|
Pise Radmila Stankovic
06.01.2001.
Zeljko Dimic, glumac
Srpski "Emigranti"
Srbi u Americi dobili su predstavu na maternjem jeziku koja govori o
emigrantima, ovim poslednjim, Milosevicevim. Igraju ih Zarko Lausevic,
glumac koji je pre godinu dana napustio Jugoslaviju i Zeljko Dimic koji je
pre devet godina otisao iz svoje zemlje da bi ovog proleca zavrsio cuvenu
Lee Strasberg glumacku skolu u Njujorku
U Njujorku, na Menhetnu, u Society for Ethical Culture, odnedavno se igraju "Emigranti". Mrozekovi, ali na srpskom. I vise su, u stvari, nasi nego poljski. Prevedeni su i preradjeni, a ucinili su to Zeljko Dimic i Zarko Lausevic. Ovaj drugi je jedan od najvecih jugoslovenskih glumaca. Posle jednog okrsaja u kome je u samodbrani ubio dvojicu napadaca, Lausevic je otisao u zatvor. Posle vise od pet godina pusten je na slobodu. I 1999. otisao je u Njujork.
Zeljko Dimic ce ovog proleca, kao prvi Srbin, zavrsiti u Njujorku cuvenu glumacku skolu koja nosi ime Lee Strasberga. Rodjen je u Bosanskoj Dubici, u Beogradu je pokusavao da upise Fakultet dramskih umetnosti, ali mu nije poslo za rukom. Pre devet godina je otisao iz Jugoslavije. Najpre je boravio u Evropi, da bi pre sest godina stigao u SAD:
"Pokusao sam da upisem glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali nisam uspeo. Gluma je bila moj jedini izbor, a FDU najbolja skola na svetu. Kao sto tvrdim da je Bata Stojkovic jedan od nekoliko najboljih glumaca na svetu. Ja sam odlucio da studiram glumu u skoli koja je direktan produkt ucenja velikog Stanislavskog i to mi veoma odgovara."
Zeljko je dobio kao zadatak od svog profesora na akademiji da prevede i adaptira "Emigrante" Slavomira Mrozeka uz uslov da drugi lik u ovom komadu bude neki srpski glumac. I sasvim slucajno je cuo da se u Njujorku nalazi Zarko Lausevic. Pozvao ga je telefonom, videli su se i posle kraceg ubedjivanja Zarko je pristao da odigra jednu od svojih najboljih uloga. A Zeljku je to prva uloga na srpskom. Boraveci ovih dana u Beogradu, posle devet godina izbivanja iz zemlje, Zeljko ne krije svoju srecu:
"Po ceo dan hodam Beogradom. Hocu da upijem svaki trenutak i ponesem ga u Njujork. I jedva cekam da Zarko i ja dodjemo u Beograd i odigramo "Emigrante" ovde pred ljudima koji nisu emigranti, pred ljudima koji su posle 5. oktobra oslobodjeni od unutrasnje emigracije. Inace, ova predstava koju smo igrali u Njujorku i Klivlendu, zapravo je namenjena onima koji je gledaju. Jer, igramo je pred nasim ljudima i za nase ljude. Za iste one emigrante koji su i glavni junaci. Zarko igra AA, intelektualca koji je iz zemlje otisao zbog neslaganja sa rezimom. On izgovara cuvenu recenicu koju je Mrozek napisao i koja je kljuc njegovog problema: "Ne bezi se necemu, vec od necega." Sto se mene tice, ja igram XX, tipicnog naseg coveka sa sela, bez skole, koji kopa kanalizaciju, ekonomskog emigranta. I njih dvojica zive zajedno u jednoj njujorskom podrumu. Zive zajedno jer je tako jeftinije i zive iz nuzde jer tako, inace, nikada ne bi ziveli u svojoj zemlji."
Zeljko je za potrebe filma koji je njegovo prevashodno interesovanje, promenio ime u Jack Dimich. Vec je snimio manju ulogu u filmu "Tri ujutru" ciji je producent Spajk Li, a gde glavne uloge igraju Deni Glover i Sergej Trifunovic. Svoje studije na fakultetu, a to je 25 hiljada dolara za cetiri godine, sam je placao. Radio je sve sto je mogao, uglavnom kao kelner, sto je sudbina vecine glumaca u SAD koji cekaju veliku ulogu:
"Ja se skolujem za glumca koji ce igrati na engleskom jeziku. A taj jezik sam prakticno poceo da ucim kada sam dosao u Ameriku. Morao sam uzasno mnogo da radim ne bih li savladao svaku rec kako bi ona bila izgovorena cisto i bez akcenta. A to podrazumeva da me moja profesorka dnevno tera da hiljadu i petstotina puta izgovorim jednu jedinu rec. Sudbina nasih glumaca, kao sto je veliki Rade Serbedzija, je da igraju strance upravo zbog toga jer oni govore engleski kao neko ko dolazi iz Jugoslavije ili neke druge zemlje."
Skolu Lee Strasber zavrsili su glumci poput Roberta De Nira ili Al Pacina. Zeljko je svoje studije upisao u klasi profesora Majkla Margote, koji je od 1968. do 1972. bio mentor Dzeku Nikolsonu. Jedan od profesora Zeljka Dimica, Irma Sandrej, je i danas privatni konsultant Harvija Kajtela koji bez njegovog misljenja ne prihvata ni jednu ulogu:
"Marta 1998. godine odigrao sam u Aktors studiju svoju prvu pozorisnu ulogu u predstavi "Noc tribada", a oktobra 1999. godine igrao sam glavnu ulogu u komadu "Pacovi" americkog autora Izraela Horovica. Medjutim, ako biste me pitali gde bih voleo da igram, onda je to beogradski "Atelje 212", za mene najbolje pozoriste. Znate, ja mogu da savladam tehniku i zanat u najboljoj americkoj skoli, ali moja dusa je srpska i sve to sto sam naucio ja najbolje mogu da izrazim na jeziku koji mi je mati dala. Ovih dana sam, dok boravim u Beogradu, snimao jedan televizijski prilog i molio sam da ga uradimo na sceni "Ateljea 212". Tako sam se prvi put u zivotu nasao na sceni ovog pozorista. Bilo je to za mene neopisivo uzbudjenje."
Autor ovih redova je prisustvovao tom trenutku. Zeljko je dosao na praznu scenu, kleknuo, prekrstio se i poljubio daske. Skoro je zaplakao. Bas kao sto je i u novogodisnjoj noci sa beogradskim prijateljima obilazio grad i trazio da mu cigani sviraju na uvo:
"Devet godina nisam bio u ovom gradu. Mislio sam da ce mi srce puci kada sam ponovo krenuo poznatim ulicama. Kao da sam se ponovo rodio."
Predstava "Emigranti" imace svoj put po Americi. Uskoro ce je igrati u Cikagu, Detroitu, Los Andjelesu, na Floridi, u Feniksu... Medjutim:
"Zarko i ja bismo zeleli da igramo "Emigrante" i na engleskom. Da se zamenimo, da ja igram intelektualca a Zarko fizickog radnika, koji je, kako se kaze u predstavi, "krv i kost nasih naroda i narodnosti".
"Emigranti" Lausevica i Dimica zavrsavaju se porukom na panou:"A posebna zahvalnost Slobodanu jer bez njega ne bi bilo ni emigranata." Zeljko dodaje i ovo:
"Nasa predstava se menja u zavisnosti od politickih prilika u zemlji iz koje su junaci otisli. I svaki put se na sceni vidi njihova percepcija onoga sto se dogadja tamo odakle su morali da odu."
Rodjen u Bosanskoj Dubici, gde mu zive roditelji, Zeljko Dimic u predstavi govori jakim "bosanskim" akcentom. Iz Dubice je rodom i velikan jugoslovenskog pozorista pokojni Stojan Cole Decermic, ali i glumac "Ateljea 212" Tihomir Stanic. Kada je Zeljko dosao u iz Dubice u Beograd, za prijemni za FDU spremao ga je upravo njegov drug iz rodnog mesta:
"Da sam upisao glumu u Beogradu, sigurno nikada ne bih stigao do Njujorka. Mozda bi zbog toga trebalo da budem zahvalan onima koji me nisu primili. Medjutim, bez obzira na sve, ono sto se nauci na nasoj akademiji jednako je onome sto se uci na bilo kojoj vodecoj glumackoj skoli u svetu. To odgovorno tvrdim. I kada kazem da mi je najveca zelja da igram u Beogradu, to podrazumeva da treba da se oprobam sa najvecim jugoslovenskim glumcima na beogradskim scenama. A nadam se da ce i to biti. Za sada sam srecan zbog iskustva koje sam imao radeci sa Zarkom Lausevicem, koji je zaista veliki glumac i sjajan covek."