Kazivanja
Pise Radmila Stankovic

17.02.2001.

Vladimir Jovicic, bivsi politicar i knjizevnik otkriva nove detalje o otmici Ivana Stambolica, bivseg predsednika Srbije

Tragao je za istinom o Bojani

Ivana Stambolica su kidnapovali u trenutku kada se realno otvorila mogucnost da do Ivanovih ruku dodje stosta sto bi ukazivalo na pravi uzrok smrti njegove kceri koja je poginula u Budvi 28. aprila 1988. godine. O cemu je sanjao pre nego je nestao u belom kombiju

Kada je u septembru 1987. odrzana sada vec istorijska Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sa politicke scene nestao je Ivan Stambolic, dotadasnji predsednik Srbije, perspektivan srpski politicar, i njegovi najblizi saradnici. Jedan od tih saradnika bio je i njegov specijalni savetnik Vladimir Jovicic (66) koji je pre toga bio ministar za kulturu u vladi Srbije i predsednik Komisije za kulturu CK SKS. Jovicic je, inace, od rane mladosti pisao tako da danas upravo zavrsava svoj cetvrti roman "Tamnava", koji je u ovom trenutku neobicno zanimljiv. Naime, u ovom romanu Vladimir Jovicic govori o sudbini Ivana Stambolica, a posebno njegove kceri Bojane, koja je u 24. godini zivota, 28. aprila 1988. poginula u saobracajnoj nesreci na putu blizu Budve.

Ivan Stambolic je, otkriva Jovicic, posle 12 godina od pogibije svoje kceri pod sumnjivim okolnostima, krenuo u potragu za stvarnim uzrocima njene smrti. Poceo je da traga i nestao. Jovicic tim povodom kaze:

"O okolnostima pod kojima je Bojana izgubila zivot, Ivan mi je pricao vise od deset godina, ali nikada tako opsesivno kao nekoliko meseci pre nego sto ce biti kidnapovan. Nakon ucestalih ubistava po Beogradu, kao i insceniranih "politickih i mafijsakih saobracajki", Ivan vise nije sumnjao da je njegova Bojana bila preteca Milosevicevih obracuna sa politickim protivnicima."

Poslednjih meseci, pre no sto ce avgusta prosle godine nestati u belom kombiju sa staze na kojoj je trcao u beogradskom parku Kosutnjak, Ivan Stamblic je dobijao anonimna pisma u kojima mu je saopstavano da njegova kci zapravo nije stradala u saobracajnoj nesreci. Jovicic tim povodom objasnjava:

"Dobijao je pisma sa tvrdnjama, pa cak i opisima okolnosti i nacina Bojanine likvidacije. Nema nikakve slucajnosti u gomilanju zrtava rezima i broja anonimnih pisama na adresu Ivana Stambolica. U tim informacijama su ozaloscenom ocu poturani "dokazi" da mu je kci ubijena zbog njega i cak se navode tragovi koje su zlikovci ostavili. Sva ta anonimna pisma su u Ivanu najpre podsticala osecanje krivice, jer je on to osecanje poneo od trenutka Bojanine smrti, uprkos cinjenici da on nicim svesno i namerno nije mogao doprineti toj tragediji. Sve te anonimne dojave, ma sa kakvim motivima pisane, izazivale su u Ivanu pogubne efekte. Uznemiravale su ga, pozivale na traganje za ubicom kada tome nije vreme, ucvrscivale u njemu uverenje da je Bojana svojom glavom platila ocev politicki poraz i slicno. Ivanovu usplahirenost i potistenost poslednjih dana narocito su pojacavala ona anonimna pisma koja su mnogo cime odavala ozbiljnost i upucenost."

Da li su ta pisma koja je Ivan dobijao delovala ozbiljno, da li se njihovim autorima moglo poverovati da su upuceni u dogadjaj koji se zbio 28. aprila 1988. na putu iznad Budve gde je najstarije dete Kace i Ivana Stambolica, Bojana, u svojim kolima imala udes koji ju je kostao zivota?

"Te anonimne dostave su delovale autenticno. Spontano ili namesteno, one su psihicki ometale Ivana da se jos vise posveti opozicionom delovanju neposredno pred zakazane izbore. Ivan je svoje intelektualne i mentalne snage usmeravao ka davno zapocetom traganju za ubicom svoje kceri. Nisam ga upozoravao samo ja da saceka bar do septembarskih izbora, da je dotle krajnje opasno i bezumno tragati za takvim istinama."

Da li je Ivan pomisljao da bi i on mogao biti zrtva?

"Kako da ne. Pitao se zasto ga nisu ubili jos onda, umesto Bojane. A kao da se donekle i cudio sto je jos uvek ziv. Uprkos tome sto je bio svestan opasnosti kojima se izlaze, glasno je govorio ono sto misli, "sto na umu, to na drumu". Obrazlagao je to cinjenicom da ga i onako stalno prisluskuju i prate. Zajedno sa Slobodanom Inicem, koji se umreti par meseci pre nego je Ivan nestao, analizirali smo motive kojima bi se Milosevicev rezim mogao rukovoditi u uklanjanju Ivana. Bili smo saglasni da Ivan smeta Milosevicu i kao penzioner bez politickih ambicija. Naprosto, kao jednom pobedjeni protivnik koji bi uskoro mogao videti svoga pobednika tesko porazenog."

Neko ce reci da to nije dovoljan motiv da se organizuje tako monstruozan zlocin kao sto je nestanak Ivana Stambolica?

"Ovakav motiv mogao bi se uciniti bledim i sumanutim samo onima koji ne poznaju Milosevicevu narav, a posebno njegov licni odnos prema Ivanu. On nikada, ni posle Osme sednice, nije prestao ambivalentno dozivljavati Ivana. Gledao je u njemu svoga patrona, starijeg brata, oca, naprosto nedostizni autoritet pred kojim se stalno valja dokazivati. Pritom je sasvim nebitno sto se on pred tim autoritetom pokusavao potvrditi na najgori nacin, i sto je u tom svom paradoksalnom potvrdjivanju i samom Ivanu nanosio najteze udarce. Sam Ivan je ovo morao znati. Ali, kao sto je bio neoprezan kada je svoga "sina Bruta" pustio da mu godinama nenadziran, a bolesno ambiciozan, vrslja iza ledja, tako je i ovoga puta neoprezno krenuo tragom zlocinaca ne racunajuci da ce ga, takoreci cim iskoraci iz kuce, iz zasede kidnapovati."

Dakle, moze se reci da je Ivan ocekivao neku vrstu napada na sebe?

"Razgovarali smo i o tome da bi jos ozbiljniji razlog Ivanovog uklanjanja mogao biti svaki trag ubistva Bojaninog na koji je naisao. Dok su odnosi vlastodrzaca u Srbiji i Crnoj Gori bili idilicni, ta opasnost nije pretila. Ali posto je Budva (mesto Bojanine pogibije) vremenom presla pod crnogorsku jurisdikciju, a crnogorska vlast otkazala poslusnost Milosevicevoj, realno se otvarala mogucnost da do Ivanovih ruku dodje stosta sto bi ukazivalo na pravi uzrok Bojanine smrti.

Spreman sam da u ovom slucaju izjednacim ucesce racionalnih i iracionalnih motiva. Pored sasvim racionalnih interesa pobednika na Osmoj sednici da maknu Ivana Stambolica, u Milosevicevoj glavi, koliko ja znam, moralo se nakotiti mnogo sasvim iracionalnih motiva za jedan takav zlocin. Ja cak idem tako daleko da trazim neku psihopatsku simboliku u tome sto je pored toliko ubijenih jedino Ivan Stambolic nestao."

Sta je najkarakteristicnije od onoga o cemu vam je Ivan pricao pre nego sto je nestao?

"Pricali smo uglavnom o Bojani, pa cak i o Bojani iz Ivanovog sna. Uz sav pijetet prema Ivanovoj intimi, ispricacu taj san iskljucivo iz uverenja da cu time pomoci iznova zapocetoj istrazi o Ivanovom kidnapovanju. Ovaj san je svakako dokaz da je protiv Ivana vodjen i specijalni rat izazivanjem u njemu osecanja zaslepljujuce krivice. 

Ivan mi se jednog dana pozalio da vec nekoliko noci sanja isti san: Bojana ga doziva sa svog groba koji kao nije njen grob, jer je ona jos uvek ziva. Vapi za ocem ne bi li joj kako pomogao da vrati na raku plocu, uvek od stiropora, da dohvati i da joj vrati sve sto joj neki nepoznati raznose unaokolo. Ali, sve cega se Ivan masi, pa cak i te mase stiropora, pretesko je za njegove sake. Stavise, same njegove ruke postaju mu toliko teske i nemocne da nije u stanju da prigrli Bojanu. Bolno je svestan da bi morao spreciti razgradjivanje tog njenog mesta. Uzalud Bojana zapomaze i doziva oca u pomoc. Nju raskucuju neki nevidljivi ljudi kao vetar sa stotinu ruku. Sjuruju je ocu u zagrljaj, premda nedostiznu..."

Prepricavanje ovog potresnog sna Ivan je zavrsio odlucnim recima:

"Moram nesto preduzeti. Krajnje je vreme da se stvarno podigne ploca sa te tajne."

 

[ Prethodna Kazivanja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.