Kazivanja
Pise Radmila Stankovic

27.01.2001.

Goran Petrovic, pisac, dobitnik NIN-ove nagrade

Treca sreca

Za siru javnost Goran Petrovic nije toliko poznat, iako je ovo njegov treci roman - 1993. napisao je "Atlas opisan nebom", zatim "Opsada crkve Svetog Spasa"(1997.)  i prosle godine "Sitnicarnica 'Kod srecne ruke' ", za koji je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine. Rodjen u Kraljevu gde zivi i radi kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Zici, pedesetak metara pored manastira Zica, za koji kaze da "zraci spokojem i ne bih da recima narusavam taj spokoj".

Pisac Goran Petrovic je 48. po redu dobitnik godisnje NIN-ove nagrade, od kada je 1953. godine ustanovljeno ovo priznanje za najbolji roman godine. Rodjen 1961. godine, ovaj nesvrseni student jugoslovensko-srpske knjizevnosti, je za delo "Sitnicarnica 'Kod srecne ruke'", odlukom zirija 3:2, postao vlasnik najprestiznije knjizevne nagrade u Jugoslaviji. Radnja ovog romana smestena je u Beogradu izmedju dva rata, rec je o gradjanskom drustvu toga vremena. A o gradjanskom drustvu Srbije danas, pisac se izjasnio seledecim recima:

"Tesko je odgovoriti na to pitanje. Znate, na ovim prostorima prava je retkost da unuk ista nasledi od dede, pa i sin od oca. Svako iznova pocinje da pravi kucu, da formira porodicnu biblioteku, da kalemi razrovan vocnjak. Jedino se medje umnozavaju deobama, a od imovine nam cesto staju samo uspomene, samo price i predanje. Moram da dodam da se gradjansko drustvo ne pravi samo u Knez Mihailovoj ulici, jer ni Beograd nije samo ono sto opisuje krug dvojke, kao sto ni Srbija nije samo Beograd."

Za siru javnost Goran Petrovic nije toliko poznat, iako je ovo njegov treci roman - 1993. napisao je "Atlas opisan nebom", zatim "Opsada crkve Svetog Spasa" (1997.) . On je rodjen u Kraljevu gde zivi sa suprugom i cerkom. Radi kao bibliotekar u ogranku gradske biblioteke u Zici, pedesetak metara pored manastira Zica, za koji kaze da "zraci spokojem i ne bih da recima narusavam taj spokoj". Inace, sve dosadasnje intervjue Petrovic je davao iskljucivo pismenim putem, odgovarajuci na postavljena pitanja. Ovaj razgovor je nastao tokom zajednickog rucka clanova zirija i moje malenskosti u svojstvu urednika kulturne rubrike NIN-a sa laureatom Petrovicem.

Na pitanje "kako pisete", Goran Petrovic je samo slegao ramenima:

"Tesko. Pisem, brisem i uzdisem. Uvek radim nekoliko verzija teksta, a to podrazumeva sate i sate provedene ispred komjutera a da se nista ne napise, ili trenutke ushicenja kada se puno toga napise, ali malo ostane. I svaki tekst ponovo prekucavam. Izvucem tekst na papir, izbrisem ceo fajl i ponovo kucam. Neko je rekao da pisci ne vole da se secaju svojih romana jer je to groblje likova koji su u medjuvremenu precrtani. U mom slucaju izbrisani iz kompjutera. Moji romani se, inace, baziraju na gradji tako da pokusavam da dodjem do sto vise podataka koji nisu previse iskorisceni. Kada rekonstruisem epohu, ne samo da skupljam dokumente, vec gledam da rekonstruisem i recenicu toga vremena, da leksika odgovara vremenu i liku."

Na pitanje ima li neka svoja pravila koja vaze za pisanje, Petrovic otkriva:

"Imam neke svoje male rituale kada pisem. Pijem puno kafe i popusim puno cigareta. Ne radim nocu, vec rano ujutru. Slusam muziku, po pravilu onu koja izaziva neke vibracije u skladu sa onim sto pisem. Kada sam pisao "Opsadu crkve Svetog Spasa", ja sam slusao sredjevekovnu muziku jer je i radnja romana iz tog vremena. Ako pisem neke ljubavne scene, onda slusam lirske deonice, klavirske koncerte. Kada pisem epske delove, volim da mi grune simfonijski orkestar. Dok sam pisao ovaj nagradjeni roman, uglavnom sam slusao operu. To mi je bilo negde na granici patetike i ozbiljnosti, kao sto je i ljubav negde izmedju to dvoje. Inace, imam tu spravicu kao vasu (diktafon) i nju obicno koristim u autobusu ili kad mi nesto padne na pamet ili nesto cujem sto mi se ucini zanimljivo, pa da ne zaboravim, kazem u mikrofon."

Za vas kazu da ste preozbiljan pisac, da niste duhoviti u onome sto pisete. Sta biste vi na to odgovorili?

"Tesko je to za sebe reci. Kad bi to bio neki drugi covek, ja bih rekao da je to uzdrzan covek. Mozda sam i duhovit, ali u nekim drugim situacijama. U ovom romanu sam pokusao da budem i duhovit, ali ne znam da li je to uspelo. Ja sam u ovoj knjizi pokusao da izmenama ritma drzim paznju citaoca, da ga "samaram" da bi se on okretao cas levo, cas desno, kako se ne bi umrtvio dok cita knjigu."

Koliko dugo ste pisali ovaj roman?

"Dve godine, sa prekidima. Nekada je to bio celodnevni rad. Pisao sam pre podne na poslu, potom dodjem kuci, rucam i opet nastavim da pisem. Imao sam nekih porodicnih problema zbog kojih sam jedno vreme ostavio pisanje, a posle mi je bilo jako tesko da se vratim romanu. Dok sam pisao ovaj roman bio sam opterecen nagradom "Mesa Selimovic", koju sam dobio za prethodni roman, jer sam znao da se nova knjiga ocekuje sa cetvoro otvorenih ociju. Postojala je opasnost da ako ovaj roman ne uspe budem 'pisac jedne knjige' sto bi bilo pogubno."

U svom romanu koristite rec "zasvodjenje". Da li je ovo trenutak da zasvodimo nesto kao narod, kao Srbi?

"Nije doslo vreme da se ista zasvodi. Pre ce biti da je doslo vreme da sve pretresemo. Isprva temelj, da vidimo koji su to kamenovi ugaonici na cemu treba sve da pociva, sta to moze kucu da nam nosi. Tesko da mozemo ista da zasvodimo jer nam je kucica trosna i preti da se urusi."

Vas roman govori o Beogradu izmedju dva rata. A vi ste u Beogradu ziveli samo tri godine dok ste studirali. Kako vam je poslo za rukom da tako dobro docarate prestonicu?

"Prvo, ja sam za ovu knjigu skupljao gradju. Sve knjige koje govore o Beogradu, mnoge slike, razglednice, mape, sve iz tog vremena sam prikupio kako bih imao sto vise cinjenica na raspolaganju. Drugo, nekada nije lose biti izmaknut, kao sto sam to ja u Kraljevu, gde sam rodjen i gde zivim citav zivot. Ko zna da li bih mogao da pisem o Beogradu na nacin na koji sam o njemu pisao u "Sitnicarnici" da u Beogradu i zivim, da sam na njega samo svikao, da sam ga posmatrao sa manje radoznalosti."

Da li ste srecni zbog cinjenice da dobijate poslednju NIN-ovu nagradu na kraju veka?

"Roman "Sitnicarnica 'Kod srecne ruke'" je zapravo zbir nesreca proslog veka. A pisanje i citanje su samo sinonimi reci traganje, izmedju ostalog traganja za srecom. Ostaje otvoreno pitanje da li je u nesreci kakva je nasa uopste pristojno doziveti ili iskazati srecu."

Od nagrade Fond "Borislav Pekic" kupili ste kompjuter, posle nagrade "Mesa Selimovi" od opstine Kraljevo ste dobili stan. Sta cete da uradite sa pet hiljada maraka, koliko iznosi ova nagrada?

"Ne znam, To ce supruga da odluci."

 

[ Prethodna Kazivanja ]

Copyright 2001 beograd.com. All Rights Reserved.