|
Pise Radmila Stankovic
25.11.2000.
Bojana Lekic, urednik televizije B92
Zovu je zena s mudima
Moja uredjivacka politika je zapravo borba za ljudska prava. Da onima koji ne znaju, kazem sta su njihova ljudska prava, a da onima koji ih krse kazem da to ne smeju da rade. Ja svoje sagovornike pitam onako kako to boli sve ljude i onako kako bi i oni pitali na mom mestu. Izborila sam se za to da mi ljudi veruju i to je sada moja obaveza.
Televizijski
gledaoci u Srbiji dobro znaju Bojanu Lekic jer se o njenim intervjuima
koje je imala na nekadasnjem Studiju B, a kasnije na radiju B92 pricalo.
Sada, na Televiziji B92-ANEM , gde je glavni urednik, jednom nedeljno
dovodi u goste ljude koji su u zizi interesovanja javnosti i njena emisija
"U cetiri oka sa Bojanom Lekic" predstavlja najbolji deo
danasnjeg televizijskog novinarstva. Zbog nacina na koji to radi, nazvali
su je "zena s mudima". To je nesumnjiv kompliment ovoj plavusi
prozirnih plavih ociju, besprekornih dugih nogu koje na ekranu nikada ne
pokazuje jer je uglavnom u pantalonama, recju, zeni koja bi uz malo
stajlinga mogla biti jedna od Hickokovih plavusa.
Ko je Bojana Lekic (34)? Beogradjanka, Kircanski, diplomirani student jugoslovenske i svetske knjizevnosti, prvi tekst je objavila sa 17 godina u tada veoma popularnim "Omladinskim novinama", gde je upoznala i svog buduceg supruga, novinara Slavisu Lekica, a prvi put je usla u studio sa 18 godina:
"Kada sam u "Omladinskin novinama" objavila prvi intervju sa tada aktuelnim direktorom TV Beograd Nenadom Risticem, koji je, eto, danas opet na tom mestu, na kolegijumu su kazali da je taj intervju toliko dobar da se vidi kasetofon Slavise Lekica. Slavisa i ja smo se tada zabavljali, i odmah sam shvatila da cu zbog toga imati problema, pa sam odlucila da svoju karijeru nastavim u elektronskom novinarstvu. Tada su govorili da sam ja devojka, kasnije zena Slavise Lekica, a danas nepravedno govore da je Slavisa moj muz. On je izvanredan novinar, pise za banjalucki "Reporter" i ne poznajem ni jednog novinara koji ume da napise takve reportaze kao Slavisa. Ja sam specijalista za intervjue, ali on je neprikosnoven u reportazama."
Bojana je citavog zivota imala samo jednu profesionalnu misao: da se bavi novinarstvom koje ce biti oslobodjeno politickih pritisaka i stega. I u tome je uspevala po cenu ostanka bez posla:
"Vise sam volela da casno perem prozore, nego da necasno radim svoj posao. I zbog tog svog gesla sam padala sa konja na magarca, ali sam dokazivala da magarac moze mnogo da povuce. Casna profesija moze da pobedi, bez obzira u kom mediju radis. Zbog tog casnog odnosa prema profesiji sam 1995. godine i dobila nagradu "Jug Grizelj" kao priznanje za ono sto sam radila na radiju B92."
Televizijski gledaoci veruju Bojani Lekic kada mirno, odmereno, i gotovo nemilosrdno ogoljuje svoje sagovornike:
"Moj motiv da se bavim novinarstvom je bio borba za pravdu. Poimanje pravde mene odredjuje u zivotu, ali i kosta. U profesionalnom, ali i u privatnom zivotu. Nisam podlegala laznim autoritetima i prezirem mistifikaciju. Televizija je upravo sve suprotno, totalna mistifikacija, politika je totalna mistifikacija, sve u svemu obavijeni su velikom manipulacijom, A ja ne volim da budem prevarena. Ja sam izabrala da sve to demistifikujem. Da bih to uspesno radila, moram mnogo da znam. Moja uredjivacka politika je zapravo borba za ljudska prava. Da onima koji ne znaju, kazem sta su njihova ljudska prava, a da onima koji ih krse kazem da ne smeju da gaze ljudska prava. Ja svoje sagovornike pitam onako kako to boli sve ljude i onako kako bi i oni pitali na mom mestu. Izborila sam se za to da mi ljudi veruju i to je sada moja obaveza."
Bojanini mladji saradnici obicno je pitaju "ko ove godine dolazi na elektricnu stolicu". Ona, medjutim, smatra da zbog njene dobre pripreme nije uspeo da joj "izmakne" ni jedan sagovornik:
"Poznato je kakav je Vojislav Seselj kao politicar i kako se ophodi prema novinarima. Medjutim, svoj respekt prema meni je izrazavao tako sto je govorio da sam neprijatna, ali da ne mrzim. I to je tacno. Ja sam tu da pitam, a ne da optuzujem. Coveka mozete sve pitati, samo je pitanje nacina. Nedavno je moja sagovornica, bivsa predsednica suda gospodja Arezina, bolje odslikala sebe braneci se, nego sto bih ja to uradila napadajuci je. Ja sam joj samo postavljala prava pitanja. A gledaoci navijaju za mene, odnosno za sebe, jer ja predstavljam njih."
Postoji li neko od sagovornika koga je Bojana htela da ima u studiju, ali nije uspela?
"Sada mi predstavlja satisfakciju to sto mi se ljudi nude kao sagovornici. Ali, do cetvrtog oktobra to nije bilo tako. Medjutim, postoje ljudi koji iz nekih nepolitickih, odnosno razloga druge vrste, nisu nikada bili moji gosti. Jedan od njih je mag reci, pesnik Matija Beckovic koji mi je dao jedan od najlepsih komplimenta u mojoj karijeri, ali eto, sa njim nisam razgovarala. Ako ste ocekivali da na ovo pitanje odgovorim kako bih volela da za sagovornika imam Slobodana Milosevica, nisam ispunila vas ocekivanja. Slobodanu Milosevicu sam javno porucila 1997. u emisiji TV Politike "Galerija tajni" Biljane Vilimon, da je napravio veliku gresku sto nije prihvatio da razgovara sa mnom. Rekla sam da bi to bilo dobro i za narod i za njega. Ali, od tada me vise ne interesuje kao sagovornik. A tada, bilo je to posle pada Kninske krajine, imala sam za njega samo dva pitanja: "Ako spavate, gospodine predsednice, kako spavate? I, ako ne spavate, zasto ne spavate?" Za njega vise ne bih imala pitanja."
A kad je rec o Mirjani Markovic?
"Nju nikada nisam zvala. A ako bih je zvala, onda bi taj intervju bio iz domena sociologije u kome je ona, po sopstvenom kazivanju, navodno kvalifikovana. Od svega sto je Mirjana Markovic uradila, nista nisam shvatala ozbiljno. Jer, zena koja u svom dnevniku pise da je najlepsa maturska haljina ona koju sasije mama, a u istom tekstu kaze kako je njen sin slupao 18 automobila - to je osoba koja nema normalne poglede na svet. Sa njom bi bio mogic samo jedan psiholosko-socioloski intervju."