|
Pise Radmila Stankovic
09.12.2000.
Zeljko Vukovic, novinar i pisac
NEMA LJUBAVI, O INTERESU JE REC
Zanimljivo da ljudi na Zapadu koji su deset godinu slusali jednu pricu, a u jednom trenutku prihvatili sasvim drugu, da ti ljudi uopste ne postave pitanje:"A kako je to sada moguce da ti losi momci odjednom postanu tako dobri, pametni, najvece demokrate, najbolji u ovome, najbolji u ovome, u onome...Do neukusa. Oni sada toliko ljube Srbe da to postaje opasno. Treba to malo svesti na mjeru."
Kada je poceo rat u Bosni, Zeljko Vukovic je bio dopisnik "Borbe" iz Sarajeva. Tacnije, postao je ratni izvestac u dramaticnim danima kada je istinu bilo najteze pogoditi. Prosle su godine da bi se priznalo sta su bile Markale, ali je u medjuvremenu proteklo mnogo krvi. Vukovic je dobio azil u Norveskoj i otisao. Za svoje izvestavanje iz ratnog Sarajeva je iduce, 1993. dobio novinarsku nagradu "Jug Grizelj", ostao je u Oslu i bavio se novnarstvom koliko su mu to okolnosti dozvoljavale. Sada je, posle nekoliko godina ponovo u Beogradu gde je promovisao svoju knjigu "Platonov povratak". Na pitanje kako sada dozivljava politicku sitaciju u Srbiji, Vukovic kaze:
"Ovo sto se dogodilo u Srbiji 5. oktobra su zapravo prve prave promene nakon pada Berlinskog zida. Od Poljske, preko Slovenije, Hrvatske i Bosne, sve sto se desavalo, pokazuje se da je to bila medjuetapa, da su te zemlje i ti narodi ostali u nekoj cekaonici, zamrznuti izmedju proslosti koje su se odrekli i buducnosti koja im nije dosla. Moj osecaj je da se u Srbiji i Beogradu desilo nesto autenticno nesto sto se htelo izvesti neovisno od spoljne i neovisno od vlastite iluzije. Jednostavno, zeljelo se da se konacno zaista promeni ono sto je ljude pritiskalo deset godina. I prvi put mi je drago zbog onoga sto se desilo na prostoru bivse Jugoslavije."
Zanimljivo je objasnjenje ovog analiticara politickih prilika u kojem iznosi razliku izmedju promena koje su se dogadjale u zemljama istocne Evrope posle pada Berlinskog zida, i druge oktobarske revolucije u novijoj svetskoj istoriji koja se odvijala u Srbiji posle kradje na izborima gde je socijalisticka vlast pokusala da ospori pobedu predsedniku SRJ Vojislavu Kostunici:
"Sve promene u bivsim jugoslovenskim republikama su se desavale u odnosu na dvije dimenzije: jedna je bila u odnosu na Zapad a druga u odnosu na Srbe. Te dve dimenzije su davale samo jednu opciju:"necemo sa Srbima, hocemo sa Zapadom". Ali, nigde nije pitanja:"a gde smo MI u svemi tome?" Mi Slovenci, mi Hrvati, mi Makedonci... A Srbi su se posle 5. oktobra suocili sami sa sobom. Nisu govorili hocemo sa ovim a necemo sa onim. Bila je to jedna potpuno srpska, jugoslovenska, zatvorena drzavna prica koja je znacila autenticnost i temeljnost. Stvoren je osnov, temelj na kome se mogu graditi novi odnosi i nova drzavna pozicija. Za razliku od Slovenije, naprimer, za koju mozete reci da je samostalna, ali i uzasno sama, ostavljena, izgubljena, nema je nigde. Ne prave filmove, ne pisu knjige...Ta cekaonica u kojoj se Slovenci nalaze deluje po malo suicidno."
Cinjenicu da je prva pomoc Srbiji stigla bas iz Norveske, zemlje u kojoj on zivi, Vukovic komentarise sledecim recima:
"Ja ne mogu da zaboravim da su Norvezanin prvo poslali bombardere, a posle novac. I zato ja njihovu pomoc Srbiji dozivljavam kao neku vrstu ratne odstete. A narocito ne verujem u pricu o prijateljstvu izmedju Srba i Norvezana ili bilo kog drugog naroda. Prvo vas bombarduju, a posle toga kazu "mi smo prijatelji". Prijateljstvo ne postoji kao kljuc odnosa izmedju dvoje zemlje. Niti bilo ko daje pare bez interesa. Tu prijateljsku gestu treba, naravno, iskoristiti, ali nema tu nikakvog altruizma od strane Norvezana ili bilo kog drugog naroda. Kada se setim sta sam slusao i citao svih ovu deset godina na racun Srba, zaista ne mogu da poverujem ni u kakvu pricu o prijateljstvu."
Zeljko Vukovic kaze da je proteklih godina i sam pisao i objavljivao analiticke tekstove u kojima je pokusavao da objasni situaciju na prostorima bivse Jugoslavije, ali to je bilo moguce samo u specijalizovanim casopisima, jer je to sto je on govorio bilo u koliziji sa vladajucom propagandom.
"Ja sam na taj nacim ispunjavao neku svoju potrebu da im kazem kako stvari nisu onakve kako su predstavljane u zapadnim medijima. Ali, bio sam svestan da to nije imalo nikakvog efekta, odnosno da su to prihvatali oni ljudi koji su i inace mislili kao ja, pa njih nije trebalo ni ubedjivati. Dakle, iskoristio sam tu mogucnost koju daje Zapad da mozete reci sro god hocete a da to nista ne znaci."
Sta se promenilo na tom Zapadu od 5. oktobra, znamo i mi ovde. Kako to vidi Zeljko Vukovic:
"Meni nije bilo iznenadjenje sto su novinari promenili misljenje za 180 stepeni u roku od 24 sata. To je stvar zanata i stvar gazda Ali je zanimljivo da ljudi koji su deset godinu slusali jednu pricu, a u jednom trenutku prihvatili sasvim drugu, da ti ljudi uopste ne postave pitanje:"A kako je to sada moguce da ti losi momci odjednom postanu tako dobri, pametni, najvece demokrate, najbolji u ovome, najbolji u onome...Do neukusa. Oni sada toliko ljube Srbe da to postaje opasno. Treba to malo svesti na mjeru."
U knjizi "Platonov povratak" autor raspravlja o vecitim temama, kao sto su dobro i zlo, a glavni junak Platon ulazi cak i u Belu kucu. Na pitanje zbog cega je ovog antickog filozofa uzeo za protagonistu, Vukovic odgovara:
"Platon je moj omiljeni filozof i on je bio i ostao najuspesniji i najbolji cuvar vjecnih vrijednosti. Ja sam ga vratio u ovaj svijet da bih ga doveo u dijalog sa vrijednostima ovog vremena. Njegovi sagovornici su simboli tih vrijednosti koje danas vladaju uglavnom zapadnim drustvima. Doveo sam ih u dijalog da vidim koliko vjecne vrednosti mogu danas da funkcionosu, i koliko su vladajuce vrijednosti zaista jake u odnosu na vijecne. Platon, naravno, djeluje kao nas savremenik, jer on i jeste nas junak sa Balkana. Cesto sam bivao u prilici proteklih godina da osetim neko pezorativno tumacenje pojma Balkan, pa sam onda obicno govorio kako ja dolazim sa podrucja na kome su setali Platon, Aristotel i tako dalje. Da se malo poravnamo za pocetak."
Svog junaka Platona Vukovic najpre vodi u Belu kucu, jer je ona simbol moci posto u njoj stoluje predsednik najvece svetske sile - Sjedinjenih Americkih Drzava. A u jednom trenutku sam autor objasnjava Platonu, autoru "Drzave", da na ovoj planeti danas "drzava nema mnogo veze sa nasim zivotima". Vukovic povodom svoje knjige jos objasnjava:
"Imao sam osnovnu zelju da pisem o odnosu moci koja je u rukama velikih drzava i nemoci malih drzava. Kada se taj odnos konsekventno sagleda, onda se dobije odgovor da je bombardovanje humanizam, da je krsenje vlastitog ustava potreba (kada su nemci prekrsili svoj Ustav intervenisuci u Bosni)i tako dalje. Mlade generacije na Zapadu su potpuno hendikepirane jer one su potpuno lisene osecanja o vecnim vrednostima. Kod njih postoji samo jedan imperativ: zaraditi novac! I najvaznija vestina je vestina zarade novca. Naravno, ja ne negiram demokratske vrednosti i dostignuca Zapada, ali iz perspektive jednog coveka koji dolazi sa ovih prostora i pocenje da zivi na Zapadu, osnovni problem je pitanje duhovonosti. Coveku sa Zapada je alkse jer on ne zna sta je izgubio, tacnije ne zna sta je mogao da ima. A ja to znam i meni je zato mnogo teze. A jos sam nesrecniji kada to kazem, a on me ne razume i uci me da je ipak bolje ovo drugo sto on ima, nego ono prvo sto sam ja izgubio. Sve sto je na tragu duha ili neceg licnog, na Zapadu je nevazno jer je jedino vazno odricati se sebe u ime zarade. Naravno, mi ne mozemo postici nikakav razvoj ako ne idemo tim tragom kojim je prosao razvijeni Zapad. To je put kojim se mora ici. Ali, ne moramo pritom da ponavljamo njegove greske koje su se pokazale u proteklih 30 godina. Ne moramo da se prikljucujemo na vagone koje ce i oni morati da odbace. Bolje je da budemo svoji modifikujuci se u meri koliko to odgovara nama i nasem podneblju. Znate, i Zapad ce nas vise voleti u toj nasoj autenticnosti."