|
Pise Radmila Stankovic
15.07.2000.
Matija Beckovic, pesnik clan Srpske akademije nauka i umetnosti
MI NISMO BIRALI DA BUDEMO SRBI
Kod nas su politicari najslavniji. A kakvi su politicari i kakve su to velicine, najbolje se vidi iz polozaja naseg naroda. Imamo, navodno, velike ekonomiste, ali nikako ne mogu da zamislim velike ekonomistie siromasnih zemalja. To bi licilo kao da postoje veliki botanicari Sahare!
Kada je prosle godine o 29. novembru napunio 60 godina, pesnik Matija Beckovic, u vreme kada je izabran u SANU najmladji srpski akademik, izjavio je:"danas svaki balavac ima 60 godina". Bila je to jos jedna od nebrojenih dosetki autora brojnih poema i pesama kojima neizrecivu car daje autorovo kazivanje. danas, jednako kao kada je nastala, njegova "Vera Pavladoljska" osvaja nove citaoce, poeme "Rece mi jedan coek" "Ceracemo se jos", "Medja Vuka manitoga", "Ovo i ono"...mogli bi da se govore u nekom non-stop teatru.
Beckovic je cesto medju nasim ljudima u Evropi, Americi i Kanadi. Na pitanje kakav je odnos tamosnje publike prema njegovom delu, pesnik odgovara:
- Moze se reci da sam se prvi usudio da odlazim medju nase iseljenike u crkvene domove i da tamo ne drzim politicke govore, nego citam pesme. To je sada gotovo postao obicaj, ali kada sam to ucinio prvi put, bila je to velika senzacija i rizican potez. Od tada ja idem za svojim citaocima i tim kontaktima pridajem veliki znacaj. Cini mi se da je to nesto najzdravije sto je ostalo i od nase kulture i od nase politike. A to znaci da nasi ljudi nisu izgubili interes za poeziju, a ta vera u smisao i vaznost poetske reci su vazniji i dragoceniji i od same poezije.
- Bilo bi zanimljivo kada bi neko prikazao takav skup na CNN-u, a pitanje glasilo: "Ko su ti ljudi i ko je taj koga oni slusaju?" Pretpostavljam da ne bi bilo ni jednog tacnog odgovora. Niko ne bi pogodio da su to Srbi, a da je taj koga oni slusaju pesnik. I da im on ne govori nista drugo nego cita pesme, i da u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo i mi i oni, izmedu tolikih drugih mogucnosti (pozoriste, bioskop, kafic, disko klub) su odabrali da o svom trosku slusaju nekog pesnika. I da, opet, taj pesnik nista drugo ne radi i nicim ne potpomaze svoje reci - ni pricom, ni muzickom podlogom. U toj antickoj situaciji sve je svedeno na rec. A ta rec jos uvek komunicira sa ljudima, nije joj potreban nikakav dodatak i pesnik ima utisak da ne govori u prazno.
Ali, ako progovorite i jednu politicku rec, vec nemate tako celovitu publiku. I tu se krije neka pouka: kultura je ono sto bi moglo da nas drzi na okupu, partijski pesnici i naucnici su samo izdajnici nauke i poezije.
* Ovde, u Srbiji, dosta je tesko biti pesnik na nacin koji vi zastupate. Ovde su cesci partijski pesnici i naucnici.
- Ne moze se reci da se nasi pesnici nisu bavili politikom. Naprotiv. Bilo je cak i kraljeva i gospodara, vladara. A i onih koji su napravili zavidne politicke karijere. Ali, ja ne znam ni jednoga koji se nije zbog toga kajao, ko je mogao sebi da oprosti sto je i jedan stih zrtvovao zbog ne znam kakvog politickog zvanja. Ne znam ocajnijih reci u tom smislu, od onih koje je napisao Ivo Andric. Srecom, u nasem pamcenju nije ostalo kojoj su partiji pripadali Milan Rakic, Jovan Ducic, Slobodan Jovanovic ili Momcilo Nastasijevic. A svi su pripadali nekoj partiji. Cak i Stojan Novakovic koji je bio vodja jedne politicke stranke, nikako nije time ostetio svoj naucni autoritet. Jer, nekako smo uspevali da poeziju ostavimo iznad bilo kakve politike.
* Danas i ovde je to, ipak, nemoguce.
- Meni su ljudi govorili kako im se svidja moja pesma, ali im se ne svidja moja politika, pa ne znaju kako da tu pesmu odbrane od mene. A ja sam uveren da uvek govorim isto - samo je to isto u pesmama uvek bolje, i da se ne bavim politikom i da to cime sam se bavio nije politika. Da je to bio samo pokusaj da se nesto promeni, a cestiti ljudi uvek veruju da je nesto moguce promeniti; pa ih je vrlo lako upecati na taj poziv. Medjutim, pokazuje se da sa njima manipulisu i jedni i drugi, a da je na steti nase pozvanje, ono zbog cega smo rodjeni. I vlast i opozicija slusaju sta govorite, ali niko nece da poslusa. Time sto su vas pustili da govorite, oni ostavljaju utisak da ste vi ucestvovali u onome sto su oni odlucili i da delimo odgovornost. Mislim da se i od vlasti i od opozicije distanciraju bas ljudi kulture. Beograd je u tom smislu, usudjujem se to da kazem, veca evropska prestonica od mnogih vecih i slavnijih. Bolje su posecene pesnicke veceri i knjizevne tribine u Beogradu nego bilo gde u svetu i to od veoma ubedljive i upucene publike. To je potvrdio i Ceslav Milos kada je bio u Francuskoj 7. Bio je zaprepascen pitanjima koja su mu ljudi postavljali i spoznajom da su njegove knjige bile mnogo zivlje kod njegovih citalaca u Srbiji nego kod njega samoga. Solzenjicin kaze da u Rusiji cita pred 200 do 1500 slusalaca. Nedavno sam video u Moskvi jedan njegov slican susret sa citaocima. U Beogradu bi napunio Sava centar. To isto ce vam reci i muzicari i glumci. Pitajte, recimo Nejdzela Kenedija...
* Sta cita Matija Beckovic, kojeg je pisca otkrio, koga bi preporucio?
- Uvek sam citao vise knjiga istovremeno, a uz to pratio ono sto je tek objavljeno. Generalno, sve ono sto sam citao u svojoj mladosti, kao da nisam citao. I koju god od tih knjiga da sam krenuo da citam ponovo, citao sam je kao novu i gotovo se niceg nisam secao. I preporucujem svakome ko misli da je neku knjigu citao, da je procita jos jednom pa ce se uveriti da nije. Velika knjiga je samo ona koja moze da se cita uvek. Ove godine sam, recimo, citao Knuta Hamsuna. Nema tamo ni jedne reci koja je istrulila. To je sama nervatura jezika bez suvisne reci - sama muzika, sama lepota. Jedne iste pesme citao sam stotinu puta i nikada nisam poverovao da sam neku do kraja docitao. Jer, ako nesto u njoj ne ostane neprocitano, pesma je zavrsila svoj zivot.
Citao sam nedavno "Travnicku hroniku", potom sam imao privilegiju da citam prevod eseja V.H. Odna koje ce ove godine objaviti BIGZ. Secam ga se kada je jedan jedini put dosao u Jugoslaviju, na tadasnje Struske veceri poezije, kada je izasao iz aviona, sam, sa nekom torbom o ramenu koju mu je obesila neka avionska agencija koja mu je kupila avionsku kartu, i dizao glavu prema nebu pokusavajuci nekako prema zvezdama da se orijentise gde se nalazi. Mislim da se kod nas pise velika poezija i da nasa publika to oseca. Kao da se u poeziji cuva neka istina i podize standard nasega misljenja i govora. Ljudi su siti splacina kojima su svakodnevno zapljuskivani. Toliko prisustvo publike na knjizevnim vecerima istovremeno je i vrsta kritike nase javne reci koja je do te mere srozana.
* Mislite da mali narodi mogu imati veliku kulturu?
- Ne verujem da mali narod moze imati ista veliko osim kulture. A to je najvaznije. Kod nas su politicari najslavniji. A kakvi su politicari i kakve su to velicine, najbolje se vidi iz polozaja naseg naroda. Imamo, navodno, velike ekonomiste, ali nikako ne mogu da zamislim velike ekonomistie siromasnih zemalja. To bi licilo kao da postoje veliki botanicari Sahare! Ali, zato postoje veliki pesnici malih naroda, jer i mali narodi imaju svoje jezike na kojima se ispoljava njihova sustina i smisao njihovog postojanja. U kulturi je jedino i moguce da mali narod pokaze svoju originalnost. Sve drugo je ujednaceno. Nema vece tragedije od originalnih finansija ili bankarskog sistema, puteva i komunikacija.... To nemate kome drugom prodati.
* Srbi su kao mali narod slali svoje najbolje djake da se skoluju u Evropi, ali su se oni kao strucnjaci vracali nazad. Danas je to skoro nezamislivo.
- Pre dve godine sam putovao u Svajcarsku kod svoje cerke Ljudmile. U avionu izmedu Ciriha i Zeneve prisao mi je jedan mladic i pitao me jesam li ja taj. To je bio jedan Valjevac koji je studirao u Lozani (Matija Beckovic je mladost proveo u Valjevu, tu je zavrsio gumnaziju i krenuo u Beograd, prim, R.S.) On je meni, tu u avionu, ispricao stvari iz Valjeva i nase kulture koje ja nisam cuo, a onda mi je rekao da u Lozani, na razlicitim fakultetima, studiraju, magistriraju, doktoriraju studenti iz Srbije - i to sad u vreme nase izolacije i tragedije. Oni su me pozvali na veceru u jedan restoran u Lozani.
Sve je to podsecalo na ona davna vremena kada su u Evropi studirali nasi najbolji naucnici i umetnici. Takvi se kriju medju ovim danasnjim mladicima i devojkama. Nisam video nikoga ko nije svoju buducnost video u Srbiji. Tako je to Bog uredio. Kao sto je receno da je svaki narod deo bozije promisli, to se moze reci za svakog coveka. I nije niko slucajno rodjen tu gde je rodjen. Nedavno je patrijarh Pavle rekao: "Mi nismo birali da budemo Srbi, ali su neljudi oni koji nam zameraju sto smo to!"