http://www.spectator.co.uk/article.php3?table=old&section=current&issue=2002-11-09&id=2462

09.11.2002.

Crna rupa Evrope

Andrew Sutton o jadima, korupciji i krsenju ljudskih prava na Kosovu, prvom UN protektoratu u istoriji

Stigao sam do onoga sto je preostalo od voza razorenog pozarom bas kad je poceo pljusak. Unutra su sedela dva krupna kosovska Albanca zeleznicara u narandzastim radnickim kombinezonima na upletenim gvozdenim cevima, pusila i zaklanjala se od pljuska. Pre rata, ovaj voz je prevozio Srbe iz njihovog sela do kamenoloma gde su kopali ugalj. Onda, jednog dana, borci OVK su otvorili deo pruge blizu severnog grada Vustri i poslali voz niz nasip. Radnici su preziveli nesrecu, ali su ih sacekali snajperi. 'Neki od njih su pobegli', rece jedan od zeleznicara i vulgarno opsova.

Takav je stepen kljucajuce mrznje jos uvek prisutan na Kosovu. Kad su Ujedinjene nacije stigle 1999. godine, preuzele su pokrajinu koju su opustosile Miloseviceve snage, sa infrastrukturom koju je bombardovanje pretvorilo u rusevine. Ovaj posao nikad nije ni trebalo da bude lak, a znajuci da je potrebno vise od uobicajenog doprinosa mirovnjaka, savetnika i putnika drzavnika, UN je preduzela vazan korak: Kosovo je postalo njen prvi protektorat u istoriji, zemlja koju je usvojilo 185 roditelja.

Tri godine kasnije, tesko je naci ikoga, bilo od lokalnog stanovnistva ili od 'internacionalaca', u ovoj bednoj pokrajini ko ima da kaze neku dobru rec o ovoj organizaciji. A nisu samo dobro dokumentovana korupcija i neumesnost naveli neke od pisaca grafita na Kosovu da izmazu anti-UN slogane tamo gde su nekad zvrljali reci pune zahvalnosti. Mnogi od jada ove pokrajine su rezultat smisljene politike Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (Unmik); politike koju su osmislile tehnokrate za politicare.

Uzmimo alarmantni primer iz policije Unmik-a. Snage iz 49 drzava su skrpljene da pokazu lokalnom stanovnistvu kako se to radi, ali problem je sto se cini da ne znaju svi momci sa plavim beretkama ni sami kako se to radi.

'Imate ljude koji dolaze iz nekih zemalja koji ne znaju sta to znaci stvarno obavljati policijski posao. Oni to nisu ni sami radili. Oni dodju ovde i prodju testiranje', kaze jedan oficir, koji je zamolio da ga ne imenujemo. 'Vrlo malo ljudi se odbije, vrlo malo'. Nema veze sto neki od ovih policajaca nisu nikad vozili auto na svojim ranijim poslovima, ili nisu nikad radili u gradu, ili sto jedva da znaju engleski jezik (a kamoli albanski). Bilo bi politicki nezgodno postaviti standarde isuvise visoko - sta ako ljudi ne bi mogli da ih dostignu? I jos gore, sta kad bi se ispostavilo da je policija nekih zemalja bolje obucena od policije drugih zemalja? U umovima UN funkcionera koji postavljaju pravila, ove opasnosti su zastrasujuce. Ako postoji sumnja, dajte policajcu njegovo oruzje i nadajte se najboljem.

Ovakva politika ima svoje posledice: nedavno su sestogodisnja devojcica i njen brat poginuli ovde, jer ih je oborio policajac iz Gane koji je izgubio kontrolu nad svojim mocnim policijskim vozilom jer ga je vozio duplo brze od dozvoljene brzine. Nedaleko od sicusnog aerodroma u Pristini, ima jedan jeziv prizor. Iza tanke ograde od lanca, red za redom unistenih crveno-belih Tojota vozila su tragican svedok cinjenice da takve nesrece nisu retke.

Ova gomila automobila je samo jedna od mnogih prljavih tajni koje je stvorila ljubav Unmik-a za vrsenjem policijskog posla koja je napravljena radi predstave. Proslog meseca je BBC Radio Four program Face the Facts (Suocite se sa cinjenicama) izvestio o neeksplodiranim minama koje jos uvek zagadjuju delove Kosova. UN je ustanovio novi akronim, ispunjen birokratama i odlucio da ce ova porkajina biti bezbedna do 31. decembra 2001. godine. Naravno, kad je taj datum dosao, strucnjacima iz svih dobrovoljnih organizacija za ciscenje mina je nalozeno da prestanu sa radom, i UN je proglasio ovu zemlju 'cistom'. To je bila zgodna laz, a osigurala je smrt civila za mnoge naredne godine.

Kosovo je trebalo da bude uzor toga kako svetske vlade rade zajedno i ravnopravno da poseju mir i dobru volju, ali pogled sa lica mesta je veoma razlicit. Narod Kosova vec dugo gaji sumnje da Unmik nije tu da pomaze njima, vec da sluzi politickim imperativima UN. Drzati se zajedno po svaku cenu, to je postao moto Unmik-a, bez obzira da li to deluje ili ne. Taj fatalni auto je otisao, verovatno, na Unmik-ovo groblje mehanike. Vozac je oslobodjen posle dve nedelje pritvora.

Migjen Kelmendi, ugledni kosovski intelektualac koji je postao urednik novina, priznaje da mnogi lokalci jos uvek imaju nerealna ocekivanja od Unmik-a, ali moli zvanicnike da sidju sa 'svojih kula'. 'Mi nikad nismo ziveli u demokratiji - mi ne znamo kako ona izgleda. Nama je potreban tumac da nam kaze kako ona izgleda u normalnoj zapadnoj zemlji', kaze on.

Ali ovo je veoma iskrivljena verzija onoga kako treba da izgleda jedna zapadna zemlja. Tri godine posto je UN zapocela svoj posao ovde, nezaposlenost je 57 odsto, a korupcija je siroko rasprostranjena. Proslog meseca je sef kosovske institucije 'Ombudsosoba', Marek Antoni Novicki, upozorio na to da se `crna rupa` ljudskih prava otvara u zadnjem dvoristu Evrope. Privatno, njegov zamenik Dona Gomien, optuzuje UN za indiferentnost prema krsenjima ljudskih prava koja cini njeno sopstveno osoblje; za to da zapravo dozvoljava ljudima optuzenim za brutalnost da se zastite iza zida zvanicne cutnje. Takvi slucajevi se resavaju kao interne disciplinarne stvari. Imena se ne otkribaju, a svaka disciplinarana akcija koja se preduzme ostaje tajna, cak i za Ombudsosobu cija je uloga da nadzire zloupotrebu vlasti.

'Mi imamo ljude koji dolaze ovde i kazu, "Tukao me je taj momak iz Oklahome koji je stalno govorio 'Ja imam imunitet, ja imam imunitet, ne mozes mi nista', dok mu je lomio zube i rebra', kaze gdja Gomien. Iako su takvi slucajevi retki, ne postoje nikakve mogucnosti da zrtve Unmik-a ili Nato-a zastite neke agencije ili agent. 'Ovi ljudi nemaju nista, a kaze im se "Naravno da mozete da dobijete gradjansku odstetu - idite u Ohajo ili Islamabad, oni sada imaju jurisdikciju, i, usput, jeste li nasli advokata koji govori Urdu jezik?'

Naravno, ima mnogo posvecenih i kompetentnih ljudi unutar Unmik-a i brojnih drugih agencija i dobrotvornih drustava koji naporno rade za bolje Kosovo. Ljudi koji su doputovali hiljadu milja daleko od svojih porodica u zemlju gde su restrikcije struje i vode ceste. Njihovi napori - i naravno napori ljudi Kosova - pomazu da se ova pokrajina ponovo postavi na svoje noge. Ali mamac 'internacionalne' plate, koja moze da premasi platu americkog senatora, osigurava da mnogi ljudi dolaze ovde iz pogresnih motiva. Oni koji pokusavaju da izgrade bolje Kosovo cesto nailaze na prepreke na svakom koraku, zbog Unmik-ove perverzne birokratske prakse. 'Dobrovoljci UN su ljudi koji najvise rade ...to su mladi ljudi puni elana koji zaista zele da daju svoj doprinos, tako da oni uvek rade puno' kaze Eleanor Berdsli, oficir za stampu. Njima se cesto dodeljuju najgori i najopasniji poslovi, kao sto je rad u mrtvacnici sa stalnim rizikom od HIV infekcije. Ali najbolji ljudi Unmik-a nikad ne mogu da dobiju unapredjenje jer njima nije dozvoljeno da konkurisu za poslove koje ima osoblje koje za to dobija platu.

Migjen Kelmendi savrseno rezimira ovu situaciju: 'Nama je zaista potrebno ucesce i pomoc medjunarodne zajednice, [ali] cini se kao da se ona zabarkadirala unutar sopstvene realnosti. Ona pokusava da stvori sopstveni zamak'. Za razliku od smrti srpskih radnika, sudbina Kosovara koje je povredila ili ubila nemarna policija, nerasciscene mine ili razbesneli vojnik, rezultat je ne krvave osvete, vec indiferentnosti birokrata koji odbijaju da vide izvan sopstvenih utopijskih 'realnosti'. UN je dovoljno demonstrirao da ne morate da date kikiriki da biste dobili ona tri majmuna.

 

[ Ostali clanci i misljenja ]

 

Copyright 1995-2001 beograd.com. All rights reserved.