Kazivanja
Pise Radmila Stankovic

13.01.2001.

Ivan Stefanovic, oftalmolog

Lepse lice Srbije

Kada je prestolonaslednik Aleksandar Karadjordjevic nedavno posetio Ocnu kliniku Klinickog centra u Beogradu, bio mu je predstavljen Ivan Stefanovic (36), oftalmolog, magistar medicinskh nauka. Moglo je to da bude tek jedno od protokolarnih upoznavanja da mladi Beogradjanin nije unuk (po majcinoj liniji) arhitekte Aleksandra Djordjevica, po cijem projektu i uz ciji nadzor je sagradjena kuca kralja Aleksandra Karadjordjevica, Beli dvor.

Tako su se sreli unuci ciji je zivot obelezila sudbina njihovih predaka. Jednog u izgnanstvu, drugog u Beogradu. Ko je Ivan Stefanovic?

Loza Djordjevica krsti se lepim starinskim nazivom "otmena stara beogradska porodica". Kada je 1938. godine umrla Jelena Djordjevic, praunuka vojvode Stevana Sindjelica (udata Resavac) a Ivanova prababa, u novinama je pisalo da je na njenom pogrebu bio veliki broj uglednih Beogradjana, ministara, diplomata, a medju prvim "stigle su telegrafske izjave saucesca iz kancelarije Dvora i NJ.Kr. Vis. Kneza Namesnika Pavla." Njen sin Aleksandar Sasa Djordjevic, dvorski arhitekta imao je samo kcer Milicu, diplomiranog filologa, koja je udata za Branka, neurooftalmologa sa Neurohirurske klinike, profesora na Defektoloskom fakultetu, bivseg odbojkasa, koga i danas zovu Crle, nadimkom iz slavnih dana vrhunskog sportiste.

Ivan Stefanovic, klinac iz Krunske ulice, zavrsio je osnovnu skolu "Vladislav Ribnikar", Osmu beogradsku gimnaziju, pa Medicinski fakultet sa prosecnom ocenom 10. U medjuvremenu je igrao tenis, a suprugu Mariju, Maju Jevtic, kcer beogradskog arhitekte Milorada Jevtica, upoznao je na teniskom igralistu.

"Ima nesto neobjasnjivo, ali sasvim normalno u mom odnosu prema mojim precima. Kada sam u ono vreme zabranjenih pesama ponegde cuo pesmu o vojvodi Sindjelicu, meni je bilo drago u srcu, nesto sam osecao, ali sve je ostajalo krajnje subjektivno. Secam se kao klinac da je u kuci postojao jedan noz, neugledan, zapravo ruzan, ali meni strasno privlacan jer mi nisu dozvoljavali da ga uzimam u ruke. Moj otac je svoju neuroofalmologiju ucio od najveceg svetskog strucnjaka Vilijema Hojta, koji je i njega podigao na taj nivo. Kada je on jednom prilikom dosao u Beograd, otac mu je poklonio mamino porodicno nasledje, taj noz Stevana Sindjelica, znajuci da on u svojoj kuci u San Francisku ima zbirku velelepnih sablji, maceva i nozeva. Na zalost, ovaj Amerikanac nije imao razumevanja za ocev najveci znak zahvalnosti zbog svega sto je naucio od njega. A meni, koji sam tek tada saznao kome je to pripadalo, bilo je istinski zao."

Ivan je zagovornik teorije da su sportisti borci i kad prestanu da jure rezultate. Njegov otac je bio odbojkas, a on je rano poceo da igra tenis i radio je to skoro poluprofesionalno. Zahvaljujuci tim sportskim vezama kasnije ce juriti stipendije i pomoc da bi u inostranstvu brusio svoje znanje:

"Bio sam jedan od najboljih mladih tenisera, uspesan u "Partizanu", kao najveci Zvezdas, a Maja je u svojim kategorijama bila u to vreme jedna od najboljih u Jugoslaviji. Bio je to najlepsi period naseg zivota. Putovali smo po ondasnjoj Jugoslaviji, po svetu, upoznavali zanimljive ljude. Na pocetku studija sam morao da prelomim - da li cu ostati da igram da kasnije budem trener, ili cu se posvetiti medicini. Maja je ubrzo sasvim napustila teren, zavrsila je matematiku, bavi se industrijskim softverom u Institutu "Lola". Godinu dana je bila asistent na Tehnoloskom fakultetu, ali se ipak okrenula ovom kreativnom poslu koji vrlo uspesno i sa ljubavlju radi."

Ivan i Maja su 11 godina u braku. Sin Igor ima osam i po godina, kci Jelena pet godina, a beba Aleksandra tri meseca. Svi su krsteni u istom stanu u Krunskoj ulici gde je krsten i Ivan, gde su ziveli deda Aleksandar i baka Dragica, a gde su danas njegovi roditelji. Ivan je imao pozive da ode u inostranstvo i tamo nastavi svoje usavrsavanje i svoj rad, ali:

"Poslednjih godina bivalo je trenutaka kada smo Maja i ja govorili da cemo, ako se nista ne promeni, otici iz zemlje. Igor je to na svoj nacin shvatao, pa je posle ovih poslednjih izbora rekao:"Jel' to sad znaci da mi ne idemo, da ostajemo ovde?"

Nedavno me je pitao:"Tata, jel' nece Milosevic ponovo da dode, da ne moramo nigde da idemo?" Nikada nisam zeleo da idem. Ovde su moja porodica i moji prijatelji, ovo su moj grad i moja zemlja. Nije meni problem sto cu kao i mnogi drugi da radim svoj posao skoro badava, vec sam jednostavno dosao u situaciju da uopste ne mogu da ga radim. I to bi me pokolebalo da razmisljam o odlasku. Ali cim bih ugledao makar i najmanje svetlo na kraju tunela, rekao sam da ostajem ovde zauvek.

Iz moje generacije, a svi smo mi iz kraja, iz Osme beogradske gimnazije, prvih deset koji su bili najbolji studenti, ostalo je u Beogradu. Niko nije otisao, muce se po raznim klinikama, nezadovoljni su, ali su ovde. Zato me ponekad malo pogodi kada kazu da su svi najbolji otisli. Jesu otisli, ali jesu i ostali. Ja sam u svoju edukaciju sam ulagao, nista mi drzava nije dala, koristio sam svoje sportske veze... Ali sam hteo da sve to sto sam naucio, radim ovde. I verujem da sam bio u pravu."

 

[ Prethodna Kazivanja ]

Copyright 2001 beograd.com. All Rights Reserved.