Nacizam se definise kao ideologija i praksa nacista, posebno politika rasistickog nacionalizma, nacionalne ekspanzije i drzavne kontrole privrede.
Nacionalizam ima vise definicija. Definise se kao: (1) posvecenost interesima kulture odredjene nacije, (2) verovanje da ce nacija imati koristi ako nastupa samostalno isticuci nacionalne ciljeve u prvi plan i (3) teznja za nacionalnom nezavisnoscu u nekoj zemlji pod stranom dominacijom.
Samo prva definicija moze da bude prisutna u savremenim vremenima jer ostale pripadaju proslosti,
vremenima u kojima su mali narodi sanjali o slobodi. Ipak, u Jugoslaviji je bilo drugacije.
«Nacionalizam je glad za moci podsticana samoobmanama», rekao je 1945. britanski pisac Dzordz Orvel. Njegova definicja je bila jasna, a njegove vizije buducnosti mracne. Nazalost, ostvarile su se.
«Ponizavajuce je stajati skrstenih ruku dok drugi pisu istoriju. Malo je vazno ko ce da pobedi. Da bi se ljudi nacinili velikim potrebno ih je poslati u borbu cak i ako ih treba sutirati u zadnjicu. To cu i da uradim».
Ovo su bile reci italijanskog diktatora Benita Musolinija koje je uputio svom zetu i ministru inostranih poslova grofu Galeacu Canu pre nego sto je 1940. godine objavio rat.
Jugoslavija je bila nesrecna sto je imala mnogo «pisaca istorije» koji su uzivali u tome da ljude isutiraju u borbu. Ponovo su se u Jugoslaviji tenkovi kotrljali ulicama , ali su bili usmereni protiv ljudi u Jugoslaviji. Opet je bilo ovacija, opet je bilo cveca, a to nije bio Dan pobede.
U ratovima u Jugoslaviji niko nije pobedio. Mnogi su ih izgubili. Odgovorni jos nisu kaznjeni. Jednog dana ce biti.
Ko su oni?
«Ne mislim da su ti 'veliki', politicari i kapitalisti jedini krivci za rat. O, ne, mali covek je isto tako opak, jer bi se u protivnom ljudi sirom sveta odavno pobunili! U ljudima postoji luda potreba za unistavanjem, zverstvom i ubijanjem, i sve dok se covecanstvo, bez izuzetaka, temeljno ne promeni, vodice se ratovi, sve sto je gradjeno, gajeno i negovano bice unisteno i rastrgnuto i opet ce covecanstvo morati da pocinje iz pocetka».
Kada je Ana Frank napisala ove reci u svoj dnevnik 3. maja 1944. imala je samo 15 godina. Mlada jevrejska devojka je bila u skrovistu u Amsterdamu, ali je neki «mali covek» rekao nacistima kako da nadju nju i njenu porodicu. Ana je umrla u Ausvicu.
Mnoge nacisticke vodje Treceg rajha su izvedeni pred sud u Nirnbergu a «mali ljudi» nisu. Posle toga je bio dan pobede, ali je opet bilo ratova.
I Jugoslavija ce imati svoj Dan pobede, ali tek posto sudovi zavrse svoj posao a «mali ljudi» prestanu da zive u proslosti.
|
|