|
Pise Walt Petrigo
08. 09. 2000.
NIKO NIJE SAMPION ZAUVEK
Danas, ni sam ne znam zbog cega, razmisljam o sportu vise nego obicno. Mozda je to zbog utakmice na televiziji ili sportske stranice u novinama - tek, eto mene u secanju i poredjenjima.
Sportovi kao sto su boks, fudbal, kosarka, macevanje i sah bili su mi dobar deo zivota saputnici. Za jednog boksera, macevanje i kosarka bitni su zato jer razvijaju reflekse. Zahvaljujuci sahu, ne razvijaju vam se samo misici, nego i mozak. Kada sam bio mlad, bavio sam se svim ovim sportovima, a sada kada sam - recimo zreliji, nikako star - pokrivam sportske dogadjaje u novinama.
Salu na stranu, tu i tamo, u sadasnjem periodu mog zivota, kada su takmicarske sportske aktivnosti pre stvar dalekog secanja, iznenadni odbljesci uspomena na fizicke aktivnosti u proslosti postaju prijatna svedocenja. Nedavno sam posetio svlacionicu fudbalskog kluba i upustio se sa igracima u razgovor o refleksima... radilo se, naravno, o zrelim profesionalcima, ciji je posao da budu u vrhunskoj formi. Nisam trenirao (ako izuzmemo jutarnju gimnastiku, koju ponekad i preskocim) mnogo godina. I tamo sam se osecao kao trinaesto prase... pruzajuci dlanove napred i prislanjajuci ih na njegove, trazio sam da mi prvi strelac lige ne dozvoli da ga udarim po rukama. To je jedna stara igra, koju sam naucio jos u detinjstvu, na Paliluli u Beogradu.
Nije bilo problema - svaki put bih uspeo da ga udarim - opet i opet. Lice mu je iz minuta u minut postajalo sve crvenije... tog popodneva sam, kako se to kaze, "prosetao kroz tim". Devetorica igraca pokusali su i nisu uspeli. Mislim da je sada jedna decija igra postala deo programa treninga.
Secanja su nezvani gosti. Dolaze sa svih strana. Neka su prijatna, neka nisu. Sampioni dolaze i odlaze, niko nije sampion zauvek. Nekih se iz ovog ili onog razloga secamo zauvek. Nekih zbog toga sto su bili prijatni ljudi i fer igraci, a nekih po tome sto su bili svadjalice i hvalisavci. Postojao je jedan Dzo Luis i jedan Majk Tajson, zar ne? Tako razliciti, a ipak su obojica bili sampioni.
Dzo Luisa sreo sam ranih sezdesetih. U isto vreme bio sam i ushicen i razocaran. Bio se pojavio na pozornici lokalnog pozorista. Obe veceri publika mu je postavljala ista pitanja. Jedno od njih bilo je "Ciji je udarac najjaci". Obe veceri Dzo je sa ukocenim izrazom lica monotono odgovarao:"Ujka Sem i njegov porez na prihode."
Kada je doslo vreme da mi napise autogram, zapitao je: "Kako se pise 'Walter'?" Bez sumnje, covek koji se bio uspeo na vrh sveta, nije bio svetski covek. Nekoliko godina kasnije video sam ga u "Cezarovoj palati" u Las Vegasu. Dzo je bio "stalni gost kuce". Besciljno je lutao kroz kasino kao pokretna atrakcija za vise nego skromnu nadoknadu. Umro je 1981, sam i zaboravljen, uprkos bljestave titule Svetskog Sampiona .
Bili Kon jos uvek je visok, elegantan i mrsav covek. On je ispisao neke od najcudnovatijih stranica istorije boksa. Jedan je od mojih najomiljenijih junaka.
Kao mlad, Bili je skoro pobedio Dzo Luisa u jednom susretu za sampiona teske kategorije. Dan danas on zivi sa time i rado o tome prica. U trinaestu rundu usli su sa velikom razlikom u poenima - u Bilijevu korist. Ali, to "Hvalisavom Bilijhu" nije bilo dosta. Hteo je da nokautira Sampiona. U toj nameri suvise odvazno se otkrio... I tu ga je Luis sacekao. Borba se zavrsila posle odbrojane "osmice". Potom je Bili otisao u rat i bio neke druge bitke. Vrativsi se, jos jednom je izasao na ring protiv Luisa i glatko izgubio.
Roki marcano mladji - mlad, energican, inteligentan i ambiciozan. Bio sam impresioniran mladim covekom blistavih ociju, vecno nasmesenim, sa telom boksera-teskasa. Jednom smo on i ja doruckovali zajedno. Nije to bio intervju, vec samo razgovor dvojice kolega zainteresovanih za istu oblast. Razgovarali smo o boksu, poslu sa kamionima kojim je bio poceo da se bavi, kao i o njegovoj porodici, koju je obozavao. Bio je za mene sok kada sam cuo da je umro (31. augusta 1969.), iako je bio relativno mlad. Bilo mu je 46 godina. A toliko je planova imao. Nijedan se nije ostvario. Ipak, on, njegova elegancija u boksu i pesma "Suzi Kju" zivece zauvek.
I tako, uspomene dolaze, jedna po jedna... umeju da budu i lopovi. Evo jos jedne...
U srcu se jos uvek budalasto vracam u dane kada su sportska takmicenja bila lokalna manifestacija. Postojali su lokalni junaci, koje niko nije ni prodavao, ni kupovao. Lokalni timovi i njihove zvezde bili su ponos svake zajednice.
Moram da priznam da sam kao novinar imao vise prilike da sretnem vodece licnosti sporta na nacionalnom nivou, nego sto je to bio slucaj sa vremenima kada sam i sam bio takmicar. Ukratko, u prilici sam da prisustvujem na vise sportskih dogadjaja nego sto me to zaista zanima.
Letnje i zimske Olimpijske Igre, Kanadski Sampionat u Fudbalu, i tako dalje, i tako dalje... Za jednog novinara, razmere i dubina informacije definitovno se razlikuju od sporta do sporta. Svaka igra ima svoje specificne odlike, u zavisnosti od toga jeste li strasni navijac, slucajni gledalac ili novinar koji je prati. Strasni navijac u najvecem broju slucajeva ne rasudjuje racionalno - on samo zeli da njegov tim pobedi. Slucajnog posetioca nautakmicu dovodi zelja da se zabavi, pa tako propusta mnogo pojedinosti. Novinar mora da pokusa da bude objektivan i da nastoji da ne propusti nijedan detalj igre.
Ovaj fantasticni svet i sve sto nam pruza jos uvek je nas... nemojte proci nezainteresovani pored svega toga... probajte od svega. Ako to ne budete vi, bice to neko drugi.
Do sledeceg puta, Vas
Vlada