|
Pise Radmila Stankovic
26.08.2000.
Dara Dzokic, glumica
Kao da ovde nema urbanog zivota
Poslednjih godina zivimo u prividu svega - od privida levice i desnice do privida kulture - bez pravog gradjanskog drustva, bez pravih vrednosti. One su potisnute verovatno i zbog toga sto pravi ljudi nisu dovoljno agresivni. Tako je privid metastazirao u paradu kica i virtuelnosti. I pozoriste, koje najbolje poznajem i najvise volim, tumara i trazi izlaz iz ovog hiberniranog stanja u kome svi cekamo Godoa.
Dara Dzokic je rasla na Zvezdari u babinoj i dedinoj kuci, potom je sa roditeljima i bratom zivela na Bulevaru revolucije i zavrsila 14. beogradsku gimnaziju. Smeje se kad kaze da se, od kada zna za sebe, bavila "predstavljackom umetnoscu, po sistemu ajde dete zabavljaj goste". I bilo je prosto neminovno da upise glumu, iz prve, da zavrsi u klasi Minje Dedica i odmah dobije angazman u "Bosku Buhi", Posle godinu dana, na preporuku Miroslava Belovica, Mira Trailovic je dovela u "Atelje 212" mladu i ludo talentovau glmicu. I dugo je Dara, sve do dolaska Anice Dobre, bila najmladji zenski clan Ateljeovog ansambla:
"Repertoarsko pozoriste zahteva jako bogato, sredjeno drustvo i mirna vremena u kojima ce se voditi racuna o ljudima i negovati karijere. Imala sam srecu da u jednom periodu svoje karijere budem zapravo to - glumica o kojoj se vodilo racuna. Ali, to su bila druga vremena. Sada je jako tesko uopste napraviti predstavu. Svi smo okrenuti sebi i snalazenju, sto je posledica svega ovoga u cemu zivimo poslednjih godina."
Iako nije odigrala mnogo uloga na filmu, Dara je 1986, na filmskom festivalu u Avelinu (Italija) dobila nagradu za najbolju zensku ulogu. U godini kada je snimila cak tri filma, neko od snimatelja preporucio je da operise neku malu devijaciju u nosu koju je imala. Dara je to u radila i vise nije snimila ni jedan kadar. Cinjenica je da su jugoslovenski film i televizia ostali bez njenog urbanog lika:
"Na filmu i televiziji zaista nije bilo uloga tih urbanih zena koje bih mogla da igram. Verujem da je razlog u tome sto je malo urbanih tema uopste. Kao da mi taj zivot ne zivimo. Mislim da nije ceo zivot u slafroku i papucama, prljavom dvoristu, ratu...Sve holivudske zvezde pravi uspeh dozivljavaju posle cetrdesete. To kod nas postoji, rekla bih iz razloga mentaliteta i sredine. A poslednjih godina, posebno, zivimo u prividu svega - od privida levice i desnice do privida kulture - bez pravog gradjanskog drustva, bez pravih vrednosti. One su potisnute verovatno i zbog toga sto pravi ljudi nisu dovoljno agresivni. Tako je privid metastazirao u paradu kica i virtuelnosti. I pozoriste, koje najbolje poznajem i najvise volim, tumara i trazi izlaz iz ovog hiberniranog stanja u kome svi cekamo Godoa."
Postoje glumice koje sanjaju da odigraju neku veliku ulogu. Kad su mlade, posebno. Dara u tom pogledu nije tipican "izvodjac radova" kako je svoju felu, ne bez sprdnje spram tadasnjih Suvarovih skolskih reformi, nazivao Zoran Radmilovic:
"Nikada nisam mastala o Ofeliji ili Juliji, ako me to pitate. Nisam zapravo prizeljkivala ni jednu oredjenu ulogu. Nisam se kacila na neke odrednice u glumi. Hvatala sam se za lik koji sam igrala, za odnose u koje ta osoba ulazi. Bivala sam nezadovoljna i nema tog kriticara koji me moze razveseliti dobrom kritikom, ako ja nisam mirna. I obrnuto."
Marija Stjuart u istoimenoj Silerovoj tragediji bez sumnje u ovom trenutku predstavlja krunu njene pozorisne karijere. Lik svrgnute skotske kraljice i njen odnos sa Elizabetom od Engleske (igra je Svetlana Bojkovic) Dara Dzokic tumaci velicanstveno i bolno do suza. Nije mali broj oni koji su posle premijere ove predstave u Ateljeu 212 kazali da je Dara konacno postala velika glumica:
"Naravno da sam svesna sta sam uradila, ali i dan danas, posle svake odigrane predstave otkrijem nesto novo sto mi je promaklo i sto moze bolje da se odigra. I zato mislim da u ovom poslu nema konacnog zadovoljstva i da cu ga do kraja uciti."
Kako glumica dozivljava prelaz iz madosti u zrelo doba? Koliko cinjenica da ima 18-godisnju kcer pomaze Dari, ili joj odmaze:
"Onog momenta kada sam rodila Jovanu, a imala sam 26. godina, vec sam samu sebe postavila drugacije u odnosu na zivot. Ja sam, na neki nacin tradicionalno vaspitana i znam gde mi je mesto u zivotu. Hocu reci, cinjenica da imam odraslu kcer, danas takodje odredjuje moje ponasanje. Mislim da zene koje imaju zensku decu lakse prelaze u to srednje doba, ili ti "plemenito starenje". Naravno, ne mislim da bilo koja zena sa odraslom decom treba da se zapusti i ne brine o sebi. Volim da sam doterana i da budem u formi, ali to ima neki drugi i dublji smisao od puke potrebe za dopadanjem."
Posle dve decenije braka, Dara danas ovako razmislja:
"Brak je kao institucija prilicno demantovan. Ponekad mi se ucini cak da je besmislen, a onda vidim da nije tako. Jer, u ovom opstem tumaranju sveta, ta mala celija zvana brak, ostaje jedina koja ima pravi smisao. Samo u toj celijici ima sanse da ostane nesto zdravo. Mi zivimo pod uzasnom presijom uspeha po svaku cenu, kao da smo i bukvalno gonjeni korbacem - zarad zarade, zarad pobede, zarad prestiza...U tom uzasnom ubrzanju, mozemo da predahnemo samo u toj maloj zajednici koja se zove brak. Tu gde ce nesto da se skuva, gde cemo se opustiti, okupiti oko stola da nesto pojedemo, gde cemo izmeniti poneku recenicu. To je postalo uzasno tesko i brakovi pucaju kao zategnuti konci. Mudri ljudi koji se osveste od sve te jurnjave, okrenu se toj celiji, braku i cuvaju je kao malo vode na dlanu."