|
Pise Radmila Stankovic
02.09.2000.
Sergej Trifunovic, glumac
Srbija je ostala bez ideja i ideala
Nase vodje su propustile svaku sansu koju su imali i odlucili su da nas osude na sto godina samoce. To je stvar koja me boli i ovde, a narocito me boli kad odem u inostranstvo. To boli i Vladu Divca, i svakoga ko je potekao sa ovih prostora.
U ovom trenutku, Sergej Trifunovic (28) je bez sumnje najpoznatiji jugoslovenski glumac van granica zemlje. Upravo je zavrsio snimanje filma "Tri posle ponoci" u Njujorku, u produkciji Spajka Lija a u reziji Lija Dejvisa. Igra jednu od cetiri glavne uloge. Sa njim igra i Deni Glover, glumac koji je publici poznat iz filmova "Smrtonosno oruzje" sa Melom Gibsonom. Odmah posle toga, otisao je u Sloveniju da igra glavnu ulogu u jednom slovenackom filmu za koji scenario pise Dejan Dukovski, autor "Bureta baruta" . Ovih dana dobio je i jednu ozbiljnu ponudu iz Pariza..
"Nije nista cudno ni slucajno sto sam otisao u Njujork, kaze Trifunovic. Ja sam odrstao na americkim filmovima. Oduvek sam i zeleo da odem u Njujork, da tamo zivim i da snimam filmove u Americi. Za mene je to bilo pitanje trenutka. Tako posle Bekima Fehmijua i Radeta Serbedzije evo i ja snimam u Americi. Moje ime ce na plakatima biti ravnopravno sa Denisom Gloverom, a uveren sam da je to tek pocetak. Za tih pete nedelja koliko je trajalo snimanje, imao sam 16 razgovora sa raznim vaznim ljudima i videcu u decembru sta ce biti od toga."
U fulmu "Tri posle ponoci" Sergej Trufunovic igra Srbina, izbeglicu iz Mostara, grada u kome je inace rodjen. Naravno, sam je naterao reditelja da promeni scenario, jer je prvobitno trebalo da igra Siptara, pa muslimana i na kraju je bilo onako kako je nas glumac zeleo:
"Ja sam izgubio svoju zemlju, izgubio sam i svoj rodni grad Mostar u koji sam prvi put posle deset godina otisao ovog leta. Objasnjavao sam reditelju Dejvisu sta je meni znacio taj sruseni most na Neretvi, da sam ja na njemu prohodao i da je Mostar za mene najlepsi grad u celoj bivsoj Jugoslaviji. A iz te moje bivse Jugoslavije otisli su moji najbolji prijatelji, otislo je ono sto je predstavljalo najbolji deo mladosti. Srbija je ostala zemlja bez ideja i ideala. Nase vodje su propustile svaku sansu koju su imali i odlucili su da nas osude na sto godina samoce. To je stvar koja me boli i ovde, a narocito me boli kad odem u inostranstvo. To boli i Vladu Divca, a i svakoga ko je potekao sa ovih prostora. Medjutim, tamo, u Americi, ja sam, opet, branio ovu zemlju i ovaj narod jer mislim da niko nema pravo jedno rukovodstvo da izjednacava sa celim jednim narodom."
Trifunovic je napravio nekoliko izuzetnih uloga u pozoristu, ali film ga je, ocigledno, u ovom trenutku odvukao od pozornice.
"Posteno govoreci, ja vise volim pozoriste nego film. To sto mi se dogadja ta dva sata na sceni, to mi se ne desi za 12 sati snimanja. To je ono kondenzovano, sublimisano vreme na sceni koje je daleko kvalitetnije i ispunjenije od onog na filmu. Medjutim, ja sam se u ovom trenutku za duzi period oprostio od pozorista. Sada razumem Dragana Nikolica, Mikija Manojlovica i Lazu Ristovskog koji su mi objasnjavali kako su se umorili od pozorista. Sada mi je jasno da je to jedna posebna vrsta umora, posebna robija. Moras svake veceri iznova da isisavas samog sebe. U jednom trenutku mi je to prijalo, sada vise nemam snage za to.
Postoji, medjutim, jedan posao u pozoristu koji sam sebi odavno obecao i koji cu kad tad uraditi. Zelim da spremim poemu Matije Beckovica "Bogojavljenje". Ja to ne dozivljavam kao pozorisno vec kao spiritualno iskustvo. Rec je, zapravo, o odnosu izmedju Boga i coveka, a to je odnos na kome smo se mi Srbi definitivno sapleli. I zbog toga smo se ovoliko srozali."